Kao i BusPlus nešto ranije, trenutna rasprava o Zakonu o radu i njegova sadržina pruža nam priliku za precizno opisivanje sistema u kome živimo,  i to ne samo ekonomskog, već i političkog sistema. Njegove glavne karakteristike su neintegrisanost (nepostojanje svesti o opštem interesu), netransparentnost i improvizacija. Ukratko, nepostojanje javnih politika. Ono što se kod nas zove politika je promocija interesa privilegovanih grupa (najčešće grupa koje imaju novac) i nešto političke manipulacije koja ide uz to.

Iako je tema Zakona o radu već mesec dana u žiži javnosti – navodna javna rasprava je upravo završena – mi kao društvo uopšte nismo uspeli da se izborimo da ova tema bude iole razjašnjena. Zanimljiv je tu stav političkih stranaka. Najmoćnija stranka SNS – koja je postavila ministra Radulovića koji najviše brani zakon koji uopšte nije u domenu njegovog ministarstva – kaže da ministar mora da se “dogovori sa sindikatima”. Drugim rečima oni nemaju bilo kakav stav o pojedinim stavkama zakona. Njima je svejedno, kao da su neki međunarodni posmatrač između dve strane u sporu. Opoziciona DS kaže da je “protiv Zakona o radu” – i to je to. Ništa dalje se ne kaže o bilo kom pojedinačnom pitanju. SPS koji se optužuje kao glavni kočničar reformi i čije izbacivanje iz vlade bi trebalo da bude smisao sledećih izbora, koliko ja znam, nije rekao ništa. Ni za ni protiv. LDP je podržao ministra Radulovića i zakon, ali bez ulaženja u detalje. Jednom rečju, glavna predizborna tema, zbog koje se čak raspisuju parlamentarn izbori u stvari je u rudimentarnom stanju. O tome se niko nije izjasnio. To bi trebalo da nas nauči da naši političari u stvari nemaju nikakve javne politike. Ono čime se oni zaista bave nije u domenu javne politike. Po svoj prilici, to su stranačke intrige, nešto poslovnih ručkova, planiranje masivnijih medijskih manipulacija i regrutovanje novih klijenata.

Kako se onda stvaraju politike? Sudeći prema Zakonu o radu, one najpre nastaju u organizovanim, najčešće stranim institucijama kao što je EU. Ona daje preporuke koje onda podržavaju domaće interesne grupe, poput “Unije poslodavaca” i sličnih grupa. Za ta rešenje plediraju i MMF i Svetska banka. Tako se stvara javno mnjenje koje stalno iščekuje “strukturne reforme” koje se “moraju sprovesti”, ali budući da se tu radi o interesima manjine, koja je inače privilegovana, pritisak je relativno slab. Ovu priču zatim  preuzimaju privatni mediji i neoliebralna svita, najčešće ekonomisti ili novinari koji imaju sopstveni ideološki modul koji se ponavlja bezbroj puta: nužni su “bolni rezovi”, “partije će pojesti sve”, “bakrotiraćemo”. itd.

Sve ovo u najvećoj meri prolazi pored većine građana. Iako ideološka hegemonija neoliberalnog razmišljanja očigledno privlači dosta mladih, sve to se ne tiče većine koja se “ne interesuje za politiku”, sve dok umesto tihog iscrpljivanja resursa na dnevni red ne dođe tema koju je teško ignorisati – kao što je mogućnost da se na bolovanjima i u toku godišnjeg odmora dobija još manja plata nego sada. Tada se uključuje najšira javnost i pravi kontrapritisak koji političari odmah percipiraju kao značajan.

I onda nastaje ovo natezanje i pat pozicija koje imamo danas. Iako su naši mediji 100% neoliberalni, jednako kao i stranke, sposobni su i za nešto udvaranja ovom većinskom javnom mnjenju, jer je jedna od osnovnih manipulacija u neoliberalnim medijima povremeno stajanje na stranu običnih ljudi i njihova zaštita od “tajkuna” ili “političara” koji “kradu”. Jedino je mana ove operacije u tome što je slika korumpiranog političara nezaobilazan deo neoliberalne propagandne agende.

I pored ovog nastavka medijske manipulacije, mi i dalje ne znamo šta da radimo sa Zakonom o  radu, niti ćemo znati. Njegova suština je, po svoj prilici, ogromna ušteda za poslodavce preko smanjenih obaveza za otpremnine, ušteda na platama za radnike na bolovanju i na godišnjem odmoru, dalja fleksibilizacija rada u smislu rada preko agencije i još lakše manipulacije sa produžavanjem rada na određeno.  Ide se ka tome da poslodavac može da na radnike gleda kao na druge elemente proizvodnje i da prema njima ima što manje obaveza kao prema ljudima koji, osim novca, brinu i o izvesnosti, stabilnosti, uslovima na radu itd. Čak i promoteri zakona ne kriju da će on u dogledno vreme dovesti samo do otpuštanja, a ne do novog zapošljavanja. Ali se sve ipak pokriva argumentom da je ovaj zakon, bilo jedini spas od bankrota, bilo jedini način da nam sutra bude bolje. Kako će nam biti bolje sa manjim platama i pravima, niko ne ulazi u detalje.

Detalji su dakle ono što najviše fali u svemu ovome. Niko se nije potrudio da pruži elementarne podatke oko činjenica vezanih za rad. Koliko uopšte ima ljudi kojima treba isplatiti dugogodišnje otpremnine? Koliko u javnom, a koliko u privatnom sektoru? Šta je bilo sa otpremninama dok su ranije menjali posao? Koliko je ljudi u privatnim firmama prijavljeno na minimalcu samo da bi se smanjile obaveze? Kolike su dalje mogućnosti manipulacije sada kada se predlaže da osnovna zarada, a ne prosek plata bude osnova za platu na bolovanju i godišnjem odmoru? Kako su ova pitanja rešile druge tranzicijske zemlje? Ili zemlje EU, pošto je “tranzicija” pojam koji je skoro potpuno izgubio svoju sadržinu?

Na sva ova pitanja nemamo odgovore. Sve što imamo je distanciranje politike od ove teme, revnost lobista neoliberalne politike, mediji kao prostor za ovu propagandu i otpor građana, sa kojim svi oni ne znaju šta će. Osim da tvrde da reforme “moraju biti nepopularne”, ali da istovremeno traže da se do političke volje za reforme dođe novim izborima.

Mislim da se odavde logički sledi jedino da sledeći izbori mogu biti samo neviđena manipulacija.