Rubrika | Čedomir Petrović

Čedomir Petrović: „UJEDINITELJI“, RAZJEDINITE SE !

Pojavljuje se predlog o udruživanju opozicije u Srbiji kako bi opkolili neprijatelja, odnosno poziciju i napali svim mogućim raspoloživim demokratskim sredstvima, srušili je i nanovo zajahali razuzdane i tako im drage ministarske i Vladine fotelje.

Postavlja se nekoliko pitanja.

Koje bi se to stranke iz opozicije udružile?

Da li imaju spreman plan i program i koji su im ciljevi?

Kojim sredstvima bi se borili i najvažnije pitanje – Zašto bi uopšte neko rušio današnju vlast?

Onima koji kreću u rušenje Vlade mora da bude jasno da se izlažu opasnosti da se njihov napad može kao rikošet ili bumerang obiti im o glavu i načiniti od njih neprijatelje svoje zemlje i naroda.

Aleksandar Vučić i SNS čine nešto što niko do sada nije uradio. Ulaze u borbu i rešavanje onoga što je do juče bilo nerešivo a imali su ovi „ujedinitelji“ i vremena, možda malo pameti ali muda svakako ne a i od krađe nisu mogli da dignu glavu, niti ih je bilo šta drugo interesovalo.

Oni koji napadaju Aleksandra Vučića automatski napadaju i borbu protiv kriminala i korupcije i tako postaju sami kriminalci i osobe podložne korupciji. Oni postaju protivnici ulaska Srbije u Evropsku uniju što je jedini način da Srbija izađe iz samrtničkog ropca i rušenjem Vlade, srušili bi početak mirnog rešavanja pitanja Kosova putem direktnih pregovora Beograda i Prištine, što znači sve nanovo. Nemiri, ubijanja, progoni Srba i ko zna šta sve još da se ponovi, ne ponovilo se više nikada.

Sa ekonomijom ide teško. Ali njeno svesno uništavanje se prenosilo sa kolena na koleno i sada se očekuje njen prekonoćni oporavak. Oni koji bi morali sudski da odgovaraju za njeno uništavanje proteklih godina, danas bez stida i srama traže da današnja Vlada reši njihova teška sranja koja danas moramo svi da ispaštamo i plaćamo.

Predlozi stižu od dvojice sa ulice, da ne kažem uličara, zato što smo moja deca, supruga i ja, Beograd i Srbija više vremena proveli na ulici nego u kući ali nismo to materijalizovali niti je bilo kome od nas to bilo u mislima. Nismo osnivali preduzeća i firme i zaradili milione. Zaradili smo išijas, hronični kašalj, vene na nogama, reumu, po neku modricu i bol koja nikada prestati neće. To je ona nevidljiva bol u duši. I ona nevidljiva rana na srcu.

Jedan je predvodio studentske demonstracije protiv režima Slobodana Miloševića 1991 i 1992 godine i on je Dragan Đilas.

Drugi je jedan od lidera studentskog pokreta 1996/97 godine i on je Čedomir Jovanović.

Nemojte terati nas koji smo zbog vas i sa vama a za sve nas bili na ulicama, da sada budemo protiv vas na njima.

Ponekad i danas prošetam do mesta na kojima smo bili. Čujem iz daljine bubnjeve i trube i huk mase. Pogledam u izlog i vidim umesto sebe magarca. Pogledam oko sebe i vidim sve magarca do magarca. Nikada u životu nisam video toliko magaraca i magarica.

Mnogi sa kojima smo stajali mesecima i godinama otišli su u neke druge, večne ulice i trgove.

Jednom sam šetajući, na ulici pronašao deset dinara a jednom je nešto čudno zasvetlelo. Sagnuo sam se i video pljuvačku. 

„Ujedinitelji“, razjedinite se. Vodite vaša preduzeća, fabrike, firme, dok još možete. Ostavite se tog ujedinjenja i ostavite narod, ne može više da preživi od te vaše brige. Niste vi opozicija. Ništa vi niste više. Upotrebili ste i zloupotrebili narod da zaradite bogatstvo. To ljudi znaju i ne zaboravljaju nikad i zato zaboravite na vlast. Izgubili ste je zauvek.  

I obraz ste izgubili, svako poštovanje, moral i ko zna šta sve još možete izgubiti. Pustite ove ljude da urade ono što ste vi možda mogli. Imali ste vremena, vlast, možda malo pameti ali niste imali muda i niste mogli da se setite –  šta je to narod ?

Uveče kada legnete i zažmurite, pokušajte da bar jednom ne mislite na oplodnju novca, napregnite se i pomislite bar nekad na ljude koji su za vas dvojicu bili samo bleda lica u gomili. Bili su tu jer su vam verovali, očajno tražili pomoć od vas i nadu. A vi ste im govorili i govorili i gomilali i gomilali novac i posle toliko godina vi još uvek govorite i gomilate, samo što ne znate da vas više niko ne sluša. Ne verujem da se i vas dvojica više slušate.

Ja pamtim sve. Svih petnaest meseci od jula 1999 do početka oktobra 2000 godine. Sve gradove i zaseoke. Svaki uplašeni pogled kroz prozor mračne sobe. Svaki lik. Oči. Ko je gde stajao.  

Bila je noć u Velikoj Plani i kiša je pljuštala. Nas dvadesetak išlo je u protestnu šetnju. Pored mene omanji čovek srednjih godina. Ima bušne tenis patike bez jedne pertle i neki đemperčić na sebi. Naočare zalepljene flasterom. Mokar do gole kože kao i svi. Pruža mi ruku. I ja njemu. Kaže mi – Ja sam profesor matematike ovde. Moja plata je …

Koliko sam se puta kasnije budio noću i nisam znao gde sam. U kom mestu. Koji je dan, mesec, godišnje doba. Da li sam u svom krevetu?

Ni vaša muka nije mala. Treba sačuvati toliki novac. Narod nema problema sa tim. On ga jedva sačuva od prvog do prvog.   

Jedan od vas dvojice je uveče govorio – Dobro veče ljudi. Ti ljudi vam kažu da vam ne žele ni dobro veče ni laku noć. Žele vam ono što ste zaslužili i nemojte nas više iritirati i zajebavati.

Jednom od vas sam želeo da pomognem davno a drugom pre izvesnog vremena. Niste navikli na takvo okruženje.

I šta vi hoćete da ujedinite? Koga? Stranke na čijem ste čelu i neke sitne da se još malo ogrebu ako mogu. Malo vam je bilo? Čitam a ne mogu da verujem da želite da pokažete odgovornost prema zemlji i građanima?! Pa gde ste do sad bili sa tim genijalnim planom? Šta ste čekali? Da zaigra mečka i pred vašim vratima. Nemoguće da niste svesni da su DS i LDP izumrle stranke. Da vas više ni u njima ne priznaju. Da ni u svojoj kući više niste gazde. Da su vas napustili i poslednji što su nešto vredeli. Da je pokušaj vašeg ujedinjenja, pokušaj očajnika da ponovo jaše ali nema na čemu.

Bio je jedan koji je davao carstvo za konja da pohvata one što su ga napustili i prešli na drugu stranu.

Vi ste onaj lik sa „Titanika“ koji daje sve bogatstvo što ima za jedan čamac za spasavanje ali čamaca više nema.  

Imate sve a nemate ono najvažnije. Nemate više narod. Izgubio je svaku veru u vas. Prozreo vas je i prezreo. Nemate više nikoga. Sami ste sa svojim novcima, pričate sa njima kao Kir Janja i jedino vas još oni nemo slušaju.

Mnogi komunisti su posle II Svetskog rata jahali popove. Vi ste zajahali narod ali magarci su umorni i neće vas više na svojoj grbači a mogu i da se ritnu … i to opasno.   

                                                                       Čedomir Petrović

2 odgovora ka “Čedomir Petrović: „UJEDINITELJI“, RAZJEDINITE SE !”

  1. duccio каже:

    Gospodine Petroviću vaše ogorčenje spram Đilasa i Jovanovića je razumljivo. Utoliko manje je shvatljiv odnos prema Vučiću. Nije vas teško zamisliti kako uskoro stojite pred izlogom i gledate poznati lik.

    • Čedomir Petrović каже:

      Ja sam ubeđen da to nije samo moje ogorčenje a na ogledalo i magarca nisam mislio samo na sebe, već na većinu nas.

Pristigli komentari