Ucena na lep(ši) način

Kampanja u koju je Aleksandar Vučić gurnuo svoje nevoljne političke oponente je sigurno najbizarnija koju smo gledali. Spašavanje dečaka sa zavejanog puta nesumnjivo pokazuje do koje mere je šizofrena. A poprilično očigledna cenzura interneta i gegova i mema na račun blizardman-a, novog Marvelovog junaka, pokazuje da je ona i temeljno nedemokratska.

Smatram da razlog raspisivanja izbora nije bio samo potraga za premijerskom stolicom, već je nešto drugo bilo presudno. SNS traži način da obezbedi četiri godine mirne i neupitne vladavine i, bojim se, nekontrolisanog pira nad građanima i neistomišljenicima. Tako bi obezbedili četiri godine slobode od bilo kakve odgovornosti ali bi nekontrolisanim zapošljavanjem obezbedili i jaku stranačku strukturu pred one naredne izbore. U svakom slučaju rezultati se sa velikom sigurnošću mogu predvideti: naprednjaci će uzeti ubedljivo najviše glasova, Vučić će biti premijer, jedino pitanje koje ostaje otvoreno je da li će osvojiti apsolutnu većinu ili će im trebati neki minorni partner.

Za to vreme opozicija igra pravi ruski rulet sa pet metaka u burencetu. Gotovo svi politički igrači se preporučuju za koaliciju sa SNS-om, ali cena ove taktike je velika. Iz pozicije jedne ovakve udavače, perspektiva stoji ovako: na prvom mestu, potrebno je da naprednjaci ipak ne osvoje apsolutnu većinu, na drugom, potrebno je na postizbornoj pijaci ponuditi najmanju cenu svoje podrške, po mogućstvu gotovo nikakvu, pa i tada će biti mesta za samo jednog partnera kojem će biti udeljeno neko minorno mesto, na primer mesto ministra obrazovanja, ovde je to ionako deveta rupa na svirali.[1] I sve to po cenu dugoročne političke budućnosti. Demokratska stranka je jedini izuzetak u opoziciji. Donekle ohrabruje to što u ovoj partiji svoj politički identitet reinventuju kao jukstapozicioniran trenutno najjačoj partiji, ali ne smemo zaboraviti da su takve strategije nužno manjkave jer nemaju pozitivnu političku komponentu. Dakle, DS pokazuje odlučnost, samo još da imaju neki alternativni politički projekat u ime kojeg bi bili odlučni.

Postoji i treća mogućnost: beli listići koji su briljirali na prošlim izborima i koji su, po mom mišljenju, jedan od najzanimljivijih fenomena posle 2000. godine. Na kraju krajeva, oni su bili tas na delikatnoj vagi koji je ključno doprineo padu bivšeg predsednika i njegove popara-politike, što je otvorilo sva ona nezgodna pitanja koja je DS iz tog vremena izbegavala: način na koji ćemo obaviti pridruživanje EU, kako ćemo staviti tačku na Kosovo, da li liberalizovati tržišta i na koga će biti svaljen teret dvadesetpetogodišnje krize, koje su i kakve ekonomske perspektive društva. Logično je da se i pred ove izbore postavi pitanje da li je ponavljanje akcije belih listića svrsishodno ili ne?

Beli listići su pre dve godine na svojoj strani imali nekoliko argumenata: trebalo je opaliti šamar potpuno neodgovornoj Demokratskoj stranci; trebalo je odbaciti ucenu manjim zlom; pokazati nezadovoljstvo manjkom istinskog i autentičnog izbora i ispraznošću izbornog procesa; i, na kraju, postojao je i sasvim razumljivi prezir prema potpuno otuđenoj političkoj eliti.

Pitanje je koliko bi neki eventualni šamar bio efikasan na sledećim izborima. Štaviše, pitanje je i kome ga treba uputiti i kome bi bio upućen, ako se akcija ponovi? Naprednjacima odgovaraju i mala izlaznost i nevažeći listići. Oni, pošto nisu mnogo uvećali  apsolutni broj svojih glasača, zapravo eksploatišu otkazivanje podrške svojem najvećem rivalu. Nisam siguran da Demokratskoj stranci ima svrhe ponovo lupati šamare: em nije na vlasti, em je pokazala da je ni ono šamaranje od pre dve godine nije dozvalo pameti. Osnov njihove kampanje će ponovo biti glasanje za manje zlo, jer ako oni i uspeju da namaknu nešto više glasova no što im pripada po istraživanjima javnog mnjenja, to je samo zato što su nekoga ubedili da su oni manje zlo u odnosu na SNS. A da li su, ostavljam građanima da procene.

Pa čak i prezir prema političkoj eliti danas mi se ne čini kao previše jak argument. Kako uopšte govoriti o preziru prema političkim elitama u situaciji u kojoj jedan političar ima bezrezervnu podršku tolikog procenta građana. Vučić, moglo bi se reći paradoksalno, jaše na tom preziru, pa u tom svetlu treba tumačiti i njegovu neposrednost koja maskira autoritarizam i decizionizam koji maskira samovolju.

Problem autentične političke ponude, međutim, ostaje. Partije pokazuju da su spremne da žrtvuju svoje svetonazore samo zarad minimalne nade da će se ogrebati za mrvice koje ostanu nakon formiranja buduće vlade. Dokazuju one time da stranke u Srbiji svetonazore zapravo i nemaju, a da programi postoje samo zato što se prilikom formiranja stranke mora podneti i neka žvrljotina pod datim nazivom. Kao što sam naveo gore, Demokrate svoju strategiju grade nakaradno. Zapravo, one svoju strategiju grade previše podsećajući na naprednjake, stavljajući akcenat na personalizaciju i bez ideje da bi trebalo da ponude alternatvni politički projekat.  Naravno ne primećujući da je svako svođenje političkih pitanja na personalna unapred promašena strategija.

Sve ovo, međutim, validno je samo ako izbori 16. marta nisu referendum o putu u radikalno autoritarnu političku praksu i ako očekivana pobeda naprednjaka ne bi bila uvod upravo u takav jedan scenario. Zapravo, zapitajmo se: kako smo ponovo dospeli u šuh-šeh situaciju?  



[1] A nema razloga da verujemo da će išta drugačije biti i u buduće.

3 odgovora ka “Ucena na lep(ši) način”

  1. brana каже:

    zar sve što si razložno naveo nisu razlozi za masovni bojkoz izbora – jedini smisleni izbor?

  2. primarius каже:

    Ja bih se slozio sa Branom. Mozda ne iz istih razloga.
    Ako glasamo za realan upgrade srpske politicke scene, u redu, ima smisla glasati. Ali generalno, politicarima treba oduzimati kredibilitet, oni nemaju realnu moc… vec dugo. Oni samo prave iluziju i igranku vladavine. Treba demontirati svaki politicki sistem jer on se vec sam od sebe svugdje rusi. Tome nema alternative, to treba polako vaditi ciglu po ciglu da sto prije padne.
    Ako ima neko kandidovan sa ovim programom, moze racunati na mene.

  3. Stefan Aleksić каже:

    Bojkot je inače fantastičan koncept političke borbe! Ali ko nam je kriv što smo ukinuli minimum izašlih za uspešne izbore

Pristigli komentari