Rubrika | Ivan Ergić

Nezadovoljstvo predstavničkom demokratijom

Danas su sistemi demokratije prihvaćeni kao političke datosti čiji karakter se ne dovodi u pitanje. Naročito u zemljama sa istorijom totalitarnih uređenja i autokratije, pre svega liberalna inteligencija parlamentarnu demokratiju vidi kao teško izborenu blagodet. Ona je danas ideološki ovekovečena, a njeno obesmišljavanje i dovođenje u pitanje legitimiteta pokreće ideološku retoriku straha, po kojoj njeno uklanjanje nužno vodi u anarhiju i totalitarizam. Danas, kada vlada hronično nepoverenje u stranke i njihove programe, institucije države i politiku uopšte, više nego ikad je potrebno promišljati alternativne sisteme organizovanja političkog života građana. Predstavnička demokratija ima ogroman broj anomalija i ona je već poodavno izgubila svoj legitimitet, i kao „predstavnička“ i kao „demokratska“.

Skupšinska demokratija i sistem narodnih „poslanika“ koji bi trebalo da predstavljaju građane je bankrotirala, dok specifičan izborni sistem, kao ovaj u Srbiji još više delegitimiše demokratiju kao takvu. Na izborima se po pravilu ne biraju kandidati, konkretni ljudi, već se bira partija čiju auru sačinjava frontmen i par isprofilisanih lidera, koji kao takvi imaju nadproporcionalno veliku zastupljenost u javnom prostoru. U predizbornim kampanjama, koje pripremaju marketinški stručnjaci, pojavljuje se samo nekolicina ljudi iz partijskog vrha čija retorika u medijima i na terenu postaje daleko važnija nego konkretan program i kadrovi koji bi trebalo da realizuju određenu politiku. Ako prihvatimo pojednostavljenja, ovo pervertiranje demokratije i biranja zastupnika se dešava, kako u raznim varijacijama proporcionalnog izbornog sistema, tako i u većinskim.

Proporcionalni sistem male stranke dovodi uvek u poziciju da, čak i sa jednocifrenim izbornim rezultatom, mogu da ucenjuju većeg „partnera“, a onda nastaje situacija u kojoj jedan od najvažnijih „portfolija“ , kako se žargonski i tehnokratski zovu ministarstva, dobijaju ljudi koji nemaju nikakvu demokratsku legitimaciju. Reciomo, kada bi se podelio procenat osvojen na izborima sa brojem kandidata na listama, ispostavlja se da jedan Mlađan Dinkić koji godinama vodi ekonomski i finansijski resor, ili današnji premijer Ivica Dačić, imaju podršku samo nekoliko procenata građana, što je svojevrsna perverzija same ideje demokratije. Usitnjena politička scena, a samim tim i volja građana, dovodi do sastavljanja vlade koja se feudalizuje: pojedinačne stranke i ljudi dobijaju polje delovanja koja su isključivo njihova sfera interesa, dok su premijer i kabinet hronično onemogućeni da vode konzistentnu politiku.

Princip izbornih jedinica bi doveo do deanonimizacije kandidata. Birači bi imali daleko direktniji kontakt sa čovekom koji će ih predstavljati i na taj način bi njihova očekivanja imala konkretniju adresu. Pored toga, postojala bi regionalna zastupljenost što je u centralizovanim državama poput Srbije više nego važno. Srbija ima samo jednu izbornu jedinicu, pa je na izbornim listama većina kandidata iz Beograda, a veliki broj regiona nema svog predstavnika. To je krajnja ne-demokratija, i predstvalja najgori mogući centralizam, naročito u zemlji koja nema dvodomni parlament od kojih jedan od domova podrazumeva zastupljenost manjih državnih i administrativnih jedinica.

Još jedna prirodna posledica popularnosti frontmena stranke je njegova samovolja, zbog koje pati unutarstranačka demokratija. Za razliku od prakse u etabliranim većinskim sistemima, kakav je, na primer, američki, kod nas se pri glasanju u skupštini retko odstupa od „partijske linije“, dok frakcijašenje, pokazalo se, uglavnom znači istupanje i stvaranje nove stranke. Onda dolazi do još većeg usitnjavanja političkog tržišta, dok formalne i neformalne vanparlametarne političke organizacije traže šansu za ulazak u stranačku političku arenu. Te organizacije civilnog društva, u zavisnosti od svoje masovnosti, često ulaze u predizborne dogovore sa partijama, i u zamenu za određene ustupke donose glasove svojih pristalica, a to pokazuju i predizborne koalicije prepune stranaka koje brane samo određeni skup benificija i priveilegija.

S druge strane, vlada sastavljena od jedne partije ili vlada u kojoj jedna partija ima gotovo sve poluge vlasti, može da bude još veća opasnost po demokratski život jedne zemlje i njenih građana, a to samo pokazuje da bonitet jednog izbornog sistema zavisi od konkretne političke klime. U toj konstelaciji je prednost sigurno u tome što odgovornost za uspeh ili neuspeh politike ima jasno ime, međutim, posmatrajući recentna politička dešavanja i izborne cikluse postavlja se pitanje da li eventualni neuspeh znači i njihovu političku smrt ili samo političku hibernaciju. Videli smo da partije u Srbiji, čak i bez mnogo novih lica i kadrovske politike, imaju neverovatnu sposobnost regeneracije, upravo zbog nedostatka alternativnih političkih opcija, ali i drugačijih izbornih sistema i modela.

Od stvaranja višestranačkog sistema i početka tranzicije nijedna vlast nije ništa učinila povodom podizanja ekonomske i političke pismenosti građana. Posle iskustva sa jednopartijskim sistemom, pred građane je došao drugačiji sistem organizovanja političkog i ekonomskog života, od čega su političke i ekonomske elite umogome profitirale. Isto kao što prosečan radnik nije poznavao recimo tržište kapitala i njegove zakonitiosti, tako nije ni znao za peticije, razne oblike izražavanja neslaganja ili svoja najelementarnija ustavna prava. Isto tako, takozvani nevladin sektor koji nema nikakvu demokratsku legitimaciju svoje agitovanje svodi na partikularni aktivizam nekoliko ljudi u medijima, bez ikakve želje da se radi na mobilisanju ljudi i podizanju njihove političke i građanske svesti.

Sve u svemu, u Srbiji je došlo do onog što se na nemačkom govornom području zove „politische verdrossenheit“, to jest iznurenost samom politikom, i hroničan nedostatak poverenja u njene institucije i procedure. Apstinencija, beli listići i biranje „manjeg zla“ ne pokazuju samo odsusutvo svežih političkih opcija i gubitak vere u to da je moguća promena, već pokazuju takođe da je predstavnička, posredovana demokratija na umoru. To nije tendencija koja vezana isključivo za Srbiju ili neka specifična politička podneblja već je to globalni trend. Stoga, pored pitanja izbora konkretnih partija i automatizma političkih procedura, vredi promišljati sisteme alternativnog političkog delovanja koje transcendira postojeće stanje.

4 odgovora ka “Nezadovoljstvo predstavničkom demokratijom”

  1. Bojan каже:

    Resenje je direktna demokratija. Svi glasaju o svemu, svaki dan ako treba. Politicari u danasnjem digitalnom dobu nisu potrebni. Oni se rukuju, slikaju, laprdaju i uzimaju masne dnevnice i plate. To je sve sto oni rade, a prikazuje se da oni „rade“ mnogo za narod i drzavu.

  2. Potpuna neposredna demokratija nije moguća, čak ni na nivou informatičke tehnologije kakvom danas raspolažemo, a nije ni potrebna.
    Model koji je bio najpribližniji tome, a ipak primenljiv u praksi, bilo je jugoslovensko samopravljanje u privredi, svim nivoima zajednica života i stanovanja i svim oblicim adruštvenih delatnosti. Imao je značajnih mana (jednopartijski sistem je samo jedna od njih), ali i dovoljno prednosti da ga je trebalo dalje razvijati, a ne rušiti.
    Famu o ekonomskoj neefikasnosti ovog sistema, najbolje ruše upravo statistički podaci koji govore o stvarnom rastu DBP u svim godinama kada je taj sistem postojao i o početku i daljem neprekidnom trajanju pada od momenta kada je ukinut.

    • MikeLDN каже:

      „…da ga je trebalo dalje razvijati, a ne rusiti.“

      Manjak razvijaca a visak rusitelja?
      Mozda je i do modela?

Pristigli komentari