Evo, slušajući 6 istomišljenika na Prvoj, pada mi na pamet da se naše stranke mogu podeliti na dve skupine istomišljenika sa minimalnim razlikama.

Stranke A (čisti neoliberali) nude privatizacije i ukidanje subvencija. U ovoj debati Bojan Đurić kaže “rešenje je da imamo manje javnih preduzeća”. Radulovića u debati naravno nema, on je jedini član podskupa AA, političara s kojim se ne može “dogovoriti” i ko bi stvarno sproveo striktni neoliberalni program. Varijanta AB – na primer LDP – ima isti program – ali hoće da se dogovori sa strankama B. Naravno ne podnose varijnatu AA.

Stranke B se potpuno slažu da je program stranaka A dobar, ali su svesni da je to preoštar program i da nije realno da se on odmah realizuje. Oni zato nude i dalje subvencije, bilo stranim investitorima, bilo domaćim privatnim firmama, bilo “preduzećima u restruktuiranju”. Oni se od stranaka A ne razlikuju načelno, nego u stepenu realizma. Ekstrem je u ovom trenutnku URS, koji, pošto se bori za cenzus, svima nudi samo “besplatno”, ovo ili ono.

Stranke A i stranke B povezuje to što ni jedni ni drugi ne bi da govore o bilo čemu konkretnom. O bilo kakvom obliku organizacije izvan privatizacije i subvencija. Osim toga, i jedni i drugi vole voluntarizam: stranke A žele da javna preduzeća ostave na odlučivanje privatnoj volji budućeg vlasnika. Stranke B vole vlastiti voluntarizam, kome dati subvencije itd.

Transparentnost, određenost, slobodne medije, artikulisanost itd. – svi mrze. To je za neka druga društva, društva sa razvijenijom demokratijom. Svi mrze “bele listiće”, to su neki koji zamišljaju da postoji nešto drugo od unije A i B. Buduće koalcije A i B.

Stranke C ne postoje.

Izaberite.

ps. opišite sami ulogu novinara u Debati