Posle dve decenije tumaranja u mraku, građani Srbije napokon su na horizontu ugledali prvo evropsko sunce. Iako će proteći još dosta vremena dok Srbija uopšte bude u prilici da je to sunce zaista i ogreje, može se konstatovati da joj je sada napokon jasno osvetljen put kojim, sasvim izvesno, može stići do željenog cilja.
Odluka Evropskog saveta da pristupni pregovori sa Srbijom otpočnu najkasnije u januaru 2014. godine predstavlja jasno priznanje zvaničnom Beogradu za napore koje su srbijanske vlasti poslednjih meseci učinile u rešavanju najtežih pitanja koja su decenijama unazad gurana pod tepih. S druge strane, izvesna doza uslovnosti te odluke najvišeg tela Evropske unije jasna je poruka vlastima u Srbiji da posao ni iz daleka još nije završen zbog čega će u narednom periodu Unija strogo nadzirati sprovođenje Briselskog sporazuma. Potreba za pojačanim monitoringom Srbije direktna je posledica nasleđenog nepoverenja u pogledu iskrenosti srbijanske zvanične politike, što je ova vlada nasledila iz prethodnog perioda, ali za šta su i njeni članovi na personalnom nivou itekako odgovorni.
Iako se, pre svega zaslugom sopstvene loše prošlosti, nalazi pod stalnom sumnjom i lupom Brisela i ostalih evropskih prestonica, Srbija je prvi put od EU dobila nešto što je od prvog do poslednjeg slova zaista i zaslužila. Za razliku od prelazaka nekih ranijih etapa u procesu evrointegracija, vlada u Beogradu je prvi put bila pravi partner EU i zaista je, konkretnim rezultatima u rešavanju veoma teških i bolnih pitanja, morala da zasluži dobijeni datum za početak pristupnih pregovora. Za razliku od datuma, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i kandidatura Srbije za članstvo dobijeni su više kao poklon i viteški gestovi Brisela prema tadašnjim vlastima u Srbiji koje su, manipulacijama i pretnjama dolaska na vlast antievropskih snaga, dugi niz godina prikrivale svoj nerad i odsustvo političke volje za istinske reforme.
Upravo okolnost da je precizno dozirana nagrada, koja se ogleda u delimično uslovljenom datumu, zaista prava mera do sada urađenog, predstavlja osnovni kvalitativni pomak u partnerstvu EU i Srbije. Odluka Evropskog saveta je utoliko blagotvornija što je pored adekvatne nagrade za građane Srbije i njihove vlasti, ostavila i jasne kontrolne mehanizme kao podsticaj za nastavak odgovornog ponašanja zvaničnog Beograda. Pri tome, završetka preostalog posla u potpunosti je u rukama Srbije zbog čega ispunjavanje preostalog uslova za početak pregovora, s obzirom na javna obećanja i delovanje beogradskih vlasti, ne bi trebalo da predstavlja neki naročiti problem.
Adekvatno uspostavljenoj ravnoteži nagrade i opreza, zbog istorijske odluke iz Brisela javnost u Srbiji ne bi trebalo da podleže kako euforiji tako ni cinizmu i nipodaštavanju njenog značaja. Čak i kada pregovori budu otpočeli, najznačajniji neće biti datum njihovog otpočinjanja već će mnogo važnija biti brzina otvaranja i zatvaranja pregovaračkih poglavlja i, u konačnici, datum njihovog okončanja. Srbija bi, stoga, vreme do njihovog otpočinjanja trebalo da iskoristi za rešavanje što većeg broja pitanja koja bi kasnije mogla da se pojave kao prepreke u samom pregovaračkom procesu. U tom smeru išla je i neobično poučna izajva nemačkog parlamentarca Gintera Kirhbauma koji je, uoči odluke Bundestaga o Srbiji, izjavio da je najbolje da ”esencijalna pitanja već ranije, pre početka pristupnih pregovora, budu razjašnjena, kako kasnije ne bi blokirala proces”.
“Koncentrisanje na datume uvek je bila jedna fantomska diskusija. Ono, od čega u suštini zavisi put ka članstvu u EU, nije datum kada će pregovori početi, već solidna priprema pregovora i neumorna politička želja”, ispravno je ukazao Kirhbaum.
Istovremeno, dodelom datuma za početak pregovora Srbiji i prijemom Hrvatske u članstvo EU, definitivno su otklonjene sve sumnje u spremnost same Unije za dalje proširenje. To će priču o institucionalnom zastoju unutar EU kao dežurnom opravdanju za odsustvo spremnosti za sporovođenje unutrašnjih reformi definitivno skinuti sa dnevnog reda, a fokus javnosti vratiti na delovanje domaćih političkih aktera. Kada je unutrašnja politička scena u pitanju, u iščekivanju početka pristupnih pregovora Srbije, izvesni optimizam budi odlučnost koju su vladajuće strukture prethodnih meseci iskazale u rešavanju nekih jako teških pitanja. Tome treba dodati i većinsku podršku građana koju su vlasti uspele da pridobiju za promociju članstva u EU kao strateškog cilja zemlje zbog kojeg je bilo neophodno povući i neke izuzetno nepopularne poteze.
S druge strane, sa žaljenjem možemo da konstatujemo odsustvo ozbiljne unutrašnje političke opozicije kako u pogledu ideja tako i u pogledu njenog kredibiliteta i realne političke snage. To bi u narednom periodu moglo ozbiljno da uspori razvoj demokratskog procesa u Srbiji i da, s jedne strane, dovede do problema unutar same vlasti zbog nemogućnosti disciplinovanja sopstvenih redova, dok se s druge strane već nazire rastuća sklonost jednog dela proevropske javnosti ka mrzovoljnoj samoizolaciji i sopstvenom izostanku iz predstojećeg pregovaračkog procesa sa EU. U sposobnosti aktuelne vlasti da mobiliše i u taj važan proces uključi najbolje društvene potencijale kojima Srbija danas raspolaže ogledaće se i njena sposobnost da na najoptimalniji i najbrži mogući način pregovarački proces dovede do željenog ishoda – članstva istinski reformisane Srbije u EU.
Nikako ne treba smetnuti s uma da glavne linije podele u Srbiji danas više nisu one između proevropskih i antievropskih snaga, vlasti i opozicje, liberala i konzervativaca, već su to postale one pukotine koje razdvajaju sposobne od nesposobnih kadrova, obrazovane i neobrazovanih, one koji razumeju duh vremena i onih koji ne poseduju senzibilitet za sve one evropske izazove koji nam kao društvu tek predstoje.
tekst prenosimo sa E-novina
Ne bih rekao da je bilo tumaranja (govorim od 5. oktobra pa na ovamo), jer se zaboravlja da je dosta toge (mada i ne previše) učinjeno što niukom slučaju ne amnestira prethodne vlasti za greške koje su učinjene i zbog kojih su na izborima izgubili poverenje građana ne ulazeći u to što nije ispoštovana volja građana, jer ne zaboravite da birači Ljajićeve stranke, URS-a i SPS-a nisu glasali za koaliciju sa SNS-om. No dobro, to je njihova odluka i ja se ne osećam prevarenim jer moj listić je bio „beli“. Za njihove birače ne znam i ne interesuju me.
Dakle:
Prethodne vlasti (računajući i onu Koštuničinu) je završila saradnju sa Haškim tribunalom, zatim, postignut je dogovor o stabilizaciji i pridruživanju (SSP), Srbija je dobila status kandidata za članstvo u EU, otpočeti su, a i neki postignuti-potpisani, tehnički pregovori sa Kosovom, dobili smo privilegiju da u zemljee Šengena putujemo bez vize i to bi, otprilike, bilo to.
U jednom od svojih prethodnih komentara napomenuo sam da su izbori sprečili prethodnu vladajući garnituru o postizanju istorijskog sporazuma sa Kosovom (namerno ne pišem Prištinom) što nije slučaj sa sadašnjom vladajućom koalicijom.
Sad baš nisam siguran da je potreba za nadziranjem sprovođenja briselskog sporazuma posledica nepoverenja u prethodnu vlast, pre bih rekao da nemaju poverenja u sadašnju, kao ni u one prethodne.
Ne bih rekao da EU birokrate baš toliko cene sadašnju vlast, pre bi se reklo da su, kao i u ranijim slučajevima, na određen način ohrabrile ovu vlast na putu ka EU, otuda je diskretno prećutan uslov Angele Merkel (ili Bundestaga, nije bitno) da u decembru Komisija EU utvrdi dokle se stiglo sa implementacijom Briselskog sporazuma. Rekao bih da činovnici EU pokazuju prema Srbiji jedno neverovatno strpljenje, koje, pošteno govoreći, ne zalužujemo. Ali dobro, takva je valjda politika.
Pre nego što otpočnu mukotrpni i dugogodišnji pregovori, svima je znano, da Srbija mora u potpunosti da sprovede ono šro je dogovoreno u Briselu glede normalizacije odnosa sa Kosovom.
Da u Beogradu (mislim na aktuelnu vlast) postoji politička volja za sprovođenje Sporazuma nije uopšte sporno. Da li je ona iskrena ili nametnuta to u ovom trenutku nije bitno.
E sad! Sprovođenje Sporazuma umnogome zavisi od Srba na Kosovu, posebno onih što žive severno od Ibra. Da li su oni spremni na taj korak, integrisanja u kosovsko društvo? Tu pre svega mislim na politčko-mafijaško-kriminalne strukture, koja nije spremna da se odrekne odeređenih privilegija, koje su u prethodnih 13 godina imali a pri tome držeći kao taoce ostali-obični deo srpskog življa na severu Kosova. Da li će sudije, prosvetari, policajci, bezbednjaci i ostali državni službenici smoći snage da naprave takav iskorak i postanu deo struktura države Kosova? I da li će tamo biti mesta za sve? Kako će političke stranke koje tamo funkcionišu, ili deo njih, smoći snage da izađu na kosovske lokalne izbore zakazane za 3. novembar?
Šta hoću da kažem? Implementacija Briselskog sporazuma će biti težak, bolan, mukotrpan i dug proces sa mnogo opstrukcije, podmetanja klipova, zamki te da će vrlo teško moći da se ispoštuju rokovi naznačeni u Sporazumu o implementaciji Briselskog sporazuma, ili tako nekako.
Uostalom, bliska budućnost će pokazati da li je moj skepticizam opravdan ili ne.
Jedino sto su prethodne vlade postigle za 12 godina bio je dovrsetak saradnje sa Hagom i uvodjenje biometrijskih pasosa kao tehnickog preduslova za beli sengen. Sve ono sto ste pobrojali (SSP, bezvizni rezim, kandidatura) je doslo ili kao rezultat pomaka u saradnji sa Hagom ili kao poklon iz Brisela. Ali sama cinjenica da je bilo potrebno punih 11 godina i da dozivimo ubistvo premijera da bi se haski uslov dovrsio govori da smo itekako tumarali u mraku.
Sto se nepoverenja prema Srbiji tice, pouzdano vam mogu reci da sam, iz brojnih razgovora sa diplomatama EU zemalja koji rade u Beogradu, mogao izvuci samo jedan zakljucak – da su Boris Tadic i DS prokockali poverenje koje je Srbiji bilo ukazano nakon 2000. godine. Razocarenje koje je ostalo iza te prokockane sanse je ogromno i jos dugo ce nam visiti nad glavom.
Ova vlada je, s druge strane, do sada ucinila sve sto je od nje zahtevano, a sto je tehnicki bilo izvodljivo za ovako kratko vreme i nicim nije zasluzila postojece nepoverenje. Zbog toga cvrsto stojim iza stava da je nepoverenje nesrecno nasledje koje nam je ostalo nakon vladavine Borisa Tadica.
Naravno da je Tadić izigrao i naše poverenje a i poverenje EU diplomata, jer je mimo ustavnih ovlašćenja kontrolisao sve poluge vlasti, promovisao politiku „I Kosovo i EU“ što je bila nemoguća misija i tako dalje, da ne nabrajam i sami znate…
Za razliku od Tomislava Nikolića, koji je zamrzao staus u stranci i ponaša se u skladu sa ustavnim ovlašćenjima bez obzira na, posebno na početku mandata, nepromišljene pa i skandalozne izjave Aleksandar Vučić je na najboljem putu da preuzme tron na kome je stolovao Boris Tadić. U sve bi da se meša, za sve da se pita i u svemu ON da odlučuje, pa čak i o TV pretplati, naprimer.
Što se tiče odnosa EU prema aktuelnoj vlasti, to je sasvim očekivano, jer je ona (vlast) odraz narodne volje iskazane na parlamentarnim izborima i kao takva legalna i legitimna (bez obzira šta ja o tome lično mislim), te s toga i EU (a i ostale) diplomate moraju prema istoj da se odnose u skladu sa međunarodnim normama poštujući kodeks i međunarodne procedure, koje regulišu rad (i ponašanje) diplomatskih predstavnika svih nivoa u zemljama gde su akreditovani.
Ali, Milodane, on je zamenik premijera, a kao zamenik ima ta ovlašćenja. Setite se Đinđića. Spominjali ste malinare, to je isto radio i Đinđić. Dakle, to što se neko bavi svim i svačim i što želi da radi na mnogim poljima, bilo premijer ili njegov zamenik, nije argument za diktaturu koju zagovarate sa sve poražavajućom opozicijom i nvo sa Sonjom Biserko i Jelenom Milić.
Zašto je vama potrebno da se njega plašite, i uopšte da se plašite, da tražite razloge za strah tamo gde nema razloga? Umesto da gledate da li je nešto što je urađeno dobro ili loše, pa ako je loše urađeno da se popravi, vi kritikujete to što neko radi na mnogim stvarima. Pa, Đinđića nismo ni mogli da pohvatamo na koliko je strana radio, i u koliko tela je bio predsedavajući. Po toj logici, ja mogu da pitam, šta je Đinđić tražio na čelu tela oko pomoći izgradnje hrama Svetog Save, ili nekog sportskog kluba, jel to diktatura? Pa ne, ali kad Vučić nešto radi, onda nam đavo ne da mira i nešto nije u redu.
Što je najgore, vi to već plasirate kao da je to činjenica, nepobitan dokaz naše nove propasti. Moram da priznam da ste pod velikim uticajem propagande koja je izrazito neprijateljska prema ovoj vlasti, koja ćuti pred dobijenim datumom i kojoj uopšte nije stalo do interesa građana Srbije, nego samo do toga kako da padne vlada i da neko drugi dođe na vlast. Tako više opozicija ne može da deluje. Svaka rušilačka opozicija više neće moći da dobija glasove.
Nova stranka je na dobrom putu da bude jedan takav propali slučaj u pokušaju. Živković izjavljuje da on misli da neće biti rekonstrukcije vlade. Pa šta sad, ako pogodi, onda će da kaže da je bio u pravu, a ako je promašio, šta onda? Pa nikom ništa, idemo sa novim pokušajima. Tako prosto ne možete da dobijete glasove. Sa takvim izjavama nikako.
Naravno sve ovo važi ukoliko ne mislite da je i Đinđić bio diktator, kao što misli npr. Aleksandar Molnar i mnogi drugisrbijanci pored njega koji možda nemaju hrabrosti to da priznaju javno. Moja poruka je nemojte da dvaput pravimo istu grešku, bez obzira što sam ja lično bezuslovno podržavao Đinđićevu vladu na putu ka EU, baš kao što podržavam i ovu u toj istoj politici u kojoj se nastavljaju na Đinđića.
U prvoj svojoj rečenici si sam sebi skočio u usta. Da, Đinđić je bio premijer a Vučić NIJE PREMIJER. On je prvi potrpredsednik Vlade, ministar vojni, koordinator bezbednostnih službi i šef tima u borbi protiv korupcije. Malo li je? Još bi da određuje otkupnu cenu malina. Istina, on jeste predsednik najjače vladajuće stranke ali, šta da se radi, Dačić (o kome mislim isto što i o Vučiću) je imao fantastičnu ucenjivačko-pregovaračku poziciju prilikom formiranja Vlade Srbije.
Ja se ne ne plašim ni Boga Savaota a nekmoli jednog Aleksandra Vučića. Ne radi se o mom strahu, radi se o uzurpaciji vlasti i zavođenju puzajuće diktature.
Što se tiče uticaja propagande na mene – mogu ti reći da na mene nije uticala ni Miloševićeva propaganda tako da je o tome deplasirano bilo šta govoriti. Ako se sećaš mojih „pisanija“ na E-N shvatićeš da se moji stavovi u pogledu aktuelnih i bivših političara nisu promenili ni za jotu. Zbog čega mi je za „vjek i vjekov“ zabranjen pristup tamo, gde, koliko vidim, igraš vrlo značajnu ulogu u odbrani „lika i dela“ ovde više puta pominjanog, što je u skladu sa njihovom uređivačkom politikom za razliku od većeg dela tamošnjih (iz Srbije) komentatora. Odmah da kažem da nemam ništa protiv takve uređivačke politike, kao ni Tvojih ličnih stavova. To je njjihovo a i Tvoje pravo.
Uostalom, datum nismo dobili a zbog čega i kada će on biti „opipljiv“ već sam rekao u svom prvom komentaru.
A kada se obraćaš meni imaj na umu da nisam nacionalno niti ideološki opterećen i sa te pozicije mogu puno realnije da ocenjujem događaje oko sebe. A kada ću o Vučiću promeniti mišljenje već sam rekao na jednom od Tvojih tekstova. I dalje ostajem pri tome.
Nepoverenje pre svega Nemacke je direktna posledica toga sto prethodna vlast nije uvek sprovodila ono sto je potpisala. Ne zaboravimo da je gorela nemacka ambasada i da se pucalo na njihove vojnike na Kosovu. Samo naivni PR menadzeri su verovali da se to ne racuna i da ce moci tako u nedogled. Kada je Merkel dosla i sve odbrusila Tadicu (i to cak javno, „nediplomatski“) bilo je jasno da vise ne racunaju na njega kao partnera, to je posredno odlucilo i izbore. Sadasnja vlast ocigledno shvata sa cime ne moze da se kocka i to je verovatna garancija sprovodjenja sporazuma. Dodatno, i Taci ima potpuno isti interes sto se vidi i iz ekspresnog povlacenja oficira za vezu. Za razliku od smesnog „I Kosovo i Evropa“ sada su sva jaja u jednoj korpi, svako odstupanje bi bilo politicko samoubistvo.
Milodane, na vašu opasku da igram vrlo značajnu ulogu u odbrani „lika i dela“ Aleksandra Vučića ne mogu drugačije da odgovorim nego da primetim da svaku podršku svodite na lični nivo i da ste me ovim putem veoma zgodno etiketirali za idolopoklonstvo. Veoma mi je žao zbog toga što ne možete da prebacite dalje od toga, jer ste me potpuno pogrešno procenili. Na sličan način se tretiraju i e-novine, da moraju da pišu tako o novoj vlasti jer ih je neko platio da to rade, kao da više uopšte ne postoji sloboda razmišljanja i samoprocene da li se nešto radi za našu dobrobit ili ne. Odjednom, interpretacija glasi da ni ja ili neki drugi ovde, niti iko tamo iz redakcije e-novina, više ne koristimo mozak, jer se tako kako mi razmišljamo u stvari ni ne može razmišljati osim ako niste potplaćeni da tako mislite.
Kažete da na vas nije uticala ni miloševićeva propaganda. Pa dobro, ali postoji valjda i anti-miloševićevska propaganda, a kako ste se prema njoj odnosili? Dakle, ja ne razlikujem propagandu koja dolazi od vlasti i onu koja dolazi sa neke druge strane. to je moja pozicija – svi su skloni zloupotrebama i to najčešće nesvesno.
Zato vam ponavljam, možda zato što bi mi značilo da razumete, da ja nisam nikakav idolopoklonik i ne mislim da igram nekakvu važnu ulogu ama baš nigde. Sa druge strane, biti stalno protiv ma koje vlasti i šta god ona radila takođe nije imuno od idolopoklonstva, ali tad idol više nije neko konkretno lice, nego idol postaje sama pozicija distance prema svima pa i sebi koja se u međuvremenu pretvorila u perverzni užitak. Pozdravljam vas.
Ja rekoh da Ti imaš pravo na svoj stav a na meni ih konstatujem i to nema nikakve veze sa idolopoklonstvom. Dakle, pogrešno si me razumeo.
Mislim da nije lepo da ovde (ja) pišem o E-novinama i da se na taj način predstavljam kao uvređena seoska mlada. Čitam ih redovno, komentare takođe, kažu da imaju svoj STAV. A ja sam im tamo u nekoliko navrata dokazao da NEMAJU stav. Ja razumem da je E-novinama bivša vlast nanela mnogo zla (a možda i Tebi) i u tom smislu, takođe, razumem podršku sadašnjoj vlasti, javnu ili prećutnu, nije bitno. Ali to mene ne oaavezuje da bespogovorno prihvatim njihove (i Tvoje) stavove. Niti, pak, ja tražim od Tebe da prihvatiš moje.
Vučić i ostali su doživeli izvesnu transformaciju, nisu oni to uradili zbog našega dobra nego zbog toga što su na to primorani, jer u protivnom ne bi (na vlasti) opstali. Hoću reći, postali su svesni da je Rusija bila jedna njihova velika zabluda u strategijskom smislu (konkretno u parama se radi a ne o izvozu trešanja) i da je za njihov mogući opstanak, a samim tim i naš, put ka EU što automatski podrazumeva, između ostalog, i normalizaciju odnosa sa Kosovom od čega smo, videlo se to danas, daleko nekoliko svetlosnih godina. Nije gvint, to sve vreme govorim, u Briselskom sporazumu nego i njegovoj implementaciji. Ova Vlada na čelu sa Dačićem i Vučićem NEMA TAKAV KAPACITET, jer ne mogu njima Vulin (ah, Vulin!) i tamo nekakav Drecun da završe posao. Mnogo je to kompleksan problem. A već sam Ti rekao šta je Vučić (Dačić je tada pričao neku drugu priči za razliku od Vučića, priznajem, koji je od početka govorio da će biti mnogo bolnih i teških odluka) odmah trebao da uradi.
Kako sam se odnosio prema anti-Miloševićevoj propagandi? Dobro pitanje. Odgovoriću Ti. Nisam bio član nijedne stranke od početka višestranačja. U SK sam (skoro) uvek pišao uz vetar.
Ne radi se o distanci i prema vlasti i isto tako prema opoziciji. Na prvi pogled tako izgleda. Ali, sinovče, šta da radim kada su svi izneverili moja očekivanja? Evo, sada se ponovo aktivirao Zoran Živković, prema kome nemam (u političkoim smislu) nikakvih zamerki, na posredan način učestvovao sam u formiranju Nove stranke, nuđeno mi je da idem na osnivačku Skupštinu našta sam im odgovorio da sam samo njihov potencijalni birač, nikako član.
Pozdravljam i ja Tebe!