Potpisivanje Briselskog sporazuma i događaji koji su nakon toga isplivali na pozornicu, izazvali su pravu buru rasprava oko stvarnog značenja i značaja ovog istorijskog događaja. U ideološki raspolućenoj javnosti, veštački podeljenoj na takozvanu Prvu i Drugu Srbiju, čuvari starih ideoloških rovova iz petnih žila su se upregli kako bi stvarnost, koja uveliko nadilazi njihove zadate ideološke i interesne okvire, nekako sabili u okove starih okoštalih podela na “naše i njihove”.

Ono čega su danas, izgleda, svesniji postali ostaci poraženih nacionalističkih snaga od intelektualnih i ideoloških krugova građanske Srbije, jeste činjenica da je Briselski sporazum označio kulminaciju svojevrsne političke revolucije tokom koje su ključni vladajući akteri političke scene Srbije definitivno prešli onu liniju posle koje su započeti procesi postali ireverzibilni i nakon čega povratak natrag politički više nije moguć. To su, u gorkoj erupciji sopstvenog nezadovoljstva, najbolje pokazali pripadnici onih političkih snaga koji su svoje vrednosne orijentacije i stavove prethodnih godina gradili na temeljima antievropejstva i sumanutih snova o evroazijskim integracijama kao realnoj alternativi članstvu Srbije u Evrospkoj uniji.

Iako više emocionalni, a manje realno utemeljen problem, u poslednja dva veka ključnu vododelnicu između evropske i azijske Srbije predstavljalo je Kosovo. Odlukom da, zarad nastavka evropskog puta zemlje, suštinski napuste politiku insistiranja na nepostojećem suverenitetu i teritorijalnom integritetu Srbije na Kosovu, Aleksandar Vučić, Ivica Dačić i u nešto manjoj meri Tomislav Nikolić svoju političku budućnost definitivno su vezali za uspešno okončanje puta na koji su nepovratno zaplovili. U svojevrsnom hodu po ivici žileta tokom kojeg je promovisan novi smer državne politike, Aleksandru Vučiću, kao trenutno najpopularnijem političaru u zemlji, pošlo je za rukom ono o čemu su apsolutno svi proevropski političari u Srbiji u poslednja dva veka mogli samo da sanjaju. U trenutku prelaska Kosovskog rubikona, Vučić je sa antievropske obale na proevropsku stranu srbijanske političke scene prebacio i veći deo građana Srbije koji su iskazali, do sada neviđenu, lojalnost njegovim “nacionalno nepopularnim” odlukama.

Briselski sporazum je na najbolji mogući način okončao diskusiju koja je povodom Kosova poslednjih godina najdublje delila srpski politički prostor. Ta diskusija je vođena između dva dijametralno suprotna stava – politike insistiranja na očuvanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije na Kosovu za koju nikada nije postala realno sprovodiva strategija i insistiranja na prihvatanju realnosti kosovske nezavisnosti za koje do sada nije postojala jasno formulisana politika. I dok su iracionalni, ali i prilično ushali izlivi nezadovoljstva koji su prema novoj politici Srbije upućeni iz redova razočaranih retrogradnih političkih snaga donekle bili očekivani, posmatrače je iznenadila ostrašćenost iskazana u osporavanjima preokreta koji se dogodio, a koja su došla iz polja građanske Srbije. Utoliko pre što je postalo potpuno jasno da su u konačnici trijumfovali upravo njeni stavovi i argumenti.

Pored toga što je Briselski sporazum maliciozno svođen na tek jedan od sporazuma koji se ni po čemu ne razlikuje od ostalih međunarodnih ugovora, a borba protiv korupcije zlonamerno kvalifikovana kao vaninstitucionalna i selektivna, u nedostatku opipljivijih argumenata neki predstavnici građanske Srbije svoje neslaganje sa aktuelnom politikom prebacili su na polje moralne nepodobnosti njenih protagonista i potpuno irelevantnih sumnji u pogledu njihove iskrenosti. U bespućima neselektivnog moralisanja neki, do skora kredibilni i racionalni, mislioci i analitičari kao da su, prekriveni starim ideološkim skramama, izgubili uvid u realnost i stvarno značenje procesa koji su u toku. Jedna u osnovi ispravna politika i napredak koji bi podjednako trebalo da bude od koristi kako građanima Srbije tako i njenim susedima, odbačen je zarad osporavanja moralne podobnosti i iskrenosti njenih glavnih protagonista. Nekadašnja parola, oko koje smo se okupljali u trenucima kada su oblaci beznađa prekrivali političko nebo Srbije, sada je mutirala u sopstveni antipod. Od zdravog kritičkog stava “Ako vam je dobro, onda ništa”, neki pobornici građanskih ideja postali su robovi sopstvene mrzovolje i cinizma oličenog u nakaradnoj paroli “Ako želite da vam bude bolje, onda ništa”!

U nedostatku ozbiljnijih argumenata, a pod pritiskom nekih prevaziđenih kvazimoralnih mantri, deo zastupnika modernih građanskih ideja sveo je svoje političke poglede na čisto personalni nivo izgubivši pri tome elementarnu sposobnost razlikovanja bitnih od nebitnih političkih pojava, formu političkih procesa od njihove suštine. U tom smislu izvlačenje Briselskog sporazuma iz šireg konteksta događaja koji su mu prethodili i koji su mu usledili, dovodi u pitanje intelektualni kredibilitet zagovornika potpuno neargumentovane teze o odsustvu njegovog stvarnog značaja.

U uslovima ozbiljnog deficita argumenata kojima bi se mogla osporiti politika za koju su se gotovo svi iz polja građanske Srbije do skora zalagali, a koju su sada na svoja pleća preuzeli njihovi dojučerašnji politički protivnici, oštrica napada je ponovo usmerena na potupno efemerne fenomene. Umesto da se udube u činjenice i njihove posledice, neki ogorčeni negatori očiglednog su spas potražili u razotkrivanju skrivenih motiva dvojca Vučić-Dačić i njihovoj “neupitnoj nameri” da u konačnici prevare kako međunarodnu zajednicu tako i građane Srbije. Jalovo svođenje političkih analiza na umišljene skrivene motive ključnih aktera, praćeno potpunim ignorisanjem njihovih političkih poteza redovno je ostavljalo publikum bez odgovora na ključno pitanje: Da li su “verolomni” akteri ostavljali iza sebe bar malo prostora za svoju odstupnicu ili su na kartu politike za koju se javno zalažu stavili svoju političku budućnost?

Kada se sveobuhvatno sagleda širina fronta koji je u prethodnom periodu otvoren, kao i na iskazanu nepokolebljivost Vlade u Beogradu, jasno je da je njen rukovodeći dvojac toliko zagazio u novu politiku da je bilo kakav povratak na neke ranije pozicije postao nezamisliv i ravan političkom samoubistvu. To da li su u čitav proces zakoračili vođeni političkim kalkulacijama ili iz iskrenih ubeđenja, posle određene pređene tačke nakon koje nema povratka nazad, postalo je potpuno irelevantno. Da se poslužim jednim od retkih ispravnih zapažanja koje je u gorčini poraza napisao Đorđe Vukadinović “o tome ne govori samo njegov (Vučićev prim. aut) strasan angažman na prihvatanju Briselskog sporazuma, nego, još mnogo više, argumentacija kojom se u odbrani tog sporazuma služio i služi – od pozivanja na lik i delo Zorana Đinđića, preko imperativa ‘reformisanja’, ‘modernizacije’ i ‘evropeizacije’ Srbije, pa sve do frazeologije o budućnost naše dece“. Za razliku od Vukadinovićevog lamenta, građanski deo Srbije bi ovako očiglednu transformaciju, bez izuzetka trebalo da pozdravi kao nešto pozitivno i poželjno.

Uprkos navedenim usiljenim pokušajima nezadovoljnih pojedinaca da se kako tako pronađe dlaka u jajetu, pa i po cenu da se prolije celo jaje, politički procesi koje je istorijski dogovor Beograda i Prištine pokrenuo izbacili su na pozornicu čitav niz događaja koji su jasno pokazali razmere nastalog preokreta. Već u prvoj sedmici po potpisivanju Sporazuma, predvodnici nove politike su, od strane svojih nekadašnjih ideoloških i političkih saveznika, proglašeni izdajnicima i legitimnim metama za odstrel. Vodeći tandem Vlade Srbije je, za svega nekoliko dana, uspeo da odbaci balast švercerskih lobija sa severa Kosova, kriminalnog režima Milorada Dodika, nazadnih uticaja Srpske pravoslavne crkve i njihovih epigona oličenih u preostalim partijskim sledbenicima Vojislava Koštunice. Iako su mnogi požurili da javno iskazana neslaganja pripišu “prozirnoj političkoj taktici”, činjenica da je aktuelna Vlada Srbije uprkos svim pritiscima i rizicima ipak čvrsto ostala na svojim pozicijama ukazuje da su javne polemike zapravo skrivale mnogo dublja neslaganja među nepovratno razdvojenim nekadašnjim političkim saveznicima.

Svaka javna reč koja je sa ekstremno desnog dela političkog spektra izgovorena protiv nove proevropske politike, predstavljala je dodatni podsticaj za Aleksandra Vučića i Ivicu Dačića da nastave evropskim putem kojim su krenuli. Nasuprot tome, svako maliciozno osporavanje te politike od strane njenih dojučerašnjih zagovornika, predstavljalo je pokušaj da se pomenuti dvojac vrati tamo odakle je i došao, čak i po cenu zaustavljanja dalje evropeizacije Srbije. Ti iracionalni pokušaji nastali su kao direktna posledica nesposobnosti nekih ljudi da objektivno sagledaju postojeću stvarnost i prihvate možda neprijatnu, ali potpuno neoborivu činjenicu da su nekadašnji ideološki protivnici ideje evropske Srbije, ironijom sudbine preuzeli štafetnu palicu od zagovornika te ideje i na evropskom putu postigli neuporedivo značajnije rezultate od prethodnih “proevropskih” vlada.

U ostvarivanju te složene političke operacije praktičnu lekciju o liderskoj veštini uspavanim srbijanskim političarima održao je lično Aleksandar Vučić koji je nekadašnju Đinđićevu ideju o gutanju žaba, pretočio u daleko efikasniju metodu postepenog “kuvanja žaba”. Umesto da se, bez podrške dominantnog dela javnog mnjenja upusti u borbu sa vetrenjačama, Vučić je ključni problem za rešavanje najvećeg broja pitanja koja muče Srbiju ispravno locirao u pribavljanju neophodne podrške građana za promene. Tako je njemu pošlo za rukom ne samo da se uhvati u koštac sa ključnim izazovima od kojih su prethodne vlade bez izuzetaka bežale, već i da na taj put prevede većinsku Srbiju što je do skora bilo potpuno nezamislivo.

Priliku i dužnost da uradi sve ono što je na sebe preuzela nova Vlada do pre samo godinu dana imala je Demokratska stranka kao stožer koalicije koja je sebe, ispostavilo se neopravdano, nazivala proevropskom. Umesto da realnosti budu privedena rešenja za ključne prepreke koje su stajale na putu modernizacije Srbije, protagonisti DS politike bili su odlučni da budu neodlučni, rešeni da ne donesu nijedno rešenje. Zaslepljeni svojim sebičnim interesima i ogoljenim pokušajima održanja na vlasti, predvodnici režima Borisa Tadića su upotrebili sve moguće trikove kako bi se rešavanje ključnih problema u društvu, počev od ekonomije i Kosova, pa do korupcije i borbe protiv organizovanog kriminala, nekako odložilo i u nasledstvo ostavilo nekim budućim generacijama. To danas bez izuzetka priznaju čak i sami protagonisti te politike pravdajući svoje postupke strahom od uličnih nemira koji su u krajnjem ishodu mogli da dovedu do promene vlasti. Ta objašnjenja, međutim, teško da bi mogla da budu prihvaćena kao opravdanje za nepobitnu činjenicu da su “demokrate” propustile priliku da ispune svoju dužnost tim pre što se njihova slabost nije ticala samo njih samih s obzirom da je budućnost čitavog društva takvom politikom bila dovedena u opasnost.

Danas se, kao ključno, nameće pitanje da li ćemo kao odgovorni ljudi aktuelnu političku scenu Srbije prosuđivati sa pozicija njenih realnih mogućnosti ili ćemo o njoj suditi sa pozicija zadatih utopija koje su odavno izgubile svoje mobilizatorske potencijale i postale okoštale dogme koje su svakim danom, sve više u raskoraku sa stvarnošću? Da li ćemo svoj doprinos popravljanju stanja u društvu i regionu u kome živimo najbolje doprineti sopstvenim povlačenjem u mračnu mrzovolju u kojoj ćemo, usiljenom produkcijom iskonstruisanih pretpostavki i tendencioznih zaključaka, svu energiju trošiti na potpuno iracionalne pokušaje negiranja realnosti?

Zbog toga što, po pravilu, nije u stanju da sagleda istorijski značaj promena koje se događaju, većina ljudi jako sporo shvata dalekosežne posledice aktuelnih procesa. Pristalice moderne građanske Srbije, kao svojevrsna avangarda vremena i misaonih tokova koji dolaze, trebalo bi da predstavljaju lokomotivu, a nikako kočnicu te sporo nastupajuće većine. To je, bez ikakve dileme, njena intelektualna i moralna obaveza prema sopstvenom društvu, komšijama u regionu i budućim generacijama.

e-novine