Postoji nekoliko mogućih odgovora na pitanje zbog čega je došlo do cepanja Demokratske stranke, jedan verovatniji i drugi, malo bliži teoriji zavere, ali ipak ne radikalno manje verovatan.

Osnivanje novog DS-a i kalkulacija o eventualnim partnerstvom sa SNS-om u budućuj vladi će dalje sniziti cenu članstva u sledećoj vladi, nešto što neočekivano ide na ruku naprednjacima, ali to neće biti jedini efekat. Moram priznati da imam utisak da Boris Tadić računa na, možda mali, ali za prelazak cenzusa dovoljan broj glasača koji ne žele svoje poverenje da poklone Draganu Đilasu i njegovoj viziji Demokratske stranke. Kad bolje razmislim, bivši predsednik računa na glasače koji bi možda i glasali za Aleksandra Vučića, ali iz nekog razloga, pretpostavljam estetskog, ne mogu to da prelome, dakle na one koji se potajno dive količini moći u rukama budućeg premijera. Čudna taktika, moram priznati, ali ako omogući probijanje cenzusa, neće biti sumnje da li je i efikasna. Ili, recimo to na ovaj način i bez mnogo uvijanja: smatram da Tadić računa na oportunističko članstvo DS-a kojem nudi savez sa naprednjacima kada se izbori završe, ono članstvo koje bi da bude u borbenim redovima Vođe, ko god on bio, ali koje je gadljivo na eksplicitno povezivanje sa bivšim radikalom, valjda da bi mogli da se drže tako dragog ali svakako previše laskavog epiteta spasioca Srbije od kandži diktatora. (Paradoksalno, Vučićevo nasleđe smeta više opoziciji no njemu lično)

Ne smemo isključiti, međutim, još jednu mogućnost, onu koja podseća na opozicionu zaveru: kada bude formirana buduća vlada, biće potreban samo jedan saveznik, a potencijalnih kandidata je mnogo. U slučaju da taj saveznik ne bude Tadić, već, na primer, LDP,  ne smemo isključiti mogućnost saveza novog i starog DS-a. I ne smemo, naravno, isključiti ni mogućnost da je cepanje stranke izvedeno sa manje ili više implicitnom motivacijom da proširi opozicionu ponudu i time zgrne veći broj glasova i mandata ukupno. Rečju, cepanje je možda izvedeno sa namerom da omogući glasačima koji glasaju protiv SNS-a, a koji su gadljivi na nekog od ova dva šefa (Đilasa i Tadića), da imaju kome da poklone glas.

Koja god od ove dve varijante, jedna stvar je sigurna: polarizacija političkih snaga vodi nas korak dalje, ako ne i direktno u, dvopartijski sistem. Dvopartijski sistem, iako izgleda dobro, a izgleda dobro samo zato što je prost kao pasulj, ipak ima inherentnih problema. Postoji, naime, opasnost od toga da na kraju dobijemo dve partije koje će imati jednu te istu real-politiku, samo obučenu drugom oblandom. Liberalizacija tržišta, favorizovanje krupnog kapitala, džentrifikacije na sve strane, privatizacije javnih servisa, prodaje monopola i tako dalje, samo u jednom slučaju obučene u dosadno konzervativno odelo, u drugom u havajsku košulju. Dvopartijski sistem, po mom mišljenju, i jeste uzrokom trenutne dugotrajne parlametrane krize u SAD i Velikoj Britaniji, gde građani nemaju ponuđene autentične političke opcije i alternatve, već mogućnost da glasaju za dve varijante jednog te istog političkog projekta. U Velikoj Britaniji, Margaret Tačer se hvalila govoreći da je ovaj navođeni projektil u srce demokratije, njen najveći uspeh,[1] pa je Britancima poslednjih decenija bilo poprilično svejedno da li im je premijer torijevac ili vigovac. U SAD je još teže razabrati razliku između republikanaca i demokrata, jer je i tamo ona prvenstveno estetska: republikanci pucaju po rančevima, demokrate pričaju o životnoj sredini, razlike se tu završavaju.[2] Mnogobrojna urbana elita bi i glasala za neku treću opciju ukoliko bi postojala, ali nje nema. Evropski politički prostor (onaj kontinentalni) bio je obeležen multipolarnošću:[3] razne leve partije, razne desne, konzervativne, liberalne, one između, iznad, ispod, doprinele su da društvima kontinentalne Evrope budu ponuđene zaista različite političke opcije, činjenicu da ni jedna ne može da nosi dugotrajnu prevagu, kao i autentičan princip smenjivosti političkih projekata[4] i autentičnog izbora.

U lokalnom smislu, a u Srbiji je uvek luđe nego u ostatku sveta, postoji opasnost da ova dva bloka izgube bilo kakav politički smisao, ukoliko svoje političke identitete izgrade samo kao suprotstavljene svojem protivniku.[5] Na mala vrata, vidi se to i u ovoj kampanji: čak i u vreme Miloševića, postojao je neki džep u koji se sakrije pozitivna komponenta kampanje. U ovoj kampanji, koja izgleda kao da je puštena iz ludnice, nema je ni od korova.  

Fusnote: