Karikatura Dušana Petričića objavljena u Politici 9. juna, otvorila je put novim temama. Karikatura sadrži dve slike. Na prvoj su zaduvani Šešelj i Milošević, iza kojih stoje isto tako zaduvani Dačić, Nikolić i Vučić. Nalaze se iznad provalije i iz sve snage guraju Srbiju u slobodni pad. Lepo se vidi kako se ta jadnica u ponor stropoštava. Na drugoj slici, su Vučić, Dačić i Nikolić, svi strašno usplahirani, u kupaćim gaćama, opremljeni spasilačkim rekvizitama, spremni su, gotovo jure, da se bace u uzburkano more i spasu Srbiju koja tone. Samo njeni delići vire iznad vode.

Pa da, pojavio se vladar koji je rešen da spasava Srbiju. Problem je što igranje uloge spasioca, stvara nestabilnost, to je vladanje uz pomoć vanrednog stanja. To je kao kada svaki čas jure vatrogasna kola, uz nesnosne zvuke sirena. U Srbiji se danas vodi spasilačka politika u stilu uzbudljive sapunice. Otuda mnogo napetosti, velikih obrta, šmire, neshvatljivih sapleta, misterija, svađa, raskida i obnovljenih romansi. Kada se podigne visoka temperatura, ona stalno mora da se održava. Srbija prolazi kroz spasilačku groznicu, na gotovo istoj temperaturi kao kada je padala u ponor.

Od prošle jeseni spasilačka temperatura je počela da raste. I to na dva koloseka, jedan je bio proboj na Kosovu, a drugi borba protiv korupcije i kriminala. Ređale su se drame koje smo već pozaboravljali. Krenulo se od prisluškivanja državnog vrha, pa su pala silna hapšenja, pao i Mišković. Vlada zamalo da padne zbog afere Miša Banana u koju je navodno bio upetljan premijer Dačić, a izgleda da se radilo o direktoru policije. Kada je temperatura nenormalno porasla, uletela je evropska kvinta i rekla – stoj! Nema pada vlade, nema izbora, mora da se nastave pregovori sa Prištinom. Eh, tek tada kreće drama koja oduzima dah. Samo da podsetim na sve one runde čiji rezultati su se pomno čekali. Negde oko osme runde izgledalo je da slavlje može da počne. Umesto toga, ispalo je da smo prevareni, sami i nezaštićeni. Eštonka je Srbiji ponudila Veliko Ništa. Vučić kaže da je spavao na podu u Briselu, a Dačić da su prolazali kroz neke dugačke mračne hodnike, držali ih do neko doba, pokušavali da ih slome. Vratili se kući i napravili svesrpski i svestranački dogovor, bio je i Dodik. Odluka je pala da se kaže NE. Ali, nekim čudom pregovori se ipak nastavljaju. Nadčovečanskim naporima naše strane, Ketrin Ešton se priziva k svesti u devetoj i naročito u desetoj rundi. Stavljen je paraf na Briselski sporazum. Istorijski dogovor je postugnut. Kojim god metodom to bilo ostvareno, a to se mogli postići samo ovako, spasilački, Srbija je napravila proboj na Kosovu i spoljašnjem svetu. To jeste uspeh i jeste otvaranje nove epohe. Nova uzbuđenja su kreneula sa Srbima sa Kosova, opet preznojavanje, dugački razgovori s njima bez rezultata, pa odlazak Vučića na Kosovo. Tu je njegova spasilačka uloga krunisana. Tamošnji Srbi se utišali; potpisan je plan o implementaciji Sporazuma i pobeda potrvđena.  

KA ZAMORU  MATERIJALA

Ali, još se to mastilo nije osušilo, a već je krenula nova drama.  Ona kojoj leka nema, jer se već dugo u Srbiji malo proizvodi, posla nema, prodaja je nedovoljna, budžet poluprazan, nema odakle da se puni. Aleksandar Vučić objavljuje kako je srpska ekonomija njegova noćna mora. I taj najveći zalogaj pada u njegovo krilo. Kreću novi sastanci, spasilački vrh se sklanja od javnosti, u stalnom je zasedanju. Kreće poplava uplašenih pitanja: da li će biti bankrota, da li su se dogovorili, hoće li biti zamrzavanja penzija i plata, ne, neće biti, biće otpuštanja prevelike administracije i smanjivanja njihovih plata. Ne, nikako, ni to neće biti – nema otpuštanja naših drugara, štedeće ministarstva i sređivaće se raspojasana javna preduzeća kroz dobro nam poznate strukturne reforme, veoma bolne, toliko bolne da se nikada nisu dogodile.

Čeka se već danima na spasonosni paket, ali što da tek tako samo čekamo i da nam pada temperatura (ekonomsko spasavanje može  da potraje),  kada može da se progura još jedna uzbudljiva epizoda, ona oko dobijanja datuma. Sve smo uradili, i više nego što treba, zaslužujemo datum, pa ne možemo dobiti samo neko zeleno svetlo kao da smo saobraćajci. Iz Srbije kreću pretnje. Dačić i sam u spasilačkom modu,  kaže da ako ne dobijemo čist datum – to je prevara, ali ako oni prevare, vala i mi konja za prevaru imamo. Dovešćemo implementaciju Briselskog sporazuma u pitanje. Neka oni tamo dobro čuju šta ih čeka.

A meni dođe da kažem, pa ćutite malo, i to može da bude spasilački.

Paket se i dalje čeka dok spasioci ne objave da smo spaseni. Zato mi se čini da je Srđan Jovanović u svom poslednjem tekstu za Dvogled zalutao sa pitanjem da li će biti izbora. Jer, izbori su spin tema, može da bude, a ne mora da znači. Izbori su žvaka za predah, za zabavu novindžija. Neka se iz dana u dan pitaju da li će biti izbora i kada će ih biti, a da ne promisle  čemu bi služili ti izbori. Kada im to dosadi imaju drugu žvaku: kada će biti rekonstrukcija vlade, te koji će ministri biti smenjeni. Gledamo slike potencijalno smenjenih ministara već mesecima, a oni su još uvek tu. A kada ih pitate o tome, oni kažu da se o tome nikada nije razgovaralo, možda negde ko zna gde, ali sigurno ne na vladi i u njihovoj stranci. Pa gde, onda?

Žvake služe za održavanje neizvesnosti i vanrednih okolnosti, da spasilačke ekipe stalno moraju da rade,  da se u stvari ništa ne zna, a slabiji neka se pitaju ko će biti smenjen, ko ne radi dobro, da li su koalicioni partneri za “bolne reforme” i borbu protiv korupcije. A retko ko i radi dobro, pa je cela ujdurma smešna. A i šta će izbori, pita se Vučić, kad narodu nije do toga. Pa ko uopšte onda to hoće? To niko ne ume da kaže. Možda se i dalje veruje da je sreća lepa samo dok se čeka. Oni koji tako misle, zaboravljaju da postoji zamor materijala. Spasilačka uzbuđenja i visoke temperature vremenom postaju neprimetna stvar, uvek su tu. Stalna uzbuđenja postaju dosada. Preigravanje vodi pregorevanju, a meni se čini da se to može dogoditi.  

PREDLOG UMESTO ZAKLJUČKA

Umesto spasilačke zajapurenosti, bolje je da napravimo neki solidan plan šta ćemo da radimo da iz trećeg sveta, iz naše zaostalosti, nekako stignemo u prvi svet, i da ostvarivanje tog plana uredno pratimo, pa i da se žrtvujemo malim prihodima, ako znamo da put vodi tamo gde smo planirali da budemo.