U poslednje vreme na raznim mestima gde se javlja građanska Srbija, na tribinama, na novim internet portalima, u nekim medijima, vodi se ozbiljna društvena polemika o tome gde je sada i kuda ide Srbija sa novom vlašću. O tome da li je nova vlast uvela Srbiju u novu epohu postnacionalizma i da li je državni nacionalizam projekat prošlosti za RSE govori urednik E-novina, Marko Matić.
Matić: Glavne razlike između dve struje unutar građanske Srbije, nastale su kao posledica različitih tumačenja teksta Nova epoha, koji je objavljen na internet portalu Dvogled.rs. U njemu je grupa autora iznela stav da je nacionalizam, nakon tektonskih političkih promena u Srbiji i potpisivanja Briselskog sporazuma poražen kao politički princip. Da on više neće biti glavna matrica koja će generisati neke političke procese u budućnosti i obrnuto, da iz polja politike više neće biti dominantno generisan velikosrpski nacionalizam jer on, u postojećim okolnostima, više nije upotrebljiv, koliko je ranije bio.
Grupa ljudi je taj tekst protumačila kao objavu kraja nacionalizma kao ideje. To nije bila intencija autora. Mi smo zaključili da je nacionalizam poražen kao politički projekat, da su ključni politički akteri napustili nacionalističku matricu, a da će on, kao ideja, još uvek živeti u nekim društvenim krugovima, pa čak i političkim, ali da više neće biti dominantan u budućnosti.
RSE: Vaš stav je da je Srbija ušla u novu epohu. Ako je ušla, kakva je to nova epoha?
Matić: Srbija je, nakon majskih izbora prošle godine, definitivno ušla u novu epohu svoje političke istorije. Ona za sada ima obeležje oslobađanja polja politike od uticaja velikosrpskog nacionalizma i velikodržavnih projekata, koji su ranije bili dominantni. Da li će nova epoha zaista i postati epoha postnacionalizma, zavisi od načina rešavanja brojnih izazova koji stoje pred Srbijom i pred njenim političkim akterima.
Srbija se danas dominantno suočava sa ekonomskim problemima. Ukoliko bude zapadala u periode različitih kriza, ugašene vatre nacionalizma moći će ponovo da se razbuktaju, jer su upravo to one pogodne okolnosti gde nacionalizam može doći do izražaja. Pored toga postoje i problemi Republike Srpske i njenog destruktivnog uticaja na unutrašnje uređenje i funkcionalnost BiH. Postoje i problemi unutar Srbije sa rešavanjem nekih manjinskih pitanja, pre svega nacionalnih, ali i drugih društvenih manjina i marginalnih grupa, kao i pitanje položaja Vojvodine. Sve su to teme koje će moći da eksploatiše neki budući nacionalizam, ali mislim da on više neće biti dominantna matrica i da, pre svega, neće imati logističku podršku od strane države, upravo zato jer je postao neupotrebljiv i previše skup.
RSE: Nova epoha podrazumeva diskontinuitet u odnosu na raniji period. Da li to znači da su ovi procesi krenuli nakon izbora prošle godine?
Matić: Ne, ti procesi nisu krenuli nakon izbora prošle godine, oni su tada kulminirali. Procesi su započeli paljenjem ambasada i izborima koji su nakon toga usledili, kada su građani na izborima jasno dali prednost evropskoj agendi u odnosu na temu Kosova.
RSE: Mislite na 2008. godinu?
Matić: Da, mislim na izbore iz 2008. godine. Tada su ključni akteri, koji su zastupali tezu da je Kosovo važnije od EU, poraženi. Nakon toga oni su morali da transformišu neke svoje političke pozicije. To se pre svega ogleda u prelasku Ivice Dačića u proevropski blok i ulazak u koaliciju sa DS. Što je još važnije, došlo je do cepanja Srpske radikalne stranke, gde je tri četvrtine te stranke prešlo na proevropske pozicije. Taj proces se nastavio i kasnije. Prošle godine, na izborima je trijumfovala ta reformisana opcija, odnosno snage koje su ranije zastupale nacionalističku opciju, ali su sada trijumfovale sa potpuno drugačijom politikom. Oni su na vlast došli sa potpuno različitih pozicija u odnosu na one koje su ranije zastupali.
RSE: Da li mislite da je ovo sve što se događa, vezano za Kosovo i za evropski put Srbije, dokaz ozbiljnog ideološkog zaokreta nove vlasti, bivših Šešeljevaca i Miloševićevaca, ili smatrate da je to znak pragmatične politike i shvatanja da samo na greškama prethodne vlasti može da se učvrsti nova?
Matić: Čak i da uzmemo da su motivi Aleksandra Vučića i Ivice Dačića bili krajnje pragmatični i sebični u političkom smislu, da je njihov proevropski put bio kalkulantski proračunat, oni su sada toliko zagazili u tu politiku da više nema povratka nazad. To je ostala njihova jedina opcija, tako da su njihovi prvobitni motivi sada potpuno irelevantni. Mislim da su oni sada ubeđeniji u evropski put od mnogih perjanica proevropske Srbije, koji su u poslednjih 20 godina pokušavali da promovišu kao ideju.
RSE: Da li to znači da ne razumete skepticizam jednog dela javnosti koja ne veruje u preobražaj bivših radikala i socijalista, koji se pribojavaju da će prvom prilikom pokazati svoje pravo lice?
Matić: U potpunosti razumem ljude koji su skeptični, ali taj njihov strah ne delim. Ne zato što imam veliko poverenje u iskrenost Vučića i Dačića, već zato što posmatram neke procese i uviđam nužnost da se ide putem koji su oni izabrali jer ne postoji drugu put. Mislim da je ovo stvar istorijske nužnosti, a ne njihove slobodne odluke, koju oni mogu u jednom trenutku da promene, kada im to bude odgovaralo.
RSE: Vi ste mlad čovek. Da li je vama bilo lako da prepoznate šta će doneti smena prošlogodišnje vlasti?
Matić: To naravno nije bilo lako, ali u kontekstu tadašnje vladavine Borisa Tadića i DS i svega onoga što su oni radili, kao i činjenice da su oni zaista izneverili evropski put, ozbiljno ga kompromitovali, da su narušili kredibilitet proevropskih pozicija Srbije u međunarodnoj zajednici i domaćoj javnosti, bilo je jasno da su neke promene neophodne. Zašto se nismo toliko bojali reformisanih radikala? Bilo je jasno da postoje neki čvrsti zaštitni mehanizmi koje je međunarodna zajednica postavila prema Srbiji, ali da postoji i jedna egzistencijalna nužnost da se greške iz prošlosti ne ponove.
RSE: Ima upozorenja da se u Srbiji stvara kult ličnosti, misli se na Aleksandra Vučića, da to treba na vreme prepoznati. Da li su to političke smicalice protivnika ili ovo upozorenje ima smisla?
Matić: Činjenica je da je Aleksandar Vučić preko noći postao najpopularniji političar u zemlji. Činjenica je da se njegovim potezima, pa čak i retorici, može naći jako malo zamerki. Ono što još uvek i postoji kao deo folklorne nacionalističke retorike, to je rezervisano za Tomislava Nikolića koji kao predsednik ima jako malo ovlašćenja da bilo šta od toga realizuje. Aleksandar Vučić kao da je izabran unutar te njihove unutar-partijske podele poslova, da sprovede reforme i zaokret koji su oni predvideli.
Da li postoji opasnost od izgradnje kulta ličnosti? Mislim da ne. Nakon slučaja Slobodana Miloševića koji je na kraju izgubio podrsku, došao je Vojislav Koštunica koji je preko noći postao najpopularniji političar u zemlji i isto tako je preko noći nestao sa političke scene. Imali smo isti slučaj sa Borisom Tadićem. Sada već više nije pogodan istorijski trenutak za izgradnju kulta ličnosti. Naročito mislim da nisu odgovarajuće paralele koje se povlače sa Vladimirom Putinom u Rusiji. Postoje sličnosti, ali možda samo u hapšenju najbogatijeg Rusa Hodorkovskog i najbogatijeg Srbina, Miroslava Miškovića, ali to su dva potpuno različita slučaja. Mislim da Vučić nije iz ličnih motiva ušao u obračuna sa Miškovićem, kao što je to Putin uradio u Rusiji. Vučić ne gradi u javnosti imidž koji gradi Vladimir Putin. Putin roni, jaše konje, ide na borilačke veštine. Kod Vučića toga nema. Mislim da su pomenuta strahovanja preterana.
Pravi istorijski zaokret nakon suočavanja sa prošlošću
RSE: Sa vrha vlasti je, kao nikada do sada, poručeno crkvi, povodom njenog mešanja u dnevne političke stvari, da joj pripada crkveno, a državi svetovno. Da li mislite da su u političkom smislu zaista marginalizovane SPC i Srpska akademija nauka i umetnosti?
Matić: To su dva različita slučaja. SPC svoj uticaj ostvaruje preko uticaja na veliki deo vernika, dok je uticaj Srpske akademije nauka i umetnosti manje vidljiv, ali mislim da je znatno dublji u ideološkom polju. U poslednje vreme zaista je došlo do nekih javnih sukoba između predstavnika vlasti i crkve. Čini mi se da i u samoj crkvi postoje dve struje. Očigledno je da se crkva ne snalazi baš najbolje i da nema odgovore na neka savremena pitanja. Mislim da će njen uticaj upravo zbog toga biti sve manji, bez obzira na želju nekih političara da iskoriste njen uticaj kako bi pojačali svoje pozicije među glasačima.
RSE: Na talasu građanske Srbije su nastali novi zanimljivi portali. Jedan od njih je Dvogled. Oni su okupili, ne samo poznate polemičare, već i grupu mlađih ljudi koji promišljaju šta se događa. Da li su mediji danas otvoreni za ove teme?
Matić: Naravno da nisu svi. Deo medija, naročito onih iz žute zone, je promenio svoje gazde preko noći. Oni su od prethodne vlasti, kojoj su bezgranično služili, jako brzo pretrčali u redove sluga nove vlasti kojoj svakodnevno pišu hvalospeve. Pojavio se i čitav niz novih tabloida. S druge strane, deo nekih mejnstrim medija je zaista pokazao veću otvorenost za nove teme, naročito nakon nestanka stega koje su postojale od strane bivše vlasti. Nažalost, neki mediji nisu spremni da izađu iz ranijih matrica i okvira, iz takozvane kutije 90-tih godina. Takav je Peščanik, koji se previše zadržao u toj matrici zbog čega ne prepoznaje savremeni trenutak i nije u stanju da ga proceni na pravi način.
RSE: Da li sam dobro razumela da mislite da su mediji nezavisniji i slobodniji, nego što su bili?
Matić: To se vidi. Aktualna vlast manje utiče na medije i to se radi na manje sistematičan način od bivše vlasti.
RSE: Da li mislite da je društveno veoma značajno suočavanje sa prošlošću ili je ideološka promena boje sadašnje vlasti, a bivših glavnih aktera u 90-tim, dovoljna da se kaže – to više nije važno?
Matić: Naravno da nije dovoljno. Ovo je samo početak tog procesa. Aleksandar Vučić je uspeo da veliki deo Srbije, koji je bio na nacionalističkim, antievropskim pozicijama, prevede na proevropsku stranu. Razumem da postoji potreba Srpske napredne stranke, kao vodeće stranke nove vlasti, da svojom retorikom donekle anestezira i ublaži taj efekat promene koji je nastao jer mnogi njihovi sledbenici još uvek nisu svesni da su prevedeni na drugu stranu. U tom smislu mislim da je to samo početak, a da će pravi istorijski zaokret Srbije, u društvenim dubinama, nastupiti kada se Srbija zaista bude suočila sa prošlošću. Mislim da će to biti ključni test da li je ova vlast zaista postigla ono što se čini da joj je namera.
RSE: Ko će voditi proces suočavanja sa prošlošću? Kome će biti u interesu da se vrate te teme ponovo?
Matić: Mislim da će to biti zadatak neke nove generacije političara. Od dosadašnje vlasti dovoljno je da napravi temelj i da se otvore putevi ka tom procesu. Mislim da će to biti potrebno, kao što se i u Nemačkoj dogodilo. Došla je nova generacija političara koji nisu bili aktivni za vreme strašnih ratnih dešavanja. To će jedino oni moći da iznesu. Inače mislim da ljudi, koji su bili neposredno umešani u tadašnja dešavanja, nisu u stanju da to sagledaju na pravi način.
RSE: Kako će onda proći akteri iz 90-tih?
Matić: To je sada veliko pitanje. Zavisi kakve ćemo još dokaze do tada imati i koliko ćemo duboko shvatati tu njihovu odgovornost.
RSE: Ako bude završen ovaj posao, onako kako izgleda da će biti, da će kosovski problem biti rešen, da će biti otvorena evropska kapija za Srbiju, koga vidite kao motor demokratskih promena unutar Srbije? Da li to može biti sadašnja vlast?
Matić: Ono što sadašnja vlast radi, predstavlja jednu međufazu. Za proces demokratizacije biće potrebno da stasa nova generacija političara. Mislim da ovu fazu demokratskog razvoja, u kojoj se sada nalazi Srbija, karakteriše neka vrsta prosvećenog apsolutizma, koji je čak i koristan. Upravo on u postojećoj situaciji vodi u pravcu demokratizacije. Kada prevodite veći deo nacionalističke Srbije, koji je do juče bio antidemokratski u svojoj srži, na demokratsku, proevropsku stranu, taj proces ne možete da prepustite stihiji. To vam je kao vaspitavanje deteta. Neka vrsta autoriteta mora da postoji. Do demokratizacije se dolazi postepeno. Demokratija je proces koji se nikada ne završava, koji mora stalno da napreduje. U ovoj fazi mi imamo na čelu države možda jedan, u demokratskom smislu, prosvećeniji deo aktera od postojeće društvene većine. Mislim da je dobro da oni idu za njima. To je za sada samo međufaza, a šta će se događati dalje zavisi pre svega od toga koliko će Srbija uspeti da se konsoliduje u ekonomskom i vrednosnom smislu.
RSE: Da li to znači da su sve bivše demokratske snage istrošene?
Matić: Ako govorimo o akterima, mislim da jesu.
RSE: Da li mislite da je region prihvatio novu vlast u Srbiji i da joj veruje?
Matić: Mislim da deo regiona jeste, a da onaj drugi deo to radi postepeno. Potpuno razumem ljude iz regiona koji su bili žrtve srpske politike 90-tih godina, što imaju sumnju u pogledu aktera koji su i tada takođe bili aktivni. Mislim da se sumnje u tom smislu polako otklanjaju i kako se situacija bude razvijala dalje, da će se i dalje otklanjati. Jednostavno, to je nepovratan proces.
Svaka čast, Marko! Potpuno se slažem sa tobom.
Veoma poštujem Marka Matića budući da sam nekoliko godina redovan čitalac E-novina. Međutim! Ne slažem se u potpunosti sa onim što je ovde rekao. Zašto? I pored prividnog pokušaja nove vlasti da urede državu Srbiju mišljenja sam da oni, kao i prethodni, nemaju snage za to. Osim toga „vodeći trojac“ Srbije je, na ovaj ili onaj način, bio u službi Miloševića, kada smo faktički izgubili Kosovo, kad je ovo društvo u potpunosti razoreno, kada je mafija u svim oblicima stupila na scenu, kada smo opljačkani i, kao narod, izgubili ugled u svetu. Da su Dačić, Vučić i Nikolić prethodnih deset godina proveli u zatvoru ili manastiru ja bih im, možda, verovao. Sve je ovo jedan jeftin privid, proizvod populističke politike, na koji se ovaj narod, pa i Marko i ne samo on od mislećih ljudi ove zemlje Srbije, upecao na zabačenu Vučićevu (on je najglavniji i najvažniji) udicu.
Da se razumemo, ništa bolje ne mislim ni o strankama opozicije, uključujući DS i LDP.
Jedino svetlo na kraju tunela upaliće (možda) Zoran Živković sa svojom Novom strankom, ako mu je verovati. Ja mu, za sada, verujem.
Koliko shvatam, ovde se ni ne promislja u smeru bezrezervne podrske, polaganja nade u navodne autoritete ili vodjenje na osnovu averzije prema prethodnoj vlasti i njenim postupcima. U tom smislu ste i vi na „pravoj strani“.
Mislim da se vecina autora i komentatora zalaze samo za logicki jednostavan princip da se ne sude sadasnji postupci aktera na osnovu proslosti, bez obzira da li je ta proslost „dobra“ ili „losa“, koliko god to relativno bilo samo po sebi. Ako zelite da budete sumljicavi – budite, to je potpuno OK! Podvucite crtu i merite samo po rezultatima ako mislite da su vam bitni ili korisni (normalizacija odnosa sa susedima, dijalog i resavanje problema sa kosovskim vlastima, datum, politicka volja da se povedu istrage protiv tajkuna, odnosi sa SPC, mozda i razumno objasnjenje gradjanima ekonomske krize i prestanak obicaja da se tretiraju kao nezadovoljna deca kojoj se dele slatkisi) ili stetni (gluposti u kulturi, aflatoksin afera, upustanje u konflikt sa vojvodjanskim vlastima, drzavni cirkus oko sahrane Karadjordjevica, zastita nekih drugih tajkuna ili sumljivih likova).
Nemojte samo da zavrsite sa zluradoscu oko datuma za pregovore, ispada da je i NSPM i drugosrbijansima jednako zao, „Dali ste Kosovo a niste dobili ni pravi datum?“. Ili da omalovazavate rezultate lokalnih izbora tako sto tretirate gradjane koji su glasali za SNS u zemunu kao hordu koja ide disciplinovano na glasanje za razliku od ostalih politicki svesnih koji nisu ustali na vreme to jutro da glasaju za LDP i DS. Onda ispadne da u 30% nema legitimiteta jer u 60% neizaslih nije smelo preostati nijednog glasaca SNS, ipak su svi oni bivsi „seseljevci“ kao kod Orvela. 🙂
Mislite svojom glavom.
Dobrodošli, čika Milodane. Ja sam bio jedan od onih koji su se oštro protivili vašim poslednjim komentarima na e-novinama. Nadam se da ćemo veoma kvalitetno raspravljati. Ali svi mi s vremena na vreme koristimo prostor komentarisanja da bismo dali sebi oduška za neke stvari koje inače ne bismo izjavili pod imenom i prezimenom.
Naravno, ne mogu da se složim sa vašom željom da strpate vinovnike novih vlasti u zatvor ili u manastir, jer za to nema nikakvih zakonskih osnova. Moralna osećanja najčešće ometaju sagledavanje političkih događaja, pa sam stoga prinuđen u ovom polju da predložim dozu svojevrsne bezdušnosti. Tu mislim na izostanak svakog afiniteta ili animoziteta u odnosu na pojednica ili stranku. Ako smo već kod verovanja, onda mislim da je takva bezdušnost korak ka našoj političkoj evoluciji.
I ne zaboravite, mi sad živimo u vremenu gde izlazi na videlo da anti-nacionalizam koristi slične misaone zahvate kao i nacionalizam, i da se suočava sa sličnim problemima. Mladi ljudi to moraju da razumeju, ali mogli biste i vi stariji da nam se pridružite. Radomir Konstantinović je po mom mišljenju upravo zbog toga značajan. Kažem vam to jer ga trenutno studiram. Filosofija palanke nije samo kritika nekakvog palanačkog mišljenja. Ona je i kritika svih onih koji se odupiru duhu palanke ipak držeći taj isti duh, ili njegovu varijaciju, kao osnovni motiv svog delanja. Njegova knjiga nije tako samo kritika nacionalizma, nego i anti-nacionalizma. Znate li koji je jedan od prvih pojmova koji je bio na udaru kritike? Doslednost. Zašto? Razmislite sami.
A onda kad uzmete da čitate Dekartovu smrt, pa vidite da je RK i sam onaj koji pokušava bezuspešno da se odupre palanačkom duhu svog oca (Branka Arsić je bila najbliža u hvatanju ovoga), onda vam je sve jasno.
Ne mogu ni da se složim sa vama da je ovo sve jeftin privid, osim da biste vi želeli da je tako. Ali i ako jeste privid, a sigurno je deo toga privid, onda je ovo jedan od najproduktivnijih privida u poslednjih deset godina. Dok je produktivan, ja nemam problem. Kad više ne bude bio, onda treba da dođu neki drugi ljudi. Ali ja bih išao još dalje: odakle vam ideja da politika može biti bez privida? Upravo je to duh palanke o kom govori RK. Odakle dolazi uopšte ta fascinacija čistoćom, želja da sve bude čisto? Meni se čini da je takvo gledište svojevrsno latentno ludilo. Ako to kreće od pojedinca, onda opet pitam: a kad je to pojedinac bio čist? Nikada. Nikad individua nije bila potpuno svesna o bilo čemu, niti može biti. Dekartova izvesnost je mrtva. Ali to ne znači i da njegovu sumnju time nije zadesio isti rasplet. Po mom uverenju, upravo se to desilo nama. Srušen je ceo koncept na kom se do sada zasnivalo poimanje (političke) ideologije.
Bolje Vas našao!
Malo sam apstinirao kao komentator pa baš i nisam u, što bi rekao Basara, u komentatorluskoj formi. Naime, od kada sam banovan „tamo“ sebe sam pronašao u nekim drugim vodama, no ne bih o tome. Inače, svoj identiet, bračno stanje, godine starosti, svoje političke stavove nikada nisam krio, svuda se potpisujem kao „Milodan“ pa tako i na E-novinama kao Milodan_I do Milodan_V, Kao „prvi“ banovan sam posle prvog komentara, jer sam im prosuo podatke u kojima, barem sam se tako osećao, su pokušali da me (nas) naprave majmunima. Imam tu osobinu da dosta pamtim i ne dozvoljavam nikome da me žednog prevodi preko vode. Kao „peti“ imao sam samo tu „privilegiju“ da ocenjujem komentare, bez prava da postavljam komentare.
Ne bih više o tome.
Niste me razumeli u vezi zatvora i manastira. Nije to bila moja želja. Radi se o (njihovoj) katarzi, a ona je, u njihovom slučaju, moguća samo na ova dva načina.
Nisam u mogućnosti da sa vama polemišem o Radomiru Konstatinoviću i njegovoj Filzofiji palankeu u kojoj je na udaru, između ostalog, kako kažete, DOSLEDNOST. Doslednost i politika se, da budem malo prost, se ne jašu i toga sam svestan te je otuda sva moja rezervisanost kako prema onima od ranije tako ovima, sadašnjim vlastodršcima.
Da budem malo konkretniji: Da je Aleksandar Vučić, za koga se misli da je lokomotiva voza (u kome sede Vučić & copm) uspostavljanja odnosa sa Kosovom nakon inaugurisanja u najmoćnijeg čoveka u Srbiji otišao u Prištinu, kod (kakav god da je) Tačija i rekao:
-Dobard dan. Znam šta se na Kosovu događalo u poslednjih 20 i kusur godina, želeo bih da u ime srpskog naroda da vam (svim Albancima) izvinim uz obećanje da će svi, koji su u tom pogromu vašeg naroda učestvovali, počev od ideologa, nalogodavaca, organizatora do izvršilaca, biti pohapšeni (na osnovu dokumetacije FHP a uz malu pomoće Nataše Kandić i Sandre Orlović, to ja kažem), da je Srbija svesna realnosti u vezi sa Kosovom ta da želi da doprinese istorijskom pomirenju Srba i Albanaca uz, podrazumeva se, uslov da se i sa druge strane stvori klima i tamošnji zločinci uzmu u proces, te da se vaspostavi ekonomska saradnja, dogovore, na nivou eksperata, sva sporna pitanja, otvore granice i tako dalje i tako dalje… (kraj zamišljenog citata).
Mogao bih o tome du ujutro.
Da se tako nešto desilo u Prištini, Sarajevu i Zagrebu ja bih iskreno vrisnuo:
-Svaka čast, majstore!
E, sad! Da li Vučić i Tači imaju ljudski, politički i svaki drugi kredibilitet da započnu taj proces? Pa nemaju, sinovče.
Umesto toga oni idu u Brisel (ni to nije u krajnjem slučaju loše) gde im baronesa Ešton zavrće ruke, uši, udara čvrge, pesnicama u slabine i rebra, štiklom gazi po stopalama (figurativno rečeno) e da bi potpisali nekakav „Sporazum“ za koji se ne zna ko će, kada i kako da ga sprovede u praksi.
Zbog toga sam, dragi Ištvane, rezervisan prema, pre svega, Vučiću, jer sve ovo što radi ne radi iskreno (ej, general Diković je osumnjičeni ratni zločinac se šepuri pored njega), sve nekako usiljeno, izveštačeno, pozerski i, što je u svemu tome najvažnije, kampanjski. Prvo je bila (kao) borba protiv korupcije, potom taj, nazovimo ga, briselski sporazum pa malo Veber, najzad, ekonomska situacija zbog čega, zamislite, Vučić ima noćne more. A šta je on mislio? Da će sve što poželi da padne s’ neba.
Neće!
Moja malenkost je toga bila svesna bila znatno pre nego što je umesto Kurte uzjahao Murta (Vučić).
O tome se radi.
Svako dobro Vam želim!
Ja se slažem sa vama da ova vlada nije i ne može da bude ona idealna vlada iz naše glave, tj. da radi sve kako bismo mi to hteli. Nikada neće ni biti. Pitanje je da li bi bilo koja uradila sve to što ste naveli. Ali, ja ne dozvoljavam da me to zaslepljuje da ne pružim podršku za određene poteze. Mislim da uopšte ne treba da brinemo da li se nešto radi iskreno ili ne. Mogao bih predložiti sledeći tretman, npr. da proglasimo, svako od nas za sebe, da oni nisu iskreni, ako to nekom nešto znači, i da to pitanje uopšte više ne potežemo. Kad sahranimo to pitanje, onda ostaje samo pitanje da li rade nešto dobro za mene, za vas, bez obzira na to kakve su im zaista namere. I videćete, i tad ćete imati pozitivan odgovor. Sićušan, ali pozitivan. Što se mene tiče, svi oni mogu trenutno biti i na nekim teškim drogama, psihotičari, histerici, pa to opet neće promeniti moj princip gledanja na stvari, ako u njihovom delanju ima nečeg dobrog za mene.
Sutra će neko da kaže: ti si ih podržavao… Pa da, jesam, pa šta? Podržavao sam dok su radili neke dobre stvari. Kad više ne budu, neću ih podržavati. Nemam ja šta da verujem, pa da posle kažem, jao kako sam se zajebao… Ne, ja sam običan građanin, bez stranačkih boja i gledam samo šta ja imam od toga. Ne zanimaju me ni ljudi, ni stranke, ništa osim aktuelne politike vlade. Pa zar to nije prirodno građansko razmišljanje?
„… Lider DS Boris Tadić na sedmom Kroacija samitu, na kom ne učestvuju zvaničnici Srbije, imao brojne susrete, a sa premijerom Kosova Hašimom Tačijem se rukovao. „Ovom susretu koji je upriličen takoreći slučajno ne bih pridavao tako veliki značaj“, rekao je novinarima bivši predsednik Srbije Boris Tadić… „Što se tiče rukovanja sa kosovskim premijerom Tačijem, ono nema neki istorijski značaj, ali je dobro da se predstavnici različitih naroda susreću i predstavnici albanskog i srpskog. Dobro je jer imamo problem medju nama koji moramo da rešimo“, rekao je Tadić u telefonskoj izjavi za Tanjug. “
subota 7.07.2012 !
Ovoliko smo odmakli. Dakle pre 11 meseci (!?) tada bivsi predsednik je demantovao da je rukovanje sa Tacijem pravo, kao da je pobegao od leproznih.
Danas ce nam neki objasnjavati da datum nije stvaran, da pregovaraci nisu iskreni i da bi trebalo svi da se resetuju na neki datum od pre 25 godina pa krenu polako da se izvinjavaju dok ih mi cekamo sledecih 25 godina i procenjujemo da li je to dovoljno ili da ih malo dolustriramo.