Radulovićeve „reforme“

Saša Radulović je objavio svoje političke ambicije i na eksplicitnom nivou, ukoliko nekome nije to bilo jasno još onog trenutka kada se javio prvi sukob između njega i ostatka vlade. Nakon što je napustio vladu, dan pre nego što je ona i faktički raspuštena i bednih šest meseci nakon što je brzometno upodobljena, od svog angažmana Radulović je sačinio i agendu sa planom da je iskoristi za privlačenje kritične mase glasača i, po mogućstvu, probijanje cenzusa. Radulović je, iako ga često napadam, dosta dobro identifikovao zainteresovanu društvenu grupu: on računa na one koji smatraju da njima lično javni sektor predstavlja teret, na urbane glasače koji smatraju da im radnici (obično sa neke periferije) predstavljaju teret i koji smatraju da se tog tereta treba osloboditi. Rečju, on računa na emancipovane, zaposlene, relativno dobro situirane i one koji od javnih servisa ne zavise. To da oni predstavljaju manjinu, nije tajna, ali jest činjenica da oni ipak ne predstavljaju gro „belih listića“ kao što neki pokušavaju da ukažu.

Ruku na srce, zbog ovakvih glasača, generalno protivnika sadašnjeg potpredsednika vlade i, rekao bih, glasača jedne liberalne opcije, Radulović je i doveden u vladu. Da bi se Aleksandar Vučić njima prikazao kao prihvatljiv, on je doveo Radulovića, blogera-dakle nekoga ko može biti poznat samo situiranima-obrazovanog i sa verom u liberalizaciju. Svakako ličnost i agenda koji bi se daleko lakše uklopili u program jednog LDP-a. (Po mom mišljenju, ministar Tasovac i njegova frizura su dovedeni iz sličnog razloga: trebalo je ublažiti otpor novoformirane malograđanske buržoaske elite koja za sebe voli da misli da je konzument „visoke kulture“ i koja misli da je samo „ozbiljna muzika“ umetnost)

Sada Radulović računa na njih kao svoje potencijalne glasače. Pored toga što je dobro identifikovao potencijalne glasače, on je donekle dobro identifikovao i probleme privrede: na prvom mestu partokratski mehanizam vladanja, kupovinu glasačkog tela zapošljavanjem lojalnih partijskih članova i slično. Međutim, ovoga su građani svesni već decenijama i nije bio potreban Radulović da nam to kaže, pa je njega izdvojilo nešto drugo: konkretan program koji bi ovo trebalo da reši.

I došli smo do kraja hvaljenja Radulovića, jer kada je došlo do tog predloga, on je ispao potpuno nakaradan, kontraproduktivan i, po mom mišljenju, implementacija njegovih rešenja bi samo betonirala probleme koje je bivši ministar identifikovao. Radulović je imao nekoliko konkretnih mera od kojih se najviše raspravljalo o predlogu zakona o radu, koji je on gurao iako nije bio u njegovoj ingerenciji. I možemo samo žaliti što je u fokusu bio samo ovaj predlog, očigledno zbog toga što je on jedini predstavljao neposrednu opasnost po prava radnika dok je opasnost koju su nosili ostali predlozi bila ili dovoljno daleko, ili se ticala ograničenog broja radnika (onih u preduzećima pod stečajem i pred privatizacijom). Antagonizacija radnika je uradila svoje, resantiman socijalizma-solidarnost-je nestala a mi samo sa žaljenjem možemo gledati u sindikate javnih preduzeća koji već dvadeset godina sa prezirom i tihim zadovoljstvom gledaju u svoje kolege iz privatizovanih preduzeća kako grcaju od efikasnosti privatnog vlasništva i koji se bune samo kad mečka zakuca na njihova vrata. Uzgred, ovakva situacija je uslovila i resantiman na kojem Vučić danas jaše.

Vratimo se na Radulovićeve predloge. Efekti mera koje on predlagao bili bi kontraproduktivni u odnosu na manifestni cilj njegove politike: predlog zakona o radu koji je navodno targetirao partijske hvatače zjala po javnoj upravi i javnim preduzećima, zapravo je targetirao produktivne radnike i to se može identifikovati u nekoliko ključnih tačaka.

Liberalizacija otpuštanja bi navodno olakšala otpuštanje onih koji se danas nalaze na izmišljanim radnim mestima. Međutim, da bi ovo bilo tačno, mora se pretpostaviti da iste one strukture koje su zaposlile partijski podobne sada žele da ih se otarase: besmislena pretpostavka u datim uslovima. Kako nisu zaposleni po sili zakona, već po sili političke volje, njih ne može zakon ni otpustiti, već, pogađate, politička volja. Lakše otpuštanje targetira dve vrste radnika. Na prvom mestu one koji su zaposleni u preduzećima koja su privatizovana ili će biti privatizovana u skorije vreme. Predlog zakona je trebao da omogući junacima tranzicije, „preduzetnicima“, da se lakše otarase zaposlenih. Efekat ovoga bi bilo olakšanje privatizacione pljačke, jer ti su radnici, da budemo iskreni, jedini koji su mnogo puta stajali kao prva i poslednja odbrambena linija, često rizikujući živote u sukobima sa privatnim obezbeđenjima braneći svoje fabrike i ukazujući na malverzacije njihovih gazdi. I inače, veliki broj radničkih protesta nije imala za cilj isplate zaostalih plata, već spašavanje preduzeća od „poslodavaca“. Sa druge strane, liberalizacija otpuštanja targetirala je radnike na mestima na kojima (a među njima svakako i one koje je zaposlila prošla vlast) treba uhlebiti poslušnike nove vlasti. Konačni efekat toga je učvršćivanje partijske moći i još veća koncentracija poluga moći u rukama stranaka. Ukoliko je kapilarna korupcija cilj njegovih reformi, ove mere će je, pre, učvrstiti: u državi u kojoj cena rada opadne i u kojoj stanovništvo osiromaši (tu se nema šta filozofirati, to je tako i nema druge) komparativna vrednost korupcije poraste. Poraste i vrednost mesta u opštini ili javnom preduzeću, pa pokloniti nekom posao vredi više, te će on biti verniji i poslušniji i teže će se odlučiti da ugodni život partijskog crva zameni daleko težim životom ispunjenim crnčenjem kod privatnika, ali koji se živi, ipak, uzdignute brade, jer tu ste sigurno zaradili svaki dinar i dosta više.

Drugi veoma važan momenat je, smatram, smanjenje cene smenskog rada i njegovo vrednovanje kao običnog rada, jer upravo ovde se plastično vidi da je cilj predloženog zakona bio proizvodni radnik. Naime, smenski rad je po samoj svojoj definiciji i logici produktivan i neophodan. Predlog da se smanji cena ovakvog rada nikako ne može da cilja na one koji ne rade ništa i čiji je rad pre višak nego što je neophodan. Dakle Radulovićev predlog je usmeren protiv jednog od retkih nezamenljivih oblika rada, onog koji mora da bude konstantan. Usput, ogroman broj smenskih radnika su žene, radnice zaposlene u prodavnicama koje rade nonstop, pa će ovaj predlog udariti u jednu osetljivu i višestruko marginalizovanu grupu jer će vlasnici trgovinskih objekata će svoje zaposlene, kako ih prelazak na smenski rad neće koštati, naterati na rad od 0-24.

I inače, predložena liberalizacija radnog vremena ne može oštetiti one za koje znamo da svoju radnu obavezu uopšte ni ne ispunjavaju. Jer besmisleno je povećavati radno vreme na deset sati, i tvrditi da se time targetiraju oni koji svoj posao ne rade uopšte. To je besmisleno isto onoliko koliko je besmisleno smanjenje ograničenja brzine sa 40 na 30  tamo gde saobraćajne nesreće prave vozači koji voze 120 na sat. Ponovo, povećanje radnog vremena targetira isključivo produktivne radnike jer hvatači zjala su na poslu predugo čak i onda kada su tamo po sat vremena.

Sada na tapet dolazi pitanje šta će se desiti u budućnosti. Sadašnja vlada samo je na prvi pogled digla ruke od „bolnih rezova“, kako se često od milja naziva ponovna akumulacija kapitala i redistribucija društvenog bogatstva, jer neposredno pred izbore ovakve samoubilačke poteze ne vuče ni najveći politički hazarder. Reforme su odložene dok SNS ne obezbedi sigurnu većinu i apsolutno poslušne političke partnere da pobune protiv ovakvih mera može da uguši bez opasnosti od pada vlade. Novi zakon o radu, tercu odbačenog predloga, već najavljuje već viđeni partner naprednjaka: otvoreno (neo)liberalni LDP.

Još u prošlom predlogu zakona videla se boranija za trgovanje: cena bolovanja i odmora. Iako su i ovo važna prava radnika, ona su ipak daleko marginalnija od onih koje sam do sada naveo, prvenstveno zbog toga što neće drastično smanjiti cenu rada. I upravo ovde treba tražiti prostor za kompromis sindikata, poslodavaca i vlade kada se bude donosio novi predlog zakona.Ovakav kompromis će samo marginalno unaprediti prošli predlog, jer će glavne odredbe-liberalizacija radnog vremena, otpuštanja i smenskog rada-bojim se, ostati. To će omogućiti privid kompromisa i donošenje zakona koji će smanjiti cenu rada a omogućiti i olakšati završetak pljačkaške privatizacije.

Ono što je problem sa celokupnim Radulovićevim pristupom je diskrepanca, inače strukturalna osobina svakog pokušaja implementacije neoliberalne agende, između identifikacije problema i mera za njihovo rešavanje: nezaposlenost se leči otpuštanjem, loš standard se leči smanjenjem cene rada, partokratija se leči udarom na prava proizvodnih radnika i onih u privatnom sektoru, problem egzistencijalno ugroženih radnika čija su preduzeća pokupovali tajkuni i tajkunčići leči se otpuštanjem tih radnika, lopovska tranzicija se leči njenim ubrzavanjem. Po mom mišljenju, najveća greška Radulovića je to što je svoj posao shvatio ozbiljno, ne shvatajući da oni koji političko angažovanje shvate previše ozbiljno obično vode pravo u autokratiju i da su oni pre verski fanatici ubeđeni u vlastitu ulogu spasioca, nego političari.

Ne treba zaboraviti da postoje još dva sporna zakona koji radnicima rade o glavi. Oni, kako nisu bili u fokusu i kako opasnost od njih preti samo ograničenom broju radnika, predstavljaju daleko veći problem. Oni se, naime, mogu provući neopaženo i bez velike reakcije javnosti.

42 odgovora ka “Radulovićeve „reforme“”

  1. Nikola каже:

    Nakon što sam pročitao ovaj tekst, prvo sam pokušao da pronađem nešto o autoru na sajtu, kako bih se upoznao sa njegovim kvalifikacijama i možda nekim drugim stavovima. Nikakve informacije nisam pronašao, pa sam pročitao „manifest“ Dvogleda da bih dokučio svrhu sajta i njegovih autora. Ono što sam tamo pronašao i pročitao, posebno u segmentu „Ka novoj politici i novom društvenom životu“, nije u skladu sa zamerkama gospodina Aleksića na račun ministra u ostavci Radulovića.

    Iako Aleksić precizno sagledava političku poziciju i osnove kampanje gospodina Radulovića, svrstavajući ih pritom u isti koš sa ostalim kampanjama pred predstojeće izbore, imam zamerku na autorm otklon prema Radulovićevoj kampanji. Ovaj deo je posebno u suprotnosti sa ciljevima i idejama Dvogleda.

    Naime, Aleksić za centralnu temu Radoluvićve kampanje – partijsko krčmenje javne imovine – kaže:“…ovoga su građani svesni već decenijama i nije bio potreban Radulović da nam to kaže…“, a Raduloviću odaje priznanje samo za precizno definisanje sopstvenog programa kako da se ovaj problem reši. Ovime Aleksić nipodaštava kvantni skok u nastupu jednog političara (štaviše iz vlasti, koliko-toliko) i javno iskazan stav, potkrepljen delanjem i transparentnošću do sada neviđenom, da se neodgovornom ponašanju partija stane na put. Ako Radulovićev glasni poziv na uvođenje odgovornosti u upravljanju državnim i javnim resursima nije pozitivna novost, ne znam šta jeste. Postavlja se samo pitanje, treba li Raduloviću verovati?

    Da li je moguće da su nas decenije razgoropađenih i bahatih a slatkorečivih političara toliko upropastile da ćemo i jedinstveno svežoj pojavi u srpskoj politici uskratiti ne samo podršku za ono što svi znamo da je neophodno, već i minimalno poverenje. Nivo skeptičnosti prema Raduloviću koji primećujem na raznim javnim forumima, pa i od strane novinara kojima daje intervju, može se uporediti jedino sa njhovim nepoznavanjem osnova ekonomije (ovo se ne odnosi na Aleksića, da se ne uvredi). Među svim tim aktima oguglalih novinara, najgledaniji je verovatno bio reyervisan stav gospodina Ćulibrka u emisiji Utisak nedelje, kada je on bio podjednako suzdržan u iznošenju sopstvene ocene dveju prezentovanih politika, iako je sa jedne strane sedeo gospodin Radulović sa svojim jasno definisanim ciljevima, a sa druge strane, mladi partijski uposlenik, pardon, Predsednik Skupštine republike Srbije, gospodin Stefanović (da ne pominjem i nadimak).

    Da li će obrazovana javnost zaista propustiti priliku da podrži Radulovića, koji, jeste, ima mnogo nedostataka i nepoznanica, ali predstavlja potpuno novi vid odgovorne politike kakva Srbiji treba? Ako ovaj deo javnosti ne istupi i podrži Radulovića koji poziva na reforme, onda sigurno neće tabloidi, a Radulović će ostati jedna od propuštenih prilika da se nešto promeni na bolje. I ne samo to, za koju alternativu onda čiste savesti glasati?

    Konačna zamerka Aleksiću je da je odabrao da mu neprijatelj bude Radulović, kao klasni neprijatelj, a glasaće za one koji se deklarišu kao socijalisti, socijal-demokrate a u stvari su populisti, da bi [Aleksić] sprečio uvođenje reda u javni sektor jer potiče od jednog „neo-liberala“. Nema veze što je glavni uzrok što nam je svima loše (pa i prezrenoj radničkoj klasi u čije ime Aleksić istupa) upravo parazitski sistem koji stoji iza ogromnog javnog sektora, a koji održavaju upravo populisti, kako iz koristoljublja, tako i svoje nesposobnosti da upravljaju ekonomijom. U političkim nadigravanjima svi su izgubili principe za koje se navodno bore.

    Glasaću za Radulovića, zato što je javno raskrinkao mehanizam partijskih zloupotreba vlasti, na način koji me jako zabavlja; zato što se zalaže za poboljšanje ekonomskog ambijenta a ne za individualno „dovlačenje“ stranih investitora (i to uglavnom u kampanji, fiktivno); zato što ima praktično iskustvo iz privrede i verujem da zna šta našoj privredi fali; zato što nije političar i ne priča „šarene laže“; zato što otvoreno govori o višku zaposlenih u javnom sektoru i celokupnoj neefikasnosti istog, čak i pred izbore iako to znači da neće dobiti značajan deo biračkog kolača; zato što prateći njegove izjave i javne nastupe nisam primetio nedoslednosti i ulizivanja glasačima; zato što devedesetih nije podržavao Miloševića ili Šešelja; zato što dvehiljaditih nije učestvovao u „burazerskoj“ privatizaciji i nije bio deo korumpirane vlasti; zato što nema udvorički stav prema stranim partnerima, već savesno predstavlja interese države Srbije; zato što razmišlja kao inženjer i predlaže da probleme rešavamo a ne prolongiramo; zato što njegova rešenja vode uspostavljanju održivog i nediskriminatornog sistema a ne poboljšanju statusa jedne grupe građana na štetu kolektiviteta; konačno, zato što po prvi put neću praviti kompromis sa sopstvenom savešću i razumom.

    • Stefan Aleksić каже:

      Hm… iz neke perspektive Radulović jest pravo osveženje baš zato što je ponudio rešenje koje nije mnogo puta pominjano. Ali ja se bojim da je radulović ponudio samo drugu demagogiju: (neo)liberalnu, ali koja ništa nije manje demagogija.

      prvenstveno što se tiče ovoga: kiberalizacija tržišta bi trebalo da smanji korpupciju, međutim, ja smatram da to jednostavno nije tačno jer je korupcija strukturalno (dakle ne ni samo sistemski) upisana u kapitalistički način proizvodnje, posebo u neoliberalne modele jer se oni uvek ispostavljaju kao izradnja ili kupovina nekih monopola. zato nikakva liberalizacija ne može korupciju smanjiti. Ovo je globalno, a ne lokalni problem…

      Inače: antropolog i magistar političkih nauka i rodnih studija, pa u pomalo uvrnutom obrazovnom bekgraundu treba tražiti izvor neortodoksnog pristupa ekonomiji i društvenim pitanjima.

    • Mršević Miroslav каже:

      Radulović je mnoge krupne stvari pomenuo da treba menjati i njega u tome treba potpuno podržati. Vaša glavna zamerka je u tome što sumnjate da će njegove reforme dovesti do smanjenja uticaja politike na privredu. U tom smislu njegov program treba dopuniti i radikalizovati reformom izbornog sistema i zakona o političkim strankama. Znači moja osnovna poruka je da se Vaša priča treba da nađe dodirne tačke sa njegovom i da se dopune. I još nešto, ne može se sve odjednom , prvo treba ući u parlament sa pričom protiv glavnog protivnika, a zatim, pošto se uđe u parlament proširiti front protiv svih korisnika propalog sistema od 1990 do danas. Radulović je za dva koplja trenutno iznad ostalih , ali nije idealan.

      • Stefan Aleksić каже:

        pa… ja bih pre okrenuo natraške: prvo izraditi političku sferu, mehanizam, sistem, pa tek onda videti šta sa ekonomijom: to i jest propuštena prilika 2000. godine. nismo to iskoristili i nad prosutim mlekom nema svrhe plakati. Zadatak je da napravimo tu sferu, iako je to danas neuporedivo teže (ali ko nam je kriv, šta da se radi). jer baš zbog toga što ona ne postoji, odnosno zbog toga što je „krnja“, nama se svašta nudi kao neizbežno, nezaobilazno itd
        NIšta nije neizbežno i sudbina ne postoji. globalno se moramo izvlačiti iz talasa antropološkog pesimizma

    • Milodan каже:

      Da, u pravu ste. Saša Radulović je pravo osveženje na političkoj sceni Srbije.
      Međutim! Saša Radulović nema šanse da osvoji dovoljan broj glasova iz dva razloga:
      1. Gro birača danas živi na jaslama parazitske države.
      2. Saša Radulović ne govori ono što prosečan birač voli da čuje, već govori istinu.
      I tu je njegov problem.

  2. žarko vukmirovic каже:

    Tvrdnja da Radulovic interpretira i promiče opsti interes, interes kolekitiviteta i nudi komprehenzivni koncept koji pokriva sve slojeve, klase i interese je potpuno pogresna. Njegov program artikulise i modelira partikularne interese samo jednog sloja, interese sveta kapitala i logiku profita. Upavo inženjerski bekgraund govori o deficitu znanja i obrazovanja za resavanje kompleksnnih drustvenih i politickih problema…Njegovi tehnicisticki, scijentisticki um predlaže projekat koji zakonomreno devastira temelje politcke zajednice, ideju politicke pravde i demokratije i napose ideje slobode kao takve….

    • Stefan Aleksić каже:

      potpisujem!

      • Dušan Vasić каже:

        Jao, Stefane, pa kako TO možete potpisati? U koji to ćorsokak mišljenja vodi onakav esencijalizam? Uopšteno van pameti, isključivo van stvarnosti, a šuplje na svakoj zapeti. (I kitnjasto za podsmeh, kome je stalo do stila.)

        • Stefan Aleksić каже:

          Hm… „tehnicistički um“ nije nikakav esencijalizam: sugeriše se u nekim političkim projektima može jednostavno identifikovati način razmišljanja obeležen ovom ili onom paradigmom.
          Niko ne govori da ljudi sa tehničkim bekgraundom nužno misle na neki način, ali se sugeriše da su neki pol projekti obeleženi nekim paradigmama (a ja bih dodao i „estetikama“)

          Neoliberalizam je obeležen esencijalističkom, kazi-mehanicitičkom i kvazi-evolucionističkom paradigmom.

    • MikeLDN каже:

      „Upavo inženjerski bekgraund govori o deficitu znanja i obrazovanja za resavanje kompleksnnih drustvenih i politickih problema…“

      Jasno, inzenjeri i radnici da prave profit i finansiraju, filozofi da smisljaju drustvene sisteme a politicari da svima nama upravljaju.

    • John Doe каже:

      Inženjerski „bekgraund“ (ako već koristite strane termine, ili ih pišite u njihovom izvornom obliku ili koristite naše odgovarajuće izraze) zapravo doprinosi analitičkom pristupu nekog problema i sagledavanju iz različitih mogućih perspektiva. Takođe, inženjerski put rešavanja problema prolazi kroz niz logičkih analiza pre daljeg nastavka, tako da nemojte da mislite da samim tim što je neko inženjer nije u stanju da se bavi i društvenim pitanjima.

      Uostalom, ovo za šta se Radulović zalaže nije toliko vezano za društvenu nauku koliko za samu ekonomiju, a tu on već ima jako dobar „bekgraund“. S obzirom da je uspešno vodio jedne od većih softverskih kompanija na zapadu i to duži niz godina, smatram da je i više nego kompetentan da nam „soli pamet“ o tome šta je potrebno našoj ekonomiji i našim preduzećima.

      A jako je interesantno kako svi koji ste protiv njega zauzimate isti stav, tj. hvatate se za iste stvari, tj. posmatrate stvari iz jednog istog ugla (koji je, usput, i pogrešan). Posmatrate stvari iz ugla jadnog radnika koji bi ostao na milost i nemilost svog poslodavca koji ga može glat odpustiti. Moje pitanje Vama gospodo: navedite mi jednog poslodavca koji bi se tek tako rešio dobrog radnika, ako, pritom, za njega ima posla?

    • brana каже:

      očigledno a svi se prave blesavi..
      „Što se u masama događalo da su sledile stranku čije je voidstvo i objektivno i subjektivno zastupalo samo inrterese krupnog kapitala. Vilhelm Rajh „Masovna psihologija fašizma“ str 53

  3. nebojsa каже:

    Sva resenja smo probali i mi u buli.Radulovic po njegovim recima nudi ciste racune.S.ALEKSICU se ne svidjaju cisti racuni zbog cega.Da li dobija pare iz budzeta ili platu iz budzeta.800 hiljada hrani drugih 800 hiljada bez ikakvog vida trosenja novca.To jednostavno ko se i malo razume u ekonomiju ne moze dalje.Vreme je da se kaze dosta novom zaduzivanju i novim nametima na gradjane i privredu.Srbiji prilaze ,,konobari i trgovci,,i vreme je da se plati racun za ne domacinjsko gazdovanje.Radulovic je osvezenje a vi preporucite jos novih lica koja mogu izvuci ovo nase ,,magare,,iz blata a stara lica u novim opancima to ne biva niti moze.

    • Stefan Aleksić каже:

      Ukoliko aludirate da sam ja jedan od „nakačenih na budžet“ ili „parazit“, bojim se da debelo grešite, ne bi ni bilo pristojno da ovde razvlačim svoju ekonomsku (inače katastrofalnu) situaciju.
      Ali tu se nalazimo u centru demagogije koju pumpa i Radulović: iluziji da njega napadaju neki privilegovani.
      radulovićeve reforme će najviše koštati upravo ne-parazite, jer je cilj njegovih reformi ISKLJUČIVO smanjenje cene radne snage.

      zapravo, mehanizam u kojem produktivni izdržavaju neproduktivne se kapitalizam

      • MikeLDN каже:

        „… ISKLJUČIVO smanjenje cene radne snage. “

        Insistiranjem na resavanju statusa preduzeca u restruktuiranju u kojima radnici nisu primili recimo 10 plata? Kolika bi bila sadasnja cena njihove RADNE SNAGE, otprilike 0 din?

        • Stefan Aleksić каже:

          hm… pre je u pitanju cena rada na nacionalnom nivou: što veći bazern nezaposlenih, to će ljudi raditi za manje novca

    • Filip каже:

      „800 hiljada hrani drugih 800 hiljada“ – kakva neosnovana i opasna mitska neoliberalna iskrivljena slika stvarnosti!

  4. Ljiljana Latinovic каже:

    Ceo set zakona – o stečaju, privatizaciji i o radu, koje je predložio ex ministar, imaju u osnovi najtvrđi neoliberalni prilaz: devastirati preostala privredna preduzeća, otuđiti javni sektor, a cenu radne snage dalje srozavati, sve pod izgovorom privlačenja stranog kapitala i konkurisanja ponudama zemalja u regionu.
    To već gledamo i živimo duže od decenije i rezultati su vidljivi. Zato je autor teksta u pravu kada kritikuje predložene metode. One mogu dovesti samo do daljeg siromašenja i zaduživanja. Očigledan primer su i ostale zemlje regiona, kao i Grčka, Portugal i Italija.
    na žalost, Radulović nije jedini zastupnik takvih ideja. Samo nijanse u prilazu razlikuju sve učesnike na martovskim izborima.
    Ljiljana Latinović, dipl.ek.

  5. MikeLDN каже:

    Ne znam iz cega ste protumacili to da je ceo javni sektor nepotreban? Radulovic pravi jasnu distinkciju izmedju zaposlenih u javnom sektoru i PARAZITA u javnom sektoru. Parazit je neko koga je stranka zaposlila, ko je nepotreban i ko ne zna svoj posao. Time je stetan za oba sektora i cak su zaposleni u javnom sektoru ugrozeniji od onih u privatnom – moraju da gledaju takve parazite oko sebe, „rade“ sa njima i eventualno gledaju kako im sefuju ili napreduju bez ikakvih racionalnih objasnjenja.
    Kao alternativu ovom sistemu za koji se Radulovic zalaze (trzisna alokacija resursa i levicarski socijalno odgovarna drzava) vi predlazete… ?
    I nemojte biti previse ususkani u smisljanju novih i originalnih ekonomskih sistema, neki procesi ne zavise od reformatora vec se desavaju sami. Primer je trziste obrazovanja i investicije u njemu. Ja kao roditelj mogu da stedim za skolovanje svog deteta i odlucim: da li ce studirati drzavni fakultet, neki Megatrend-like ili probati stipendija/placanje u inostranstvu. Ona institucija koja ne shvata svoje mesto i okolnosti, ne radi na svom kvalitetu i konkurentnosti i spadne na to da moli drzavu za milostinju u najboljem slucaju ce zivotariti na marginama. Sada je za sprdnju kakav je Stafanovic megatrend-ekonomista ali sta ako priliv novca krene da se kanalise npr u angazovanje vrhunskih profesora, podigne kvalitet obrazovanja i za par generacija stignu vrhunski (zaista) strucnjaci sa nekih privatnih fakulteta? Ko ce onda biti kriv?

  6. admin каже:

    Jedna primedba. Mi smo na ovom sajtu svesni da neoliberali imaju problem sa tim da su potpuno uvereni u zaokruženost i potpunu istinitost vlastitog stanovništa. Ali to ne znači da ćemo objavljivati diskvalifikacije i uvrede na račun naših autora. Dakle, ako mislite da je svaka kritika neoliberalnih ideja „nakaradna“ ili „glupa“ itd. onda to zadržite za sebe, a ovde možete kritikovati svaki tekst, ali bez diskvalifikacija.

    Diskvalifikacije su posledica vaše uverenosti da ste potpuno u pravu. Deal with it.

    urednik Dvogleda

    • admin каже:

      ps. iako će na Dvogledu biti sigurno jš kritika Radulovićevih „reformi“ to su mahom stvari o kojima će se argumentovano moći razgovarati tek za nekoliko godina, kad se ideološke strasti smire. Trenutno, ja na primer, nemam ništa protiv da Radulovićeva lista prođe u parlament jer bi insistiranje na transparentnosti i pored neoliberalizma bilo korisno osveženje. Mada je ideološka rigidnost i tu impresivna. Ali, šta da se radi.

    • MikeLDN каже:

      „Diskvalifikacije su posledica vase uverenosti da ste potpuno u pravu. Deal with it.“

      Moguce, ali mozda je i iz potpunog ocaja sto je to opcija koja se muci da skupi 10000 potpisa za listu a kritikuje se sa jednakom zestinom kao i demagozi na vlasti? Najvise sto moze da dobije je stavljanje u istu kantu sa vladom AV i poredjenje koje je zlo manje. Nema razloga za „raskrinkavanje“ – proci cenzus sa ovakvim programom je danas misaona imenica, gradjanima je mnogo lepse slusati obecanja, milijarde na milijarde pa tako i sledecih 20 godina. Od izbora do izbora, od velikog brata do farme, od guce do egzita… 🙁

      • admin каже:

        Nemojte biti očajni zbog kritike, ja sam na primer kritikovao ovaj program još 2006 godine. Tako da kritika nema nikakve veze sa kampanjom, ali ne može ni da se suspenduje zbog kampanje. Onda bi se uvek našao neki razlog da se nešto ne govori.

        • brana каже:

          meni je fascinantno koliko ljudi govori o Raduloviću kao novoj ideji.. sa ovog sajta na kom si objavio toliko tekstova kritika Dinkićeve potpuno iste demagogije o vladavini eksperataa a protiv partiokratije..malu knjigu ..
          pronađi razliku između Dinkićevih izjava na prošlim izborima i Radulovićevih na ovim..

  7. PSL каже:

    U tekstu je fenomenalno objašnjeno zašto Radulovićeve reforme ne valjaju. Ko želi da čuje razumnu i argumentovanu kritiku Radulovića on će je čuti i prihvatiti, ko ne želi on će krenuti sa: „Nakon što sam pročitao ovaj tekst, prvo sam pokušao da pronađem nešto o autoru na sajtu“ jer kada nedostaju argumenti krećemo da napadamo ličnosti, zar ne! Ne treba od Radulovića praviti idola samo zato što je prepoznao probleme koje većina nas vidi jer su očigledni i zato što je te probleme javno prezentovao. A pogotovo što su rešenja koja predlaže loša.

    Puna podrška Dvogledu, Vladimiru Milutinoviću, Stefanu Aleksiću i ostalima!

    STOP NEOLIBERALIZMU!

  8. alexjosephine каже:

    Jos jedan u nizu tekstova na opstu temu „Radulovic“ koji je napisan delimicno napamet(na osnovu rumorenja neobavestene javnosti).
    Pristup: apriorna hermeneuticka/paranoicna procedura; „Radulovic je identifikovao, Radulovic je targetirao, Radulovic racuna, Raduloviceve politicke ambicije, Raduloviceva ‘manipulacija’ situiranih, Radulovicevi pozicija zastupnika ‘junaka privatizacije'(sarkasticno)“ and so on.
    Masno se(ali ideoloski indikativno)previdja Radulovicev Program – Dosta je bilo.Restart.
    Takva tekstualna strategija (koja intencionalno zmuri na nezeljene sadrzaje – one koji je potiru) redukuje se na kvaziintelektualnu egzekucije krilaticama pejorativnih konotacija.
    Na liniji autora clanka(gospodina/druga Aleksica) moze se zakljuciti da neoliberalna platforma belodano isijava iz sledecih vinjeta iz Radulovicevog Programa :
    – Не желимо да подржавамо садашњи систем у коме чистачица из Београда и радник из Пирота порезима финансирају бесплатно школовање деце хирурга из Београда.
    – Бесплатно здравство за све грађане, без обзира на статус и запослење.
    – Морамо да прекинемо да толеришемо праксу по којој лошијестојећи грађани субвенционишу бољестојеће, тј. праксу где родитељи у џиповима доводе децу у субвенционисана обданишта, богати плаћају субвенционисану струју и гас, бесплатно школују своју децу на факултетима.
    – Загарантоване социјалне пензије за све грађане старије од 65 године. Није потребно да пензионом фонду доказујете када сте радили, колико, где и колика вам је била зарада по години стажа.

    Na osnovi citiranih tekstualnih frejmova neko se moze(svodi se na isto) zaleteti i reci: Radulovic je levicar (npr. dijalekticki materijalista )koji se obrusava na mehanizme reprodukcije klasnog sistema… Radulovic je srbijanski politicki altiserovac/burdijeovac(doduse nesvesno).
    Pristup koji kompleksne pojave lapidarno esencijalizuje ne garnatuje upoznavanej/razumevanje iste, vec prosto zauzima stranu na politickoj/partijskoj pozornici.

    *

    Za razliku od drugih/mainstream politicara koji najpre determinisu ciljnu grupu pa prema njoj saobraze agendu, Radulovic je prvo predocio agendu koju su kao svoju prepoznali razovrsni socijalni slojevi(ne bi bilo zgoreg da se antropolog proseta (sprovede instant “teren”) Cumicevim sokacetom(mesto prikupljanja potpisa) ne bi li stekao letimican uvid o tome ko sve podrzava listu „Dosta je bilo.Restart“ – npr. svedocio sam potpisivanju iste od strane profesora univerziteta, radnika, sredovecnih parova, penzionera, studenata, cinovnika, zena, gimnazijalaca…).
    Nema potrebe(narocito ne argumenata) da se usiljeno zaostrava opozicija javni vs.privatni sektor, polarizuje/cepa drustvo po horizontali (centar vs. periferija) i vertikali(siromasni/sredni vs. bogati).
    *
    Notorna je cinjenica da je javni sektor glomazan/spor/korumpiran/neucinkovit (slobodno dopisati masu prideva s rdjavim konotacijama), kao i da je kao takav balast svima(cak i onima koji u njemu participiraju).Takodje, nije problem samo u visku zaposlenih, vec i u neobucenosti/neznanju/nekompetentnosti/nemotivisanosti/neodgovornosti vecine koja platu prima iz javne kase(ok, to je vec mnogo siri problem).- ako se ne slazete s ovim, onda nemate pravo da se vajkate na kilometarske redove, visesatna cekanja, anahrone/analogne procedure, neophodnost veze za sve(od bolnica do katastra), zapustene javne prostore, privilegovane partijske linije, konvencionalno birokratsko maltretiranje/setanje…

    *

    Radulovic je pozvan u vladu da bi zaveo red u privredi i sproveo vapece reforme u cilju reanimacije klinicki mrtve privrede, a ne zbog rejtinga Vucica i sirenjenja glasacke baze SNSa. Ucitavanja tipa: liberalni deterdzenti (Radulovic i Tasovac) koji ce oprati dubokorne mrlje sa politicke crveno-crne tkanine, odlika je lustracijskog uma( termin skovao V.Milutinovic).
    *

    Iako se u tekstu, in extenso, referise na diskutabilne predloge izmena i dopuna Zakona o radu (ministarastvo rada uz asistenciju ministrastva privrede-prilikom izrade i odbrane), osvrtanje na parcijalno ok kritiku istog sam zanemario. Delom sto sam svoje zamerke(bilo ih je vise-cak i radikalnije nego Aleksiceve) uputio timu ministra Radulovic, delom sto je pomenuti zakon poslat u ropotarnicu povijesti.
    Btw, demokratska ideja (javna rasprava) mutirana je u zaglusujuce negodovanje(liseno suvisle alternative) menadzmenta partijskih sindikata i levicarskoj hipsteraja(mislim na one aktiviste pacifikovane krupnim kapitalom raznoraznih stiftunga).
    Ozbiljno shvatanje politike nije za podsmevanje.

    p.s. da, veci broj mojih prijatelja/ca (8 od 10) koji su bili Beli(ja takodje) na predhodnim izborima, na iducim ce glasati za Radulovica.
    p.p.s. Gospodine Aleksicu, Vasa fin.situacija verovatno je posledica zaparlozenosti javnog sektora. Verovatno ne mozete nigde da se zaposlite(Muzej,Institut…) jer nemate tu carobnu kariku koja se zove veza.Ili, zato sto ne postoji osnov da se stariji muzelac (ili mladji koji je upao preko veze) koji ne dolazi na posao(ili nema rezultate) otpusti. Mozda i Vi samo dolazite na posao(ne radite) i primate naknadu s kojom nekako prezivljavate.

    • brana каже:

      radulović je de-ma-gog, što zorno svedoče upravo citati koje ste predstavili..npr.“Морамо да прекинемо да толеришемо праксу по којој лошијестојећи грађани субвенционишу бољестојеће, тј. праксу где родитељи у џиповима доводе децу у субвенционисана обданишта, богати плаћају субвенционисану струју и гас, бесплатно школују своју децу на факултетима.“
      ko smo to „mi“ koji „tolerišemo praksu“..ova praksa je protivzakonita po postojećim zakonima – obrati se sudstvu , inspekcijama i ostalim prezrenim institucijama države, pardon javnom sektoru..
      a onda odmah u skledećem redu „- Бесплатно здравство за све грађане, без обзира на статус и запослење.“
      na osnovu kog načela je besplatno zdravstvo i za ljude u džipovima nešto dobro a besplatno školstvo nije?(„Не желимо да подржавамо садашњи систем у коме чистачица из Београда и радник из Пирота порезима финансирају бесплатно школовање деце хирурга из Београда.“)

      • alexjosephine каже:

        Da li je Radulovic demagog(jos spelovani) ili ne stvar je percepcije, iskustva i intelektualnog postenja oslobodjenog svake ideoloske zadrtosti/slepila.
        Za mene je dovoljno(da mu verujem) to sto je za 4 meseca na funkciji ministra privrede komunicirao s javnoscu i zastupao opsti interes(javne resurse) na jedan veoma borben i konkretan nacin.
        1. transparentni taksativni bilansi min. privrede(svih agencija/tela u njegovom sastavu) na mesecnom nivou od pocetka saziva nove vlade(ukljucujuci vakat predhodnika Dinkica).
        2. odolevanje pritiscima i marifetlucima menadzmenta Simpa koji se sastoji u fiktivnom/knjigovodstvenom podizanju vrednosti firme i umanjenju drzavnog vecinskog dela vlasnistva nastalog na osnovu konvertovanja dugovanja u kapital.
        3. obavezne ‘licne karte’ za preduzeca u restrukturiranju -pokusaj da se presece praksa otudjivanje javne imovine, kao i omugucavanje uvida u realnu vrednost preduzeca.
        4. odolevanje pritiscima/ucenama radnika da se upumpava novac u rupu bez dna – moze, ali prvo licne karte, pa sugestije, pa obrtni kapital, pa strateski partner ili gasenje uz otpremnine za otpocinjanje biznisa; milostinaja je samo odlaganje suocavanja s problemom.
        5. predlog da se privreda dinamizuje kroz rasterecenja izdataka za doprinose; da je predlog usvojen makroekonomski pokazatelji(i realni ucinci) ne bi bili zabrinjavajuci;naprotiv, bili bi obrnuti od aktuelnog veceg deficita, jos veceg javnog duga i povecane nezaposlenosti;fiskalna kosolidacija ? moze, ali mora da je prati privredna relaksacija.
        6. specavanje prodaje budzasto Vrsackih vinograda i Prve Petoletke; krivicne i prekrsajne prijave.
        7. ogoljavanje javasluka u SIEPI i Fondu za razvoj;krivicne i prekrsajne prijave.
        8. kroz Zakon o stecaju i privatizaciji predlog za ukidanje prakse da se upravni i nadzorni odbori preduzeca(u restrukturiranju i stecaju) popunjavaju lojalnim partijskim clanovima i rodjacima.
        9. godisnja usteda ministarstva od 40 miliona evra.
        10. otvoreno govorio o stetnosti ugovora (NIS, FIAT,ETIHAD) po Srbiju; to jest, po njene gradjane; po SVE NAS.

        Sve navedeno ucinjeno je u intervalu od 2.sept 2013. do 24.01. 2014 !!!

        Elem, kada je posredi vas utuk, „mi koji tolerisemo“ smo gradjani Srbije; „tolerisemo“ posredstvom jedinog mehanizma koji nam stoji na raspolaganju(i zahvaljujuci njemu); taj mehanizam su neodgovorne (vodjene partikularnim/licnim interesima) politicke elite koje toboz zastupaju nase interese.
        Ne, subvencije boljestojecim gradjanima nisu protivzakonite; takva praksa je opste mesto ekonomske politike u Srbiji u poslednjih 15 godina; ko hoce punta/fiata, moze ! ko hoce stan, moze ! ko hoce dete u vrtic, moze ! ko hoce besplatno karte za koncert koji placa grad Beograd posredstvom organizatora istog -Jugokoncerta-, moze !(ovde banalizujem, ali javni resursi se arce na svakom koraku u svakoj prilici).
        Dobro ste primetili, javni sektor je do te mere korumpiran da njegov opstanak u aktuelnom formatu samo garantuje vecu stetu.
        Sistem je takav da se pomenutim kvazi-institucijama pojedinac obraca samo kada nema alternativu, pardon vezu. Drugim recima, partijska preduzeca se bezocno i lazno predstavljaju kao javne institucije. Njihova jedina svrha je ekspolatacija javnih resursa;
        Bespaltno zdravstvo i minimalne penzije su civilizacijske tekovine i moguce su jedino kao posledica racionalno i trzisno ustrojene drzave.
        Previdjate smisao predloga, visoko obrazovanje nije bespletno, dok je osnovno i srednje besplatno. Koji je interes drzave da finansira 40 istoricara umetnosti godisnje ? Studiranje je licna odluka koja ima svoje posledice. Danas je sistem ovakav: „zavrsi bilo sta(najbolje Megatrend – lako i brzo) pa ce kum da te ubaci u neko ministarstvo i obezbedi ti platu za citav zivot, nezavisno od tvojih vestina/znanja, kvalifikacija, cinjenice da ima mnogo boljih od tebe…“
        Figura – socijalni slucajevi u Porsche Cayennima – paradigma je odsustva drzave/institucija. Borba protiv korupcije bez zakona o poreklu imovine ! Taj koji vozi Cayenna nevidljiv je za partijsku poresku upravu, za partisjko tuzilastvo… To ne znaci da bi bio invisible za neku iducu(nadam se) racionalno ustrojenu drzavu.

  9. Pera каже:

    Smatram da clanak obiluje netacnim interpretacijama Radulovicevih predloga, odnosno nerazumevanjem njegovih ideja.

    Konkretno, autor kaze da zakoni ne bi udarili na preduzeca gde su ljudi zaposljavani partijski pa je time navodno promasio poentu, sto je netacno.
    Predlozima zakonima o stecaju i privatizaciji, sva trenutna rukovodststva, upravni i nadzorni odbori javnih preduzeca i preduzeca u restruktuiranju bi ostala bez posla, i raspisali bi se konkursi gde bi uslovi zaposljavanja bili u skladu sa tezinom posla. Npr. na celo RTB Bora ili EPSa bi mogao da dodje neko ko ima relevantan CV da vodi to preduzece, i koji bi dobio mandat upravo da uradi korenite reforme u tom preduzecu koje ce ga staviti na zdrave noge (a ne estradni menadzeri, vlasnici pecenjara i poslasticara, i partijski vojnici bez dana relevantnog iskustva).
    Ovo nazalost uglavnom podrazumeva i dosta otpustanja jer su ta preduzeca ili rupe bez dna bez ikakve perspektive, ili preduzeca sa po 30-40% viska radne snage, partijski i rodbinski zaposlene, bez potrebnih kvalifikacija.

    Osnovna ideja Radulovicevih reformi (sto u predlozenim zakonima, sto u zakonima koji bi tek trebalo da dodju na red) je upravo razvlascivanje partija i uspostavljanje sistema gde ce SVA preduzeca i institucije bez izuzetka (javna, u restruktuiranju, agencije, fondovi za razvoj itd), da posluju na trzisnim principima i principima odgovornosti jer je to jedini nacin da se ona stave na zdrave osnove i donose profite drzavi a samim tim i gradjanima. Da se socijalna komponenta izbaci iz oblasti javnih preduzeca, i da se na osnovu usteda koje ce se ostvariti ovim merama (manji troskovi na sva javna i preduzeca u restruktuiranju, veci profiti ovih kompanija iz kojih drzava ubire veci porez i dividende itd) finansira jaca socijalna zastita kao propratna mera, upravo za ljude koji bi ostali bez posla i za sve ostale kojima je ta pomoc i inace neophodna.

    Netacnim tumacenjem ovih ideja je ispalo kao da je Radulovic protivnik privatnog sektora i proizvodnih radnika.

    Takodje u svom komentaru od 22.02, autor daje sledeci komentar:
    „Ali ja se bojim da je radulović ponudio samo drugu demagogiju: (neo)liberalnu, ali koja ništa nije manje demagogija.
    Prvenstveno što se tiče ovoga: kiberalizacija tržišta bi trebalo da smanji korpupciju, međutim, ja smatram da to jednostavno nije tačno jer je korupcija strukturalno (dakle ne ni samo sistemski) upisana u kapitalistički način proizvodnje, posebo u neoliberalne modele jer se oni uvek ispostavljaju kao izradnja ili kupovina nekih monopola. zato nikakva liberalizacija ne može korupciju smanjiti. Ovo je globalno, a ne lokalni problem… “

    U vezi sa ovom tvrdnjom bi autoru postavio sledeca pitanja:
    Pod 1 – Kako je Radulovicev program neoliberalni ako nudi vecu socijalnu zastitu nego sto trenutno postoji, minimalne penzije za sve preko 65 godina, povezivanje radnog staza za sve gubitnike tranzicije, zdravstvenu zastitu za sve bez obzira da li im je uplacen doprinos ili ne!? Radulovicev program je trzisni, sa principima odgovornosti, utvrdjivanja nadleznosti tj. uvodjenja reda u drzavu i drustvo, kao i socijalnim komponentama kakve prilice modernim drzavama, pogotovo u Evropi – npr. u Nemackoj.

    Pod 2 – da li autor zaista smatra da je korupcija veca u americi, nemackoj, japanu, Norveskoj itd, dakle zemljama koje pocivaju na trzisnim principima, i gde je zivotni standard neuporedivo veci nego u Srbiji ? Ako je tako, kako je moguce da je u ovim drzavama nezaposlenost 4-5x niza nego u Srbiji, prosecna plata 4-5x veca, i generalno zivotni standard neuporedivo bolji?
    Nisam siguran da postoji proporcionalan odnos izmedju nivoa korupcije i visine zivotnog standarda, sto izgleda autor implicira..

    Mozda Radulovicev program nije savrsen, i sigurno ima ideja koje treba nadograditi i/ili korigovati, ali je jedini trenutno u pravom smeru. Sve ostalo sto se nudi smo vec videli i probali i dosli do ovde gde smo sada. Takodje je sigurno i da ce biti privatnika koji ce zloupotrebljavati novonastalu situaciju kao sto autor kaze, i da ce biti potrebno najmanje par godina da cela ova ideja zaista zazivi u praksi da bi se doslo do nekakvog reda i uspostavljenih institucija koje ce moci same da rade bez politickog uticaja.
    Ali da bi se doslo do sredjenog sistema mora se najpre poceti sa sredjivanjem nagomilanih problema, a ne gurati glavu u pesak i nadom da ce se nesto sustinski promeniti a da nista sistemski ne promenimo. I svakako ne govoriti za onoga ko prica o tim problemima „ovoga su građani svesni već decenijama i nije bio potreban Radulović da nam to kaže“…

    Amerikanci kazu – Even a baby step in the right direction is better than no step at all.

    Upravo zato cu da glasam za Radulovica.

    Pera Mitic, finansijski konsultant, zivi i radi u Nemackoj.

  10. Upotreba kvalifikacija kao što su „paraziti“ za radnike u javnom servisu, direktno je u službi stvaranja animoziteta prema svim radnicima u tom sektoru i pletenja podloge na kojoj će tvrdnja da se javni sektor mora privatizovati izgledati kao jedino logično i razumno rešenje, jer se tamo ne radi i krade. Slična propaganda je prethodila prodaji društvenih privrednih preduzeća (svačije je ničije, samo privatni vlasnik ume racionalno da se ponaša i sl.) Posle izvršene pljačkaške privatizacije, mi više nemamo industriju ni velike firme koje bi vukle napred. Imamo samo veću zaduženost i nezaposlenost.
    Pred nama je druga faza pljačkaške privatizacije – prodaja javnog sektora i ovo je uvod i stvaranje klime za to. Ne rešava se krađa i neracionalno poslovanje otuđivanjem – tako se samo ostaje bez resursa, bez prihoda i uvećava se armija nezaposlenih. Rešava se mešovitom svojinom, učešćem zaposlenih u upravljanju, postavljanjem stručnih ljudi u rukovodstvo i nadzor ( i to različitih idejnih i ekonomskih opredeljenja), potpuno drugačijom monetarnom i fiskalnom politikom, itd.
    Za one koji ne barataju tim podacima, prema izveštaju Svetske banke, BDP Srbije 2012. godine je bio svega 42% onoga koji je Srbija ostvarila 1989. godine ( i bio je opadajući duži niz godina), što jasno govori o efektima primene neoliberalnog koncepta.
    Najave obaveznog zdravstvenog osiguranja za sve (kao da to nismo ranije imali decenijama) i minimalnog garantovanog penzijskog pokrića (bez obzira na postojanje ili ne radnog osnova i izdvajanja doprinosa)spada u ružičaste balone koji se puštaju u svrhu lične promocije i nigde ne sadrže računicu koja bi to omogućila.
    Prethodnih 25 godina smo iskoristili za uništavanje sopstvene privrede, razaranje društvene infrastrukture i sistema vrednosti, a nastupajuću fazu možemo smatrati konačnim uništavanjem preostalih preduzeća i javnog sektora.
    To nas neće dovesti do boljitka. Naprotiv.

  11. maki каже:

    Pisem iz Norveske

    Ovde sve partije i svi parlamentarci dele ideje koje Radulovic predstavio poslednjih par meseci. Podela na leve, centar i desne je iskljucivo u okviru ovih ideja. Niko ne odustaje od progresivnog poreza, od zagarantovane minimalne penzije, od vecine stvari koje je Radulovic izneo u svom programu.

    Secam se da smo u osnovnoj skoli iz matematike imali tzv. probleme. Znaci, dat je tekst u kome je predstavljen neki problem. Na osnovu razumevanja problema treba postaviti jednacinu. Resavanjem jednacine dobija se resenje problema. Secam se i da je uvek bilo kljucno razumeti problem i postaviti jednacinu na pravi nacin. Cesto smo uspesno resavali jednacine ali problem nije bio resen jer postavka jednacine nije bila ispravna. Ajde da ispravimo ideologiju i politiku ovim:

    1)Firma te `lebom `rani. To znaci da je najbolji interes firme mora biti i najbolji interes svakog zaposlenog…i otpustenog radnika. Ako je interes firme da se proces efektivizira i da se neko otpusti, socijalni sistem preuzima nezaposleno lice. Socijalni sistem time takodje „podupire“ firme, olaksavajuci im odlike o otpustanju.

    2) Posto te firma `lebom `rani onda i interesi vlasnika firme (akcionara) nekad mogu biti u suprotnosti sa interesima firme koja ih `lebom `rani. Nekad je bolje da akcionari sacekaju sa izvlacenjem profita iz firme, ako je u firminom interesu da tim parama sve njih bolje `lebom `rani. I u tim situacijama firmin interes treba da prevagne. Direktor firme treba da zna sta je najbolji interes firme koja nas sve `lebom `rani.

    3)Radnici ne stite firmu od lose privatizacije. Zakoni i sistem to rade. Sto se tice autorovog komentara da su besposleni radnici upropastenih preduzeca bili na prvoj linji u odbrani od lose privatizacije ,primeticu i to da su upravo radnici iskoristili haos u tim firmama pa su pokrali skoro sav inventar po preduzecima sirom Srbije. Ni sijalice nisu ostavili pojedinim mestima!!!

    4)Radnici ne nose firmu na svojim plecima nego nosioci poslovne ideja iza te firme, poslovni plan vlasnika, njegovi krediti kod banaka, njegove neprospavane noci, njegovo izgaranje i rizik. Radnik je potreban i koristan samo onoliko koliko poslodavac to uvidi i ume da iskoristi.

    5)Da bi privreda funkcionisala potrebne su niske kamate. U Srbiji je referentna kamatna stopa 9.55 u Norveskoj 1,5%. I sta mislite, gde je lakse poslovati? Zasto je tako visoka kamata u Srbiji? Ako je tacno to sto Radulovic tvrdi, da su krediti firmi postali tesko naplativi zbog iznosenja para iz firmi onda na sledecim izborima narod ne bi smeo da glasa nikog drugog sem Radulovica jer su sve ostale partije bile na vlasti i to pitanje nisu ni pomenuli, a kamoli resavali kao drzavni prioritet br.1!! Cemu rasprave o Kosovu, putovanja u Brisel, rasprave o Hrvatiskoj i Oluji, o kriminalcima, o pevacicama, o ovome, o onome, kad ti je kamatna stopa 9% zbog toga sto banke nisu vlasnici imovine koja je kupljena njihovim nenaplativim kreditima? Kako mozete, ljudi, da razmisljate o bilo cemu drugom u zivotu dok TO pitanje nije reseno?

    Kad se stvari postave na svoje mesto, svaka jednacina je ispravna i svaki problem se resi.

    Pozdrav

    • brana каже:

      „Da bi privreda funkcionisala potrebne su niske kamate. U Srbiji je referentna kamatna stopa 9.55 u Norveskoj 1,5%. I sta mislite, gde je lakse poslovati? Zasto je tako visoka kamata u Srbiji? “ pa jasno je – zbog Zakona o radu..kad bi se on promenio dobre stzrane banke bi snizile kamate

  12. PSL каже:

    „Kako mozete, ljudi, da razmisljate o bilo cemu drugom u zivotu dok TO pitanje nije reseno?“

    Možemo, možemo da mislimo o rasizmu, o diskriminaciji, o rastućem kriminalu u gradu, o maloletničkoj delinkvenciji, možemo da mislimo o korupciji, o sudstvu pod uticajem moćnika, možemo da mislimo o ljubavi, slobodi, životu, moralu, idejama, ljudskosti, humanosti… možemo da mislimo o mnogo čemu drugom što je iznad prljavog profita!

    • maki каже:

      Morate bar malo da procitate Monetarna Politika na sajtu Narodne Banke Srbije da bi ste shvatili da je referentna kamatna stopa vazni preduslov skoro svakog profita u jednoj zemlji. Profit je UVEK dobar i jedna vrlo pozitivna pojava, osim ako se stice kriminalno. Otud mu i ime.
      Uz dobar profit pada potreba za korupcijom, drustvo je tolerantnije prema nacijama, religijama, rasam, manje je kriminala, manje je delikvencije, manje je kvarnih sudija, manje je zavisnosti od samovolje mocnika, vise je vremena za ljubav, vise je slobode, jaci je moral, radjaju se ideje, ljudi su humaniji.
      PSL, nije valjda da niste znali sve ovo? Ili niste zeleli da priznate sebi da je to 100% tacno? Niste sigurno ni Bibliju citali i ne poznajete originalni hriscanski stav o profitu?
      U tom slucaju imate sirok diapazon partija oko Vucica za koji mozete da glasate, kao sto ste sigurtno glasali od 1990 pa na ovamo. Fakticki bilo koju stranku osim Radulovicevog pokreta, sigurno necete skrenuti sa VASEGA puta.

  13. Ivan каже:

    Pretpostavka kvalitetnog dijaloga jeste upoznatost aktera sa temom o kojoj govore. Ako je argument neo-liberalizam u stavovima i merama koje Radulović predlaže, treba ih onda pre svega potražiti u Radulovićevom programu koji pokriva socijalna pitanja:

    „1. Školstvo plaćeno iz budžeta. Besplatno i kvalitetno osnovno i srednje obrazovanje za sve građane. Uključujući i knjige i ostale troškove.

    2. Zdravstvo plaćeno iz budžeta. Besplatno zdravstvo za sve građane, bez obzira na status i zaposlenje. Za sve poljoprivrednike, na primer. Overavanje zdravstvenih knjižica treba da ode u neslavnu istoriju – svi zaslužuju osnovno zdravstveno osiguranje, a ne samo oni koji imaju da plate.

    3. Socijalna pomoć samo za one kojima je neophodna. Ako želimo da društvo pomaže onima koji nemaju, mora da prestane da pomaže onima koji imaju. Ukinuti sadašnji sistem po kome socijalna pomoć stiže i onima kojima treba i onima kojima ne treba, a veliki broj ljudi ostaje bez nje, jer im nedostaje neki papir.

    4. Zagarantovane socijalne penzije za sve građane starije od 65 godine. Nije potrebno da penzionom fondu dokazujete kada ste radili, koliko, gde i kolika vam je bila zarada po godini staža. Ne morate da računate prosek najboljih deset godina. Nije važno da li ste uopšte radili. Potrebno je samo da pokažete ličnu kartu kojom dokazujete da ste navršili 65 godina.

    Da li možemo sve ovo da platimo? Naravno. Samo ne možemo i to da platimo i da imamo preko 15% viška zaposlenih u državnoj upravi, javnim preduzećima, školstvu, zdravstvu, da se davimo u nameštenim tenderima i korupciji, da imamo iskrivljen poreski sistem koji odgovara samo bogatim monopolistima, da arčimo novac poreskih obveznika na NIP-ove, subvencionisane kredite, subvencionisno zapošljavanje i ine perpetuum mobile projekte koji osim troška ništa ne stvaraju. Ne možemo da imamo parazite koji zloupotrebljavaju sistem, ni da imamo 20% invalidskih penzija od 1.700.000 penzionera. Tako naravno ne može.“

    Ovo je izvod, ostatak možete naći na Radulovićevom sajtu.

    E sada, možemo se sporiti o iskrenosti Radulovića u ovome i njegovoj sposobnosti da ovakve mere realizuje. Kao i o realnosti i održivosti ovakvih mera. Jedino ne vidim kako se ove mere uklapaju i šablon neo-liberalizma?

    • admin каже:

      uskoro tekst o tome

    • brana каже:

      „Ne možemo da imamo parazite koji zloupotrebljavaju sistem, ni da imamo 20% invalidskih penzija od 1.700.000 penzionera.“

      ovo je tipipčna demonstracija radulovićevskog mozga: teoretske postavke bez imalo veze sa stvarnođšću SRBIJE.. 20% invaldiskih šenzija u naciji koja je prva na svetu po smrtmnostiod srčaih bolesti je čudno? u naciji koja je deset godana bila u građanskom ratu? u naciji poslodavaca čiji radnici svaklpdnevno ginu bez kacige na gardilištima… ovo nije mogoa da napiše niko ko je ikada bio pred nekom REALNO POSTOJEĆOM invalidskom komisijom u Srbiji..
      isto tako se razume i u situaciju u javnom sektoru ..svojim merama je nagrdio upravo stručnjake i nepartijski kadar ..a šta priča – pa dokle ćemo da slušamo šta neko priča, a ne da merimo posledice nečijih mera.

  14. Anon каже:

    „…jer će vlasnici trgovinskih objekata će svoje zaposlene, kako ih prelazak na smenski rad neće koštati, naterati na rad od 0-24.“

    Po tom toliko ocrnjenom Nacrtu zakona o izmenama i dopunama Zakona o radu lepo stoji da rad u smenama ne moze trajati duze od 12 casova dnevno, odnosno 48 casova nedeljno (clan 21). A to takodje proizilazi i iz odredbe da svaki zaposleni ima pravo na dnevni odmor od 12 casova za svakih 24 casa (clan 28).

    Malo vise istrazivanja sledeci put.

    • brana каже:

      „rad u smenama ne moze trajati duze od 12 casova dnevno, odnosno 48 casova nedeljno..“
      48 časova (4 puta 12, 6 puta 8!!) tjedno???!!!
      pa ja sam zadivljen plemenitošću ovog Zakona ..svako ko kritikuje Radulovića stvarno je zlikovac

      • Anon каже:

        Moze da kritikuje ko koga hoce, ali bi konstruktivno bilo da je argumentovano. Pogotovu oni koji se bave bologvanjem ili novinarstvom moraju postovati novinarski kodeks s obzirom na uticaj koji imaju na javnost. Nije zlikovac niko ko kritikuje tudji rad, pogotovu ako ta kritikovana osoba spada u ‘javnu licnost’ (institut zbog koga se kleveta cesto moze iskljuciti). Ne branim ja ovde nikoga konkretno, samo sam se toliko naslusao kritika na racun ovog nacrta od strane ljudi koji ga nisu ni procitali. Ko nije znao i po trenutno vazecem zakonu o radu nedeljno radno vreme moze da bude cak i 60 sati.

Pristigli komentari