Razgovor vodio Jordan Filipović     –

Vesna Pešić je sociolog, bila je viši naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju; učestvovala je u stvaranju Helsinškog komiteta u Srbiji (1985) i Centra za antiratnu akciju (1991), prve mirovne organizacije u Srbiji. Bila je osnivač i predsednik Građanskog saveza Srbije (1992-1998) i jedan od vođa koalicije Zajedno. Boravila je na Institutu za mir, koji je osnovao Kongres SAD; dobitnica je Nagrade za demokratiju iz Vašingtona i nagrade „Andrej Saharov”, koju joj je 1997. dodelio norveški Helsinški komitet, a iste godine bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir. Obavljala je dužnost ambasadora SR Jugoslavije, a zatim Srbije i Crne Gore u Meksiku (2001-2005); bila je predsednica Političkog saveta Liberalno-demokratske partije (2007-2011) i poslanik u Narodnoj skupštini Republike Srbije (1993-1997. i 2007-2012).

Kako ocenjujete politička zbivanja u zemlji, pre svega u vezi sa Kosovom i Vojvodinom?

To su potpuno različita pitanja i ne vidim mnogo veze između njih. Podržala sam vladu da reši pitanje Kosova, da potpiše sporazum s Prištinom i tako otvori vrata Srbiji prema Evropskoj uniji. Zbog te podrške vladi o ovom konkretnom pitanju mnogi me grde. Što se tiče tzv. problema Vojvodine, u vezi sa onim što je vlada radila, veoma sam kritična. Vlast ne sme da destabilizuje državu tako što, odozgo, organizuje onakav miting. To je bilo poražavajuće i tako smo svi izgubili. Nisam ničiji navijač, ali je jasno da vojvođanska vlada ima legitimitet: dobila je izbore i ima većinu u skupštini. Demokratska pravila se moraju poštovati, pa smatram da bi trebalo da se na civilizovan i demokratski način otvori i održi stalni dijalog između republičkih i pokrajinskih institucija, kako ne bismo dolazili u ovakve situacije, koje duboko uznemiravaju jedno već dovoljno traumatizovano društvo. Priča o separatizmu, nasilni jezik i parole koje su se čule, pretnje smrću, ali i ishitrena politička deklaracija, zajedno pokazuju da ovde nema normalne komunikacije, niti opšteprihvatljivih institucija. Olako urušavamo i sebe i zemlju u kojoj živimo. Moj stav je jasan: poštovati demokratske principe, transparentnost u odlučivanju i slobodu medija, jer takva pravila služe da se sukobi ne razgore. A i kada se pojave, treba ih rešavati u institucijama, dogovorom, u najboljem interesu građana.

Šta karakteriše aktuelnu vlast?

Prvo nekoliko pozitivnih stvari: Vlada je pokušala da se uhvati ukoštac s kosovskim pitanjem koje Srbiju muči već više od jednog veka. Mislim da je važno da izađemo iz tog problema, koji je faktički završen još 1999. vojnim porazom Srbije i dolaskom stranih trupa na Kosovo. Dugačka je to istorija, pa se ne bih upuštala u sve aspekte tog pitanja. Jasno je da Srbija više nema suverenitet nad tom teritorijom. Moćne zemlje su priznale Kosovo, pa nema načina da ga vratimo ili da se opredeljujemo za Kosovo nauštrb Evrope. No, to ne znači da ne postoje važni interesi Srbije na Kosovu i da ih ne treba braniti. Tu pre svega mislim na status i uslove života tamošnjih Srba. Na tim suštinskim interesima je vlada insistirala poslednjih meseci, kada je pokazala hrabrost da se dođe do sporazuma koji bi rešio životne probleme ljudi, boreći se pre svega da Srbi, tamo gde žive, sami odlučuju o svojim javnim poslovima. Rešenje je nadohvat ruke, do njega će se doći i nikako ga ne treba ispustiti. Srbija je u velikom ćorsokaku, nemaštini i nezaposlenosti, što je razlog za okretanje životnim problemima, umesto da se vode izgubljene bitke i iščekuju novi porazi. Dobro je i to što nova vlada nastoji da Srbija ostane na evropskom putu, što je nešto za šta sam se i sama oduvek zalagala.

A šta su primedbe?

Najslabija tačka nove vlasti je opstanak partijske države. Umesto da se pod hitno popravi katastrofalno loše upravljanje svim resursima i institucijama, mi i dalje nemilice bacamo pare u javna preduzeća koja rade bez konrole i efikasnosti. I dalje divlja loš i nesposoban partijski kadar koji uživa  zaštitu odozgo. U stvari, partijska država je glavni izvor korupcije, jer sama vlast proizvodi svoj povlašćeni i nekontrolisani kadar. Nedemokratskim i neefikasnim upravljanjem partijska država praktično ukida dva ključna principa: princip sposobnosti pri izboru ljudi za vođenje javnih poslova i princip vladavine prava. Ako vlada zaista hoće nešto da napravi od Srbije, da je modernizuje, što se sada često spominje, ona mora najpre da radi na novoj organizaciji upravljanja, jer je i sama vlada razvaljena institucija koja se formira prema apetitima stranaka. Ako neko želi da obustavi nazadovanje, mora da menja ovaj truli sistem u kome caruje nekontrolisana moć. Ovo je ključno, a naravno, iza toga je sijaset nerešenih problema.

Kakva je u svemu tome uloga nezavisnih intelektualaca i da li oni uopšte učestvuju u političkom životu?

Pa neki i učestvuju u tome tako što daju interpretacije političkog, ekonomskog i kulturnog života u Srbiji. Ja pratim sajtove Peščanika, E-novina, Dvogleda i još nekih portala na kojima se iznose nezavisna gledišta. Ima i pisanih medija koji puštaju intelektualce da se iskažu, ali to je nažalost sve ređe. Čini mi se da je Tadić grešio što nije hteo da čuje zamerke nezavisnih intelektualaca, nego samo onih ulizica koje su bile na platnim spiskovima i iz interesa se muvale oko vlasti. Lideri treba da imaju otvorenu komunikaciju sa svim građanima, da razumeju njihove teškoće i rade na njihovom rešavanju, umesto da ih grde kada ih ovi kritikuju. Još gore je kada ti isti lideri zatvaraju medije i menjaju uredničke ekipe, a sve s ciljem da se ne čuje reč kritike. Tako sami rade na sopstvenoj propasti i neuspešnosti, jer su sloboda izražavanja i učestvovanje u političkom životu sami po sebi neosporne vrednosti, koje su, uzgred, i veoma korisne za političare. Pa šta imaš od toga da sva vrata i prozore zatvoriš, sva svetla pogasiš i živiš u virtuelnom svetu?

Koliko je novinarstvo u Srbiji danas slobodno?

Mislim da nije dovoljno slobodno. Videli ste da je prethodna vlast obilato kupovala i finansirala pojedine medije, pa su samo marginalci bili slobodni, a oni važni kontrolisani. Mislim da je sada kadar na nižim rangovima vlasti krenuo u sopstvenu bitku za medije i položaje u njima. U svim takvim situacijama, a to se sada dešava i listu Pančevac, trebalo bi prozivati vrhove njihovih stranaka, ali i poslanike i članove vlade. Treba dizati galamu na svaki pokušaj gušenja slobode medija. Treba reći i to da mediji ne smeju biti puki navijači, bilo opozicije, bilo vlasti. Može da postoji generalna usmerenost medija – liberalna, konzervativna ili leva, ali to ne treba da utiče na izvrtanje činjenica, prikrivanje stvarnosti ili direktno navijanje.

Koje rešenje je za status medija najcelishodnije?

Mislim da status ne bi trebalo uniformisati, pa verujem da mogu biti u privatnom i javnom vlasništvu, ali i u vlasništvu samih radnika, to jest novinara. Bitno je to da vlasnik, privatni ili državni, ne vodi uređivačku politiku, nego redakcija, i to u skladu s najvišim profesionalnim standardima i interesima građana.

Privatizacija medija – da ili ne?

Zašto da ne? Privatizacija je dobrodošla. To ne znači da su privatizovani mediji obavezno i objektivniji. Bar kod nas se nije tako pokazalo. S druge strane, nisam za to da se pogase svi mediji koji ne mogu da se prodaju, to jest da nađu dobre vlasnike, naročito u manjim sredinama gde nema kupaca i konkurencije. Trebalo bi obezbediti pre svega pomoć lokalne samouprave, zatim pribaviti donacije i koliko god je to ostvarivo omogućiti komercijalno finansiranje, umesto da se mediji prosto izbrišu, a ljudi otpuste.

Šta mislite o poslednjem ataku na Pančevac?

Znam da je taj list i ranije bio pod pritiscima i da je bio privatizovan i prodat nekom poljoprivredniku, što je nekom neutralnom posmatraču poput mene delovalo kao pranje novca, mada je izgleda nešto drugo bilo posredi. Znam da se i sada vrši pritisak da se razjure direktor, urednici i redakcija, a sam list je pod kontrolom Agencije za privatizaciju. Stoga vam želim da se održite i profesionalno radite svoj posao. Nije najvažnije samo napadati ovoga ili onoga, nego analizirati našu situaciju, davati tačne informacije i sugerisati dobra rešenja. Treba da budemo svesni da je ovde situacija konstantno teška, pa mislim da je kucnuo čas da svi malo pomognemo da ona bude bolja. Nikako nam neće biti bolje ukidanjem slobode medija, to jest stavljanjem Pančevca pod kontrolu vlasti.