Rubrika | Preporuke

Dobar i lud

Piše: Milutin Mitrović   –

Da bih preduhitrio čitaoce i sam se pitam šta mi treba da se bakćem nekakvim „nadnacionalnim“ problemima, kad zemlju trese Amfilohije svojom megalomanskom željom da izigrava rimejk P.P. Njegoša – vladike i državnika. A kad bi on samo uporedio sopstvenu i Njegoševu sliku morao bi se prisetiti kako je Corax svojim metrom njemu, Amfilohiju, odredio definitivni značaj i veličinu. Ostali govornici na temu „istrage poturica“ još sitnija su buranija – što bi rekao Milan Panić. Moguće je da umišljam, ali mi se čini da se sporovozom na relaciji Brisel – Beograd – Kosovo – via SPC, bakćemo upravo zato što nismo prethodno raščistili sa elementarnijim principima racionalnog mišljenja.

Na plodno tle našeg etičkog tranzicionog haosa veoma se dobro primilo uvozno seme ekonomske i političke bunike. Izvesni Majk Batls, navodno važan zagovornik primene vojne doktrine Shock and Awe (Iznenadi i zastraši) na zemlje u tranziciji ovako je ocenio efekte tog posla: „Nama su nesigurnost i nered, koje smo implementirali, pružili konkretne mogućnosti“. To dakako ne važi samo za našu zemlju nego za sve one koji nisu umeli sami sa sobom da izađu na kraj, koji su dozvolili da ono malo pravila korektnog ponašanja koje su gradili generacijama bude zamenjeno novim pravilima u kojima im je namenjena uloga gubitnika. Novi, neoliberalni poredak je morao dovesti do nezadovoljstva i otpora širom sveta. Stefan Hasel, ex partizan definisao je taj otpor u pamfletu Pobunite se (Indignez-vous!), a nedavno pre svoje smrti dopisao je i njegov drugi, testamentalni deo Angažujte se (Engagez-vous!). U tom drugom delu on se ponovo obraća mladoj generaciji, poručujući joj da uđe u političke partije i preuzme ih u svoje ruke, jer su partije „esencijalni instrument političkog života“. Novi tok političke evolucije dobija svoje aktivne pristalice – mladi italijanski levičari zauzimaju partijska sedišta Demokratske stranke širom zemlje smenjujući stare kadrove spremne na kompromise svih vrsta samo da bi ostali u vlasti. Gotovo kao da izvode očiglednu nastavu našoj generaciju koja još nije stigla da bude iskvarena. Kao i većina savremenih zbivanja sve to teče mimo nas. Mi ostajemo u onoj fazi – plen smo svakom ko je iole pametniji.


Ako je dobar i lud isto…

Odugovlačenje na latinskom glasi – retardatio, na francuskom – retarder. Međutim, englesko – retard znači isto, ali i glupan! Jedna od bitnih razlika između razvijenih i nerazvijenih zemalja je u brzini kojom reaguju na probleme, u neodugovlačenju. Izvlačenje zaključka prepuštam čitaocima. Tek, mi se u politici još uvek blokiramo Kosovom koje je srpstvo počelo da napušta pre 724 godine, i sa istim žarom za prošlost raspravljamo o ekonomiji koja je definisana pre 237 godina pojavom Smitovog „Bogatstva naroda“. A od onoga što se kasnije događalo mi smo postali prijemčivi pretežno za ono što je najagresivnije, najprostačkije, bolesno. Kako tvrdi francuski filozof Žaflen (Emmanuel Jaffelin): „Svet je u osnovi dobar; međutim, naša pažnja se koncentriše više na zlo i opasnosti“. Manipulisanje tom ljudskom sklonošću ostavilo nam je od Adama Smita samo nakaradno shvatanje individualizma i egoizma koji su doveli do uništenja pojmova kao što su solidarnost, dobrota, saosećanje, moral. To su, nominalno, i stubovi hrišćanstva i svakako nešto što se uobličavalo stolećima i opstalo milenijumima kao osnova za funkcionisanje ljudske zajednice. Aktuelna posledica negacije tih vrednosti je uočljiva u beskrupuloznosti modernog menadžmenta, ogromnoj nezaposlenosti, neobuzdanom rastu nasilja ne samo u filmovima nego i među decom u školama. Postoji agresivno pravilo da menadžer, svejedno da li je trener u sportu ili vodi preduzeće, „ne sme da padne u zamku plemenitosti“.

Mi smo sa neverovatnom lakoćom prihvatili tu varijantu odnosa. Blagost, strpljenje, ispoljavanje znanja, uljudnosti, pristojnosti, sklonosti da se izrekne izvinjenje, pokaže pažnja prema nemoćnom, postali su sramotni dokaz slabosti. To dakako nije samo naš trend, ali se razumniji deo sveta tome suprotstavlja. Malo ko od nas zna da postoji Svetski dan ljubaznosti, da je to 13. novembar, da je nastao na osnovu inicijative japanskih menadžera. Ne verujem da je ijedan od onih nasilnih fudbalskih navijača ikada čuo i istovremeno zapamtio, da je Vinsente del Boske, trener španske nacionalne fudbalske reprezentacije svojim razumom i blagom prirodom osvojio šampionsku titulu i da je na inicijativu dnevnika „El Pais“ proglašen za svetskog „blagog lidera“ u sportu. Ima toga još. Britanski premijer lepih manira, Kameron, poslužio je kao povod piscu Alanu Benetu za traktat o povratku ljubaznosti koja po njemu znači: „staviti se u položaj drugoga, respektovati stavove, potrebe i probleme drugih“. Ono što je Prust definisao kao svoju „slabost“ – da sa lakoćom ulazi u argumente sagovornika.

Ne bih umeo baš precizno da definišem, ali sam uveren da je dobrota, za koju bih da plediram bez „ali“ i „ako“, nerazdvojna od solidarnosti. Taj pojam se kovao verovatno od vremena življenja u hordama, a dostigao je svoj Paramaunt u poljskom istoimenom pokretu za slobodu. Solidarnošć je srušila totalitarnu tehnologiju vladanja zasnovanu na međusobnom podozrenju i potkazivanju ljudi. Pobedom u Poljskoj solidarnost nije iscrpela razloge svog postojanja. Solidarnost je kolektivna tvorevina čovečanstva i u pravnoj terminologiji spada u „prirodna prava“ . Možda je izgubila publicitet, ali nije izgubila i značaj. Tamo gde je izgubila i značaj plaća se preskup socijalni račun. Antipod solidarnosti je u onome što se potura kao Hobsova filozofija „da je čovek čoveku vuk“. A citat zapravo glasi: „Ako želimo da budemo nepristrasni, obe izreke su tačne: Čovek je čoveku kao Bog; kao i ona druga, čovek je čoveku vuk…“ Ta druga izreka o čoveku vuku potiče iz vremena od pre nove ere. No kad se već razmećem citatima, danas to nije teško, samo treba približno znati šta se želi istaći, meni je draža ona u kojoj su Džon Lok i Bog pozitivne ličnosti: „Bog ne ostavlja na milost jednom čoveku da drugoga pusti da umre od gladi…“

Išao sam u srednju školu u vreme kada su se te stvari učile, nije bilo smartphona i iPoda, nego smo zahvaljujući Marksovom „18. Brimeru“ saznali da je Luj Bonaparta „revizionista“, koji je uz državni udar izmenio i parolu: sloboda, jednakost i bratstvo u sloboda, jednakost i vlasništvo – ono „fraternité“ pretvorio je u „propriété“. Pominjem to jer je fraternité (bratstvo) samo sinonim za solidarnost. Bez solidarnosti sloboda i jednakost teško mogu opstati. Solidarnost je u mnogim ustavima, pa i u evropskoj Povelji o pravima upisana kao jedno od osnovnih pravnih pravila. Čitam na Peščaniku da Habermas smatra kako Evropi nema izlaska iz ćorsokaka ako se ne vrati solidarnosti. On je mudar čovek – hoće li ikada uspeti da utiče na političare i ljude koji ih biraju?

U poslu dehumanizacije, ekonomska teorija i praksa imaju značajan udeo. Dakako ne sav i ne uvek, no generaciju koja danas živi “usrećile” su odsustvom perspektive. Zamenile su četiri svoja tradicionalna cilja (puna zaposlenost, stabilne cene, ekonomski rast i efikasna proizvodnja) samo jednim – bezočnom maksimizacijom profita. Tako su postale sluškinje bogatih, mnogo bliže Bonaparti III nego Habermasu. Urušavaju se u preotimanju prvenstva u pogrešnim prognozama od meteorologa i postaju sve više ideologija nego nauka iz nemoći da balansiraju interese finansijskog kapitala, politike i građana. Kriza je dodatno srušila ono što se u žargonu zove “socijalne stepenice” – očekivanja da će rudarevo dete učenjem moći da se uzdigne iznad profesije i socijalnog statusa svojih roditelja. Kad toga nema, kad svako ostaje u klasi u kojoj je rođen, trijumfuje mržnja. Ne pita se kako je neko stekao viši socijalni položaj – nasleđem, krađom ili radom. Svako je besan na onoga koji ima više, bez obzira kako je do toga došao. Tendenciozno tumačeni Hobs biva u pravu. Svi smo sve više vukovi. A to je poraz razuma svojstvenog ljudima.

Upućeniji od mene prave značajnu razliku između solidarnosti i dobročinstva. Dobročinstvo danas poprima materijalne razmere kakve nikada ranije nije imalo. U tome prednjači Amerika, možda baš zato što solidarnost smatra „komunističkom“ tvorevinom opasnom po njen koncept organizacije društva, a etika joj ne dozvoljava da žmuri pred činjenicom da sve više ljudi sve teže živi. Dobročinstvo ume biti i plemenita vrsta griže savesti. Amerika je u svoj poreski sitem ugradila umanjenje mase za oporezivanje srazmerno količini novca datog u dobrotvorne svrhe. Rezultati te politike su zadivljujući: Bil i Melinda Gejts u svoju fondaciju pomoći siromašnima uložili su 28 milijardi, Voren Bafit[1] je na to dodao svojih 17,5 (99 odsto svoje neto imovine), a na sve to je časopis Forbs okupio 400 najbogatijih Amerikanaca i tako povećao sumu na 126 milijardi dolara. Taj iznos daleko premašuje vrednost odgovarajućeg fonda Ujedinjenih nacija. To je dobro, lepo, plemenito i ni najmanje nije u koliziji sa solidarnošću. Međutim, solidarnost se generalno ne iskazuje u novcu. Solidarnost je po Džonu Rolsu „mentalni sklop“. Istina, solidarnost se da zakonom nametnuti – obaveza da se pritekne nekom u nesreći, katastrofi, no njena je privlačnost ipak u „mentalnom sklopu“.


… lud i dobar nije isto!

DSM je skraćenica za Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders – to je neka vrsta Biblije za psihijatre u kojoj se počev od 1952. godine daje pregled najnovijih saznanja i definicija mentalnih bolesti[2] . U najnovijem katalogu čija masovna prodaja počinje 20. maja i po tradiciji spada u najprodavanije knjige kupljene na Amazonu, nabrojano je preko 400 psihičkih poremećaja. Polemiku je izazvao ne samo kvantitet nego i rastegljiv kvalitet (definicije) u kojima gotovo svako od nas može da pronađe sebe. Zvanično objašnjenje je da kriza nezadrživo produkuje mentalna stanja koja nisu normalna. Međutim, shodno definicijama bolesti ispada da normano stanje i ne postoji nego je ono samo nekakav konsezus. Najveći protivnici ove publikacije su francuski psihijatri čija je teza zasnovana na tvrdnji da se paleta bolesti širi prema profitnim ambicijama farmaceutske i zdravstvene industrije. Dokaze nalaze u neverovatnom procvatu klinika i medikamenata nastalih posle uvođenja definicije ekscesne seksualne zavisnosti kao bolesti, budući da se pretežno radilo o bogatoj klijenteli koja je postala Eldorado gramzivih lekara i farmaceuta. Dnevnik Le Parisien objavio je mišljenja stručnjaka i tom kolažu dao naslov: „Jesmo li svi ludi!“

Uprkos novinarskoj sklonosti ka preterivanju ne bi se reklo da je ovaj put preterivanje preterano. Na primer, među psihičke poremećaje je ubrojana sklonost da se često konzumira neka posebna hrana – čokolada je navedena kao primer. Skin picking je opsesivna želja da se vodi briga o sopstvenoj koži. ADHD je sindrom hiperaktivnosti normalan kod dece, ali ne i kod odraslih, bar se tako navodi u priručniku. Kako Moris Korkos,  jedan od francuskih psihijatara koji pružaju otpor kaže: „Priručnikom se institucionalizuje ’novi psihijatrijski poredak’ koji omogućava nesavesnim lekarima da u sedam minuta dijagnostifikuju tobožnju depresiju, prepišu tretman i naplate vizitu. Frojdov divan i mučno prodiranje u uzroke oboljevanja pacijenta postaju stvar prošlosti“.

Nisu ni američki  psihijatri masovno oduševljeni priručnikom. Dr Alen Fransis, koji je učestvovao u sastavljanju izdanja iz 1994. godine, naglo se distancirao kada je uvideo kako je njegovo stanovište izmanipulisano iz komercijalnih razloga. Njegovo je tumačenje da udvostručenje bipolarnih smetnji i udvadesetostručenje autizma nisu nastali stvarnim povećanjem broja bolesnika nego promenom definicije dijagnoze. Taj deo su urednici DSM smatrali neprihvatljivim pa je to dovelo do prekida saradnje. Italijanski psihijatar Rekalkati, sledbenik čuvenog Franka Bazalje koji je izdejstvovao zakone protiv bolnica u kojima su mentalni bolesnici živeli kao u zatvoru, sapeti ludačkim košuljama i batinama, smatra da se DSM bavi patologizacijom normalnih stanja, invazivnim proširivanjem pojma mentalnih poremećaja. Naučne razloge tome ne nalazi te i on strepi da su „prevagnuli komercijalni impulsi“. Sklon sam da verujem stručnjacima i da na osnovu toga konstatujem kako je danas sve živo podložno manipulisanju sa ciljem da se ostvari što veća zarada na štetu ljudi koji su objekat te koncepcije ekonomije i društva. Ako povećava promet i zaradu svima će nam navući ljudačke košulje. Svako želi da bude imućan, međutim ekstremno bogaćenje, kada jedan čovek poseduje više nego četvrtina zemalja Trećeg sveta, kada se to postiže po cenu stradanja stotina i stotina hiljada ljudi, nije dospelo na DSM spisak mentalnih poremećaja, a sigurmo je ta patologija opasnija i po pojedinca i okolinu od preterane naklonosti čokoladi. I sam se pitam šta se to sve nas tiče, mi imamo svoju kosovsku patologiju koja takođe ne postoji na spisku mentalnih poremećaja. Dakle, mi smo zdravi.
Peščanik.net, 15.05.2013.

———–

  1. Voren Bafit (Waren Buffet) je posebno interesantna ličnost – tradicionalni kapitalista izrazito neprijateljski orijentisan prema neoliberalnim tezama. Posebno se mnogim gramzivcima zamerio kada je napisao otvoreno pismo predsedniku Obami u kojem pledira za veće oporezivanje finansijskog kapitala i transakcija. Njegov način rezonovanja da se uočiti iz nedoumice koju je ovako objasnio: „Zlato neko iskopa iz zemlje, negde u Africi ili bilo gde. Zatim zlato biva pretopljeno u poluge. Onda neko iskopa rupu duboko u zemlji i u nju stavi to zlato. Troši ogromne pare da ga čuvaju naoružane straže. Od toga nema nikakve koristi. Kada bi neko sa Marsa to posmatrao morao bi biti kranje zbunjen“. ↑
  2. Godine 1973. DSM je sa dotadašnjeg spiska mentalnih bolesti eliminisao homoseksualnost, a 1983. godine među bolesti uveo ekscesnu seksualnu zavisnost, koja je kasnije identifikovana kod brojnih javnih ličnosti kao što su glumci Voren Biti i Majkl Daglas, glumica Šeron Stoun, bankar Dominik Stros Kan, italijanski bogataš i premijer Berluskoni… Od svih ovih osoba jedino je Šeron Stoun obzananila svoju boljku i rekla da joj ne pada na pamet da se leči od nečega što joj je prijatno. ↑

Comments are closed.