U poslednje vreme, nekako baš bode oči koliko su se politički akteri odvojili od zdravog  razuma i posebno od nekog zahtevnijeg političkog uma. Njihovi potezi se najbolje ilustruju paradoksima, očiglednom protivrečnošću, apsurdom. Ko zna zašto je to tako. Sigurno je samo da anti-logike već ima na svim stranama.

Da počnemo od najaktuelnijeg. Demokratska stranka, ili neki njeni delovi, uspeli su da zaista politički netalentovanom sadašnjem predsedniku stranke Draganu Đilasu kao protivkandidata i rešenje za probleme isture starog predsednika, sada počasnog, Borisa Tadića, kome je pronađena politička prednost u činjenici da nije u sukobu sa Vučićem i da ima nešto stare slave. Koliko je tek ovo politički netalentovano? Iako je nekada zaslužio titulu Njegovo Sijatelstvo, zbog svoje harizme, danas već baš svi znaju da je ta harizma bila samo propagandni balon, baziran na nešto povoljnijoj ekonomskoj situaciji u svetu i Evropi. Tadićeva stara slava već je bajata, a ne samo stara. Đilas kao alternativa nije ništa bolji. O njegovom neuspehu dosta govori činjenica da ga je Basara opisao kao „anarholiberala“, dok se on ubi da pokaže kako ima nameru da štiti radnike.

I dok nas tako, sa Borisom Tadićem, DS pokušava vratiti u 2004. godinu, ostala opozicija, LDP i URS, rešili su da na izbore idu kao budući pomoćnici SNS i Aleksandra Vučiča. Na stranu što bi svaki glasač koji smatra da je Vučićeva politika ispravna, mogao odmah da glasa za njega, ovo svrstavanje unapred na nečiju stranu, na stranu koja, uzgred budi rečeno, nema nikakve formalne obaveze prema tim strankama, samo zato što je neko pustio buvu da je SPS demode, primer je nečega što u politici nije pametno. Kao šlag na tortu apsurda dolazi činjenica da se svrstavate na stranu onog apsolutnog zla zbog koga ste na prošlim izborima pozivali da se glasa za manje zlo. Ali, rukovodstva ovih stranaka zamišljaju da svaki njihov birač misli da, kada oni sutra uđu u vladu, to je kao da je i on ušao. Ne treba mu ništa više, ostalo će dobiti od Vučića.

Vučić pak teško razmišlja da li da ide na parlamentarne izbore ili ne. Razlog – bog te pita koji. Najčešće pominjani razlog je navodna nemogućnost da se sprovedu reforme zbog protivljenja SPS i PUPS. Ali, onda potpredsednik SNS upravo promotera tih reformi ministra Radulovića označi kao onoga ko je glavni problem u vladi. Zbog čega bi tačno Vučić išao na izbore kada sasvim legalno može da bude na vlasti do maja 2016. godine? Zar se o reformama ne može razmisliti i u ovoj koaliciji, posebno što o njima još niko nije dovoljno razmislio, niti ih jasno predstavio. Ići na izbore, da bi dobio podršku za nepopularne reforme je kontradikcija. Nije tačno da reforme moraju biti nepopularne. Poslušajte šta građani o tome misle, razmislite o sadržaju reformi, pa rezultat možda bude i podržan od građana.

I rešite se logike postojeće svite koja promoviše te reforme. Analitičari, ekonomisti, novinari koji trenutno podržavaju reforme, zamislili su da je najbolji način da pridobiju javnost za njih taj da sve zaposlene u javnom sektoru nazovu parazitima i neradnicima, a svako preispitivanje pravca reformi populizmom. To je isto jako logično. Slobodno nastavite u tom pravcu, to garantuje ogromnu podršku, osobito sada pred izbore. Ironiju na stranu, trentuno stanje političke scene je takvo da se vrlo jednostavno može doći do onoga što treba da se radi: radite sve suprotno od onoga što radite sada. Niko nema želju da glasa za vas ovakve.

Zato je možda najbolje rešenje ovo: redovni parlamentarni izbori su maja 2016. godine. Mirni period do tada je i smišljen da svako ima vremena da se dozove pameti.