Vladimir Milutinović: Rekonstrukcija opozicije

Ako Bog da, do kraja avgusta ćemo dobiti novu vladu, sa Dinkićem ili bez njega, kako je već najavljeno. Kako će vlada izgledati i imena novih ministara znaćemo tek tada. Međutim, kako demokratski poredak počiva na dva stuba, osim vlade trebalo bi da imamo i opoziciju i to rekonstruisanu, pošto ova postojeća ne beleži neke naročite uspehe. Problem sa opozicijom nije u narasloj snazi vlade, koja, barem po anketama, jeste narasla preko mere, niti u diktaturi i autokratiji koja se navodno uspostavlja. Da bi bila uspešnija, opozicija ne treba da pobedi Vučića ilii Dačića, nego samu sebe.

A taj posao ovde tradicionalno slabo ide. Da biste pobedili samog sebe treba se upustiti u preispitivanja, komplikovanija od propagandnih floskula. Opozicija ima problem sa vlastitom ideologijom koja je postala anahrona, odnosno, sa neuviđanjem da je toj ideologiji vreme isteklo.

Tri su bile glavne crte te ideologije.

Prva je vera u tranziciju. Ova vera nastala je sa propašću realnog socijalizma i sastoji se u uverenju da će privatizacija i liberalizacija – sve po preporukama MMF i drugh institucija – doneti automatski boljitak. U mnogim zemljama ova vera praćena je sa dovolljno drugih strukturnih prednosti i zbog toga se isplatila. Ali, kod nas je ona bila samo nešto više od paravana za tranzicijsko bogaćenje tajkunsko-političke klase. Dok su krediti stizali, a glavne kompanije se prodavale, izgledalo je da će tranzicija ispuniti svoja obećanja. Ali, čim je 2008. godine nastupila kriza i polako došlo vreme vraćanja kredita, vera je počela da kopni. Pokazalo se da se tranzicijski uspeh temeljio i na enormnom zaduživanju (Grčka, Kipar i ostale zemlje) i na rizičnim investicijama (nekretnine). Ipak, dok je vera bila neokrnjena, naša vladajuća klasa trošila je vreme na presipanje viška novca u privatne džepove i novonastale probleme dočekala je sasvim nespremna.

Današnja opozicija još uvek živi u uverenju da tranziciju treba “ubrzati”, a ne preispitivati. Oni se još uvek nude da budu ti koji će najzad izvršiti “dugo odlagane strukturne reforme”. Ali, pokazalo se da i bviši nacionalisti mogu jednako dobro, ako ne i bolje, da sprovode neophodne, ali bolne mere.

Druga crta ove ideologije je vera u lustraciju. Tu se ne treba zbunjivati nad činjenicom da lustracija nije nikad sprovedena, a da je nedavno istekao desetogodišnji rok za njeno sprovođenje. Implicitna moralna i ideološka lustracija je uvek bila tu, kao garant da se „zločinačke stranke“, koje bi trebalo da budu lustrirane, neće nikad vratiti na vlast. Tako je pozicija nove klase počivala na još jednom ideološkom stubu – osim vere u tranziciju, koja je bila podržavana nadom u evropske fondove i pomoć – smatralo se da je pad sa vlasti nemoguć zbog straha od „povratka u devedesete“. Sudeći po delu javne scene, llustracija je sve vreme bila najvažniji politički zadatak u pospetooktobarskoj Srbiji.

Međutim, vreme i političke okolnosti učinile su svoje. Period u kome bi lustracija mogla biti aktuelna, 13 godina posle 5.oktobra, naprosto je istekao. Na prošlim izborima skoro 800.000 hiljada bivših glasača DS i LDP smatralo je da povratak bivših nacionalista na vlast nije toliko strašan da bi njihovo političko razmišljanje moglo da se temelji samo na tom strahu. Pojavile su se druge teme – blokada demokratije, kontrola nad medijima, korupcija – koje su takođe igrale ulogu. Sadašnje opozicione stranke tu su javnost optuživale da je „morbidna“ i „infantilna“, dosledno odbijajući da priznaju da se realnost promenila, da bi je na kraju optužile i za izborni poraz.

I tu se krije treća crta naše ideologije, koja je više opšta ideološka crta, nego neka tranzicijska specifičnost. Novonastala klasa ponašala se dosledno autistično, tako da im je promaklo da su nastupile značajne promene u javnosti. Javna dobronamerna kritika, koja se pojavila znatno ranije od izbornog poraza, gurana je u stranu i klevetana, poput nekadašnje predsednice Saveta za borbu protiv korupcije Verice Barać. Vladajući sloj rešio je da ignoriše ove promene u javnom mnjenju, valjda smatrajući da su dva pomenuta ideološka stuba još uvek dovoljno jaka da se intelektualna i šira javnost mogu ignorisati. Ako oni i imaju pravo, mi imamo kontrolu nad medijima i novac, ništa se ne može desiti.

Ali, ipak se desilo. I mi još živimo u ideološkim krhotinama koje su ostale posle rušenja stubova na kojima je u jednom dugom periodu počivala vlast. Sadašnja opozicija još uvek pokušava da se oružjima pronađenim u starim matricama suprotstavi novim vlastima, ali su rezultat samo sve veći rejtinzi SNS i SPS. Razlog za to je što DS, LDP i drugi još uvek žive u uverenju da je stara ideologija još uvek upotrebljiva. Doduše, neoliberalizam je nastavio da neokrnjen upravlja ekonomijom (evo, dolazi nam za savetnika i bivši šef MMF), ali se to može pripisati našim poslovičnim zaostajanjem za svetom. I u svemu ostalom, opozicija se drži starih priča, ostajući tvrda u uverenju da su izbore izgubili (ne svojom) greškom i da se na starim stubovima još uvek može osvojiti vlast. Sada se sve propagandne karte stavljaju na optužbe za autokratiju, stvaranje novog kulta ličnosti i sistema vladavine „jednog čoveka“.

Ali, ako mogu da pokušam da pretpostavim, od toga neće biti ništa. Zbog toga što se u ovim porukama nigde ne vidi namera da se poradi na sebi. Sadašnja opozicija i dalje izbegava da se pozabavi rekonstrukcijom vlastite ideologije.

U najkraćem, trebalo bi da zaborave na sve propagandne matrice koje su do sada smislili i da pokušaju da pronađu svoju novu ulogu u demokratskom sistemu. Nije to tako teško. Zalažite se za demokratiju, zaštitu zaposlenih, javnu i transparentnu vlast, slobodu medija i slušajte šta nezavisna javnost misli. Prošli put ste tu pogrešili.

9 odgovora ka “Vladimir Milutinović: Rekonstrukcija opozicije”

  1. Ivan M. каже:

    Srecom po opoziciju i vecite „kukavce“ sadasnja vlast se ocigledno raspada, postajemo diktatura jednog coveka koju naivna EU protezira, sama kolonizatorska EU je pred kolapsom, potrebno nam je najmanje 40 godina da se ekonomski oporavimo (nesto kao vremenska prognoza za sledecih 40 avgusta, samo da ne cuju Kinezi pa da krenu da propadaju da bi se vratili na „projekciju“), rekonstrukcija je ustvari izbacivanje najgorih ministara da bi se povecala moc jednog coveka i naravno presuda – kao sto te narod voli danas, sutra te zamrzne bez nekih narocitih razloga. Znaci ne mora nista da se menja, samo treba biti dovoljno strpljiv i pljuckati sa strane – stvari ce na kraju doci na svoje mesto. 🙂

    • Ištvan Kaić каже:

      Lukić-Ilić-Gligorov-Aleksić-Radović. Jel sam pogodio Ivane? 🙂 Prozovite ih slobodno, ionako vi i ja „za koju godinu“ idemo da čistimo ulicu. Dvoje su se tako smuvali…

      • Ivan M. каже:

        🙂 Ne bih da imenujem da ne skace adminu pritisak.

        Inace, mislim da je prosla nezapazeno zanimljiva izjava Vucica:
        „Он је рекао да је оставку на место министра одбране поднео, уваживши паметне критике у јавности… Подносим оставку, прихвативши критику која је паметна, објективна и реална”
        Nemam bas iluzije da je Vucic reagovao na kritiku Basare ili Vesne Pesic ali cak i taj instinkt politickog samoodrzanja (da se otarasi onih koji prave gluposti, da ga ne bi kostalo) je koristan za drustvo, postoji osluskivanje javnosti i nekakve korekcije u hodu. Kad se setim samo DS inacenja sa glupostima npr. Jeremica ili Trivanove – imam osecaj da je vec i to bilo dovoljno da prevagne ka gubitku izbora.

  2. Zoran Acimovic каже:

    Neko u opozicionim strankama mora shvatiti i da im lideri odbijaju glasace. Oprostite, koji je moj motiv da glasam za ljude koji su vladali u Tadic periodu? Moraju promeniti sve, poltitku, strategiju,taktiku, ljude!

  3. Ištvan Kaić каже:

    Ivane, šta mislite o ovom najnovijem primeru glave za brisanje Dejana Ilića:

    „Da zaključim: promene u sastavu vlade su nebitne jer ne zadiru u programske i ideološke temelje tekućih vlasti. Od razgovora o tim promenama za sve nas je mnogo bitnije da razgovaramo o neophodnim uslovima za oporavak i razvoj zemlje. U tom kontekstu, mislim da je važno da taj razgovor pored privrednih obuhvati i svetonazorska pitanja.“

    Hoćemo da ozabavimo? 🙂

    Novi svetonazori na pomolu, teško nama. Ovaj čovek bi trebalo da se vrati vek-dva unazad pa bi još nešto značio. Kakav beznadežan romantik, nostalgičar za ideologijama. Svetonazor kojim ću pokušati da objasnim svet…

    • Ivan M. каже:

      Kao deca. Do juce su svi (s pravom) kukali na najgore ministre, danas kazu da njihova smena nije bitna a sutra cemo jos cuti i zal za njima.
      Ako ostavimo po strani te zbunjene i vratimo se na ovaj tekst stvarno stoji cinjenica da se opozicija raspada katastrofalno kao Varsavski pakt a pri tome kao da namerno nece da prekine taj sunovrat. Kasnjenje po nekoliko koraka za svakom temom, sabornost umesto konkurencije u strankama, lideri-bozanstva i potpuno pogresna kritika. Evo juce, pozivi na hitne izbore u trenutku kad je najveca razlika u rejtinzima, mislim, da li jos uvek tamo savetuje Krstic? Ako SNS-SPS isteraju i Mr.1000€ to ce im biti set-mec lopta, em ce da se oslobodne glavnog trojanca em ce mocu da mu izvlace jednu po jednu aferu i pripisuju je posredno celoj opoziciji.
      Naravno, nisam toliko vidovit da mi se „javlja“ diktatura 🙂 ali svaka vlast bi trebala da ima barem pristojnu alternativu, ovo sada ne lici ni na sta, ispade da je jedini korektiv EU i da se promene vrse tempom koji ona nametne.

      • Ištvan Kaić каже:

        Rasipaju se jer svi čekaju na Ilića da „nađe novi svetonazor“. Evo i ja se priključujem, idem u šumu da uberem koju pečurku, možda mi se javi spas za opoziciju… A Ilića počnem da slavim kao kulturno-šumsko božanstvo. Biću sad njegov adorant! 🙂

        Prigodan poklon-spot za našeg voljenog ideologa.

  4. Uvekje Sunčanousrbiji каже:

    Za rasulo opozicije kriva je vlada. Uzeli su im evropski put, sklonili kosovsku dilemu. Gde sad ti dobri ljudi da nadju novu mantru?

Pristigli komentari