Vojvođanski nacionalizam

Piše: Vladimir Milutinović    –

Eto, ovi sa Dvogleda, taman su proglasili da je nacionalizam gotov, a sad opet pokreću priču o nacionalizmu, i to na primeru Vojvodine i Vojvođana, koji uzgred, niti su nacija niti ih “vojvođanskih” nacionalista ima puno.  Međutim, u tekstu “Nova epoha” ne kaže se da nacionalizma uopšte nema, nego da je on izgubio dominantni status i da kritična masa društva može da se odrekne nacionalizma. Manje grupe ljudi, na žalost, ostaće nacionalisti, ali će njihov način mišljenja moći da impresionira druge sve dok nam nacionalizam kao pojava ne bude sasvim jasan. A njegova zagonetnost najbolje se može videti kada neki neobičan slučaj izazove dodatnu pažnju. To je upravo slučaj sa nacionalizmom “vojvođana”.

Jedan detalj je tu važan. Iako nastaje sa pojavom mogućnosti demokratije, nacionalizam je antidemokratska ideologija. On predstavlja samovolju jedne grupe koja se samoovlastila da zastupa čitave “nacije”, odnosno, etnički ili na drugi način povezane grupe. Ako većina u tim grupama podržava nacionaliste oni će to rado prihvatiti i iskoristiti tu većinu za diskvalifikaciju manjina, ali ako je većina u široj grupi protiv nacionalista oni će ih spremno otpisati kao nerelevantne – ignorisaće ih ili će ih proglasiti za izdajnike.

U praksi čak i ako je “pravih Srba” ili “pravih Vojvođana” jako malo, to ih neće sprečiti da se predstavljaju kao zastupnici svih Srba ili Vojvođana. Rečima jednog komentatora koji se predstavio kao “Vojvođan”: “Vojvođani se osećaju – ne u zajedničkoj državi – već pod okupacijom.” Dakle, nacionalista ne uzima u obzir što se dosta Vojvođana ne oseća kao da je “pod okupacijom” – svi Vojvođani se moraju osećati kao on – inače se sami ispisuju iz “Vojvođana”, ma koliko živeli u Vojvodini.

Dakle, nacionalista je nedemokrata. On želi da pitanja koja se rešavaju demokratskim putem reši na drugi način. Ovaj način je najčešće povezan sa svojinom, identitetom ili istorijom. Zbog toga nacionalisti insistiraju na teriotorijama koje su u njihovoj svojini pa se onda govori o “srpskim zemljama”. Ako je neka zemlja “srpska”, onda ne treba demokratskim putem pitati nikoga o tom pitanju.  Slično je sa identitetom – “Vojvođani” nacionalisti, misle da iz činjenice da je neko Vojvođanin u smislu mesta rođenja i odrastanja nekako sledi da se mora slagati sa tvrdnjama koje izriču nacionalisti a u kojima se pojavljuje reč “Vojvođani”. Treći argument je obično istorija – negde u istoriji formiran je neki entitet i tada je zapečaćena njegova sudbina, demokratija i volja ljudi  nema ništa više s njim. Naravno, taj momenat u istoriji uvek je biran tako da odgovara nacionalističkim težnjama. Uopšte, nacionalisti teže da identitet suze i da ga učine zavisnim od nacionalističkog narativa. Tako nije moguće biti Srbin, Vojvođanin i građanin Srbije istovremeno, a pogotovo ne Srbin koji se ne slaže sa srpskim nacionalistima. Ili Vojvođanin koji se ne slaže sa vojvođanskim.

Nacionalista se takođe najbolje poznaje po tome što se sa nipodaštavanjem odnosi prema drugim grupama. Rivalske nacije se opisuju najgorim terminima “Mordor”, “oni koji nam piju krv”, “zločinci”. Zbog toga u nacionalizmima uvek treba znati razdvojiti suočavanje sa prošlošću i stvarnošću, od generalizacija koje služe nacionalističkim ciljevima. Nacionalista će uvek lako preći na generalizaciju – rivalska nacija se karakteriše samo “nedelima”, za nju se traži kazna i katarza, sprečava se njena normalizacija. Nacionalisti žive jedni od drugih, a složno ne podnose one koji nisu nacionalisti.

Ako danas tražimo ostatke nacionalističke svesti u Srbiji ona nije samo u delovima SPC, u marginalnim grupama ili u načinu razmišljanja članova stranaka, ti ostaci su svuda oko nas u raspravama koje nastavljaju teme iz devedesetih i šire razmišljanja i stereotipe slične ovima koje smo analizirali. Takođe se nalaze i u prvoj verziji Deklaracije koja je predložena vojvođanskoj skupštini, je r se i ta Deklaracija pozivala na “prirodna i istorijska” prava – dakle prava nezavisna od demokratske volje – i na “građane Vojvodine” kao na celinu koja je povezana jednom voljom.

U demokratiji se politička volja proverava demokratskim putem. Nacionalista koji želi da njegova volja bude volja naroda u principu ne voli taj put.

4 odgovora ka “Vojvođanski nacionalizam”

  1. Zoran Acimovic каже:

    Bas zato je saradnik Sluzbe bio gorljivi Vojvodjanin. Da se pokriju sve pozicije svojim ljudima.

  2. Tanja каже:

    Komentator „Vojvođan“ je dobio čast da inspiriše filozofa.Da li će razumeti tekst?Da li je njemu namenjen ili je namera da se objasni termin nacionalizam?Ali zašto je vojvođanski nacionalizam?
    Tema autonomije Vojvodine se uporno zamenjuje temom nacionalizma.

  3. upodobljavanje каже:

    Добар текст. Једина замерка аутору је пренаглашеност национализма на уштрб војвођанизма јер је се о Војводини понајмање говори.
    Суштински резиме би се огледао, дакле, о својеврсном националистичком утопизму или пак националном тоталитаризму.
    И да цитирамо мисао које смо и сами били свесни пре увида у овај текст:
    „Nacionalisti žive jedni od drugih, a složno ne podnose one koji nisu nacionalisti.“

  4. Никола Стефановић каже:

    Врло добар текст, а мене подсетио (асоцијације су чудо!) на један догађај иѕ војске давне 1971. Завршио сам медицински факултет (25.новембра 1970), па је требало да „служим војни рок“ у СОШ-у (Школа резервних официра)у Београду у коју су скоро сви лекари одлазили у марту или септембру. Али пошто нисам могао да „одлажем“ до марта (1970. сам напунио 27 година), послат сам у Нови Сад 20.децембра, где су одлазили углавном медицински техничари и несвршени студенти медицине и стоматологије. Ипак, постојала је одвојено „чета лекара“ (било нас је 26) у којој је било нас десетак из Србије, 7-8 из Хрватске, неколико из БиХ, један Словенац и… осталих се не сећам. Прво што ме је изненадило је што су скоро све колеге из Хрватске били за годину-две млађи од мене па нису морали да оду у војску до краја те 1970., већ су могли да сачекају март ’71. и да лепо дођу у СОШ у Београду, где су услови били куди камо бољи, где се на крају добијао чин поптпоручника (ми у Н. Саду нисмо добијали никакав чин), па сам неколицину њих питао зашто нису сачекали три месеца па отишли у Београд у СОШ? Сви су ми листом рекли да у Београд ‘не би никако’ је га не воле!? Било ми је мало чудно али ништа више од тога. Морам да кажем да у то време, бар у Београду и у друштву у коме сам се кретао, стварно нисмо обраћали пажњу на то ко је које националности јер нам једноставно то није ништа значило. А онда је, одмах на почетку 1971., био попис становништва, а код нас у касарни је то изгледало овако: сви смо седели у учионици у клупама, а за катедром је седео капетан који нас је прозивао појединачно, постављао питања и за сваког појединачно попуњавао пописни упитник. Некако се десило да је прво прозвао нас неколико из Србије и на питање којим језиком говоримо сви смо одговорили српско-хрватским. Онда је дошао ред на колегу Јарамаз Миленка (био је из неког места у западној Херцеговини, чак сам му и име запамтио и ако га никад од војске нисам ни чуо ни видео), и он је на питање којим језиком говори, прилично набусито одговорио ‘ХРВАТСКИМ, А КОЈИМ ЋУ ДРУГИМ’. Ми, који смо се изјаснили пре њега осетили смо само понижење и бес (млади уобичајено тако реагују на провокацију). После тога, сви Срби и Хрвати су ‘говорили’ СРПСКИ или ХРВАТСКИ, више нико није поменуо српско-хрватски и ако је то још дуго после тога био званични назив за наш језик. Дакле, овај догађај из војске наводи ме на питања – како настаје и чиме се храни национализам? Колико провокације ‘са друге стране’ утичу на то? Да ли је ИНАТ, који је својствен свима ‘на овим просторима’, одлучујући у томе…???

Pristigli komentari


Adsense

Po datumima

мај 2013.
П У С Ч П С Н
« апр   јун »
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031