Piše: Vladimir Milutinović    –

Eto, ovi sa Dvogleda, taman su proglasili da je nacionalizam gotov, a sad opet pokreću priču o nacionalizmu, i to na primeru Vojvodine i Vojvođana, koji uzgred, niti su nacija niti ih “vojvođanskih” nacionalista ima puno.  Međutim, u tekstu “Nova epoha” ne kaže se da nacionalizma uopšte nema, nego da je on izgubio dominantni status i da kritična masa društva može da se odrekne nacionalizma. Manje grupe ljudi, na žalost, ostaće nacionalisti, ali će njihov način mišljenja moći da impresionira druge sve dok nam nacionalizam kao pojava ne bude sasvim jasan. A njegova zagonetnost najbolje se može videti kada neki neobičan slučaj izazove dodatnu pažnju. To je upravo slučaj sa nacionalizmom “vojvođana”.

Jedan detalj je tu važan. Iako nastaje sa pojavom mogućnosti demokratije, nacionalizam je antidemokratska ideologija. On predstavlja samovolju jedne grupe koja se samoovlastila da zastupa čitave “nacije”, odnosno, etnički ili na drugi način povezane grupe. Ako većina u tim grupama podržava nacionaliste oni će to rado prihvatiti i iskoristiti tu većinu za diskvalifikaciju manjina, ali ako je većina u široj grupi protiv nacionalista oni će ih spremno otpisati kao nerelevantne – ignorisaće ih ili će ih proglasiti za izdajnike.

U praksi čak i ako je “pravih Srba” ili “pravih Vojvođana” jako malo, to ih neće sprečiti da se predstavljaju kao zastupnici svih Srba ili Vojvođana. Rečima jednog komentatora koji se predstavio kao “Vojvođan”: “Vojvođani se osećaju – ne u zajedničkoj državi – već pod okupacijom.” Dakle, nacionalista ne uzima u obzir što se dosta Vojvođana ne oseća kao da je “pod okupacijom” – svi Vojvođani se moraju osećati kao on – inače se sami ispisuju iz “Vojvođana”, ma koliko živeli u Vojvodini.

Dakle, nacionalista je nedemokrata. On želi da pitanja koja se rešavaju demokratskim putem reši na drugi način. Ovaj način je najčešće povezan sa svojinom, identitetom ili istorijom. Zbog toga nacionalisti insistiraju na teriotorijama koje su u njihovoj svojini pa se onda govori o “srpskim zemljama”. Ako je neka zemlja “srpska”, onda ne treba demokratskim putem pitati nikoga o tom pitanju.  Slično je sa identitetom – “Vojvođani” nacionalisti, misle da iz činjenice da je neko Vojvođanin u smislu mesta rođenja i odrastanja nekako sledi da se mora slagati sa tvrdnjama koje izriču nacionalisti a u kojima se pojavljuje reč “Vojvođani”. Treći argument je obično istorija – negde u istoriji formiran je neki entitet i tada je zapečaćena njegova sudbina, demokratija i volja ljudi  nema ništa više s njim. Naravno, taj momenat u istoriji uvek je biran tako da odgovara nacionalističkim težnjama. Uopšte, nacionalisti teže da identitet suze i da ga učine zavisnim od nacionalističkog narativa. Tako nije moguće biti Srbin, Vojvođanin i građanin Srbije istovremeno, a pogotovo ne Srbin koji se ne slaže sa srpskim nacionalistima. Ili Vojvođanin koji se ne slaže sa vojvođanskim.

Nacionalista se takođe najbolje poznaje po tome što se sa nipodaštavanjem odnosi prema drugim grupama. Rivalske nacije se opisuju najgorim terminima “Mordor”, “oni koji nam piju krv”, “zločinci”. Zbog toga u nacionalizmima uvek treba znati razdvojiti suočavanje sa prošlošću i stvarnošću, od generalizacija koje služe nacionalističkim ciljevima. Nacionalista će uvek lako preći na generalizaciju – rivalska nacija se karakteriše samo “nedelima”, za nju se traži kazna i katarza, sprečava se njena normalizacija. Nacionalisti žive jedni od drugih, a složno ne podnose one koji nisu nacionalisti.

Ako danas tražimo ostatke nacionalističke svesti u Srbiji ona nije samo u delovima SPC, u marginalnim grupama ili u načinu razmišljanja članova stranaka, ti ostaci su svuda oko nas u raspravama koje nastavljaju teme iz devedesetih i šire razmišljanja i stereotipe slične ovima koje smo analizirali. Takođe se nalaze i u prvoj verziji Deklaracije koja je predložena vojvođanskoj skupštini, je r se i ta Deklaracija pozivala na “prirodna i istorijska” prava – dakle prava nezavisna od demokratske volje – i na “građane Vojvodine” kao na celinu koja je povezana jednom voljom.

U demokratiji se politička volja proverava demokratskim putem. Nacionalista koji želi da njegova volja bude volja naroda u principu ne voli taj put.