Vojvodinian dream is…

piše: Vladimir Milutinović    –

Oni koji problem koji je navodno nastao oko Vojvodine smatraju izmišljenim mogu da odahnu. I ovaj tekst će u principu tako tretirati celu stvar. Trenutni položaj Vojvodine čini se sasvim optimalan i ustaljen. Ali, to očigledno ne znači da bi građani i Srbije i Vojvodine mogli da se posvete pametnijim stvarima – i Vojvodina mora postati deo osnovne matrice politike u Srbiji koja operiše fantazijama i snovima umesto realnošću. San o Vojvodini kao “samostalnoj državi”, oko koga se nadgornjavaju trenutna vlast i opozicija u pokrajini, u stvari je jedino što je politički interesantno. Utoliko nije tačno da u aktuelnoj deklaraciji o Vojvodini nema ni “s” od “separatizma”. Da nema, ona ne bi bila interesantna nikome – ni DS-u ni njihovoj gorkoj opoziciji.

Navodni vojvođanski san tako stoji na istom mestu na kome su, na primer, neoliberalni san da će ekonomija procvetati ako se sve privatizuje, ili nacionalistički san da će se sve srediti ako budemo jedinstveni. Sve su to pojednostavljene imaginarne šargarepe pogodne za sasvim uske političke ciljeve. Sam navodni “vojvođanski san”, koji nikad nije demokratski verifikovan u stepenu koji prevazilazi trenutnu autonomiju Vojvodine, u stvari je deo opšte neoliberalne tendencije napuštanja stvari koje su zajedničke u ime partikularne i privatne svojine. Jednako kao što bi svako da bude privatni preduzetnik koji, naizgled, ima svoju sudbinu u svojim rukama, tako bi to želele i nešto šire zajednice. U to ime,  san o sve većoj privatnoj samostalnosti i mogućnosti izbora, koji je osnova neoliberalne ideologije, prenosi se i na autonomije i države. Zbog toga je danas aktuelna i nezavisnost Katalonije ili Škotske, delova Belgije itd, a do juče nije bila u tolikoj meri.

Međutim, to što je ova tendencija opšta, ne znači da u njoj ima neke naročite racionalnosti. U želji za apsolutnom autonomijom i slobodom, zaboravlja se da je svakoj slobodi potreban okvir koji je zajednički i dogovoren, da postoje stvari koje se ne mogu privatizovati i da postoje veze koje se percipiraju kao jednako značajne kao i sloboda. U slučaju Vojvodine ono što je iritantno u “vojvođanskom snu” je upravo okolnost da prosečan građanin Srbije ne želi da bilo kom građaninu Vojvodine oduzima ni slobodu ni prihod. Pa ipak, da bi se isfabrikovala suprotna osećanja, moraju se širiti mitovi o “našim novcima” i razlici Vojvođana i Srbijanaca, koji iritiraju još i više. U ovom elementu, vojvođanski san je koncentrat bezrazložnog problema – niti iko pametan ugrožava autonomiju Vojvodine niti traži bilo kakvu privilegovanu poziciju u odnosu na građane Vojvodine, niti u tome vidi problem. Pa ipak, to je stalno tema.

Pri tom, to je tema koja, osim racionalnosti, nema ni elementaran demokratski legitimitet, pošto nije jasno da li “građani Vojvodine” uopšte imaju bilo kakvu želju da menjaju današnji položaj u bilo kakvoj značajnoj meri. Da bi se to prikrilo, oni koji manipulišu “vojvođanskim snom” rado pribegavaju argumentima da je Vojvodina u Srbiji zahvaljujući nekakvoj sili i nepravdi i da bi u odsustvu tih okolnosti sve možda bilo drugačije (btw, ovo je klasičan ideološki argument). Kad smo već kod toga, voleo bih da ovde izložim shvatanje o tome kako bi se slični sporovi mogli regulisati, po mom mišljenju. Naime, pošto se čini sasvim neopravdano da u 21. veku neki ljudi budu u nekoj zajednici mimo svoje volje, trebalo bi proglasiti, recimo ustavnim zakonom, ove principe:

1)    Da svaki zaseok, selo, deo opštine, opština ili grupa opština, pokrajina takođe, mogu da referendumom izglasaju bilo koji stepen autonomije.

2)    Da onda, radi načela zabrane diskriminacije, obezbede da i drugi zainteresovani takvi entiteti mogu da učine isto, barem na području bivše Jugoslavije.

3)    I da, kada to obezbede, posle nekog razumnog roka za tehničko uređenje odnosa, mogu da se osamostale or whatever.

Ista ova načela, naravno, mogu da važe i za Vojvodinu, i pošto se usvoje, trebalo bi omogućiti svakom da u miru, kad god želi, krene u ostvarivanje ovih političkih ciljeva, ako proceni da bi to bilo korisno.

Oni čija reakcija na ove principe je da im se već podigla kosa na glavi od ovolike slobode, mogu da počnu da se smiruju, pošto mi se čini da bi se retko ko, ako iko, na ovom delu Balkana upustio u ovaj politički poduhvat. Ako je ta pretpostavka tačna, čini se da razlog zašto su određeni ljudi još u zajednici nije u tome što ih silom drže u njoj, nego u tome da je korist od neke zajednice u proseku mnogo veća, nego što bi bila korist od razdvajanja.

Što ne znači da san o razdvajanju neće još dugo biti osnova političke manipulacije.

3 odgovora ka “Vojvodinian dream is…”

  1. Stevan Povržan каже:

    Bogami Vladimire imate mozga,- žao mi je što Vas ranije nisam uočio, ali društvo u kome se nalazite, sa Markom, Vesnom i Pavićevićem osiguraće moje redovno prisustvo na „dvogledu“ i unapred se radujem tome i želim Vam mnogo uspeha.
    Stevan Povržan dipl.ing. Stara Pazova.

Pristigli komentari