Rubrika | Ivan Ergić

Epifanijska potreba za vođom

Postpetooktobarski politički ambijent koji je karakterisao veliki broj stranaka i političkih aktera u trci za vlašću, posle perioda ratova i sankcija, u društveno-ekonomskom smislu ne predstavlja toliko radikalan diskontinuitet, koliko na prvi pogled izgleda. Osim pitanja Kosova i Evropske Unije, koja ne samo da su postala referendumskog karaktera, nego su često bila predstavljana logikom „ili-ili“, nestajanjem gotovo celog antievropskog bloka, čitava politika se svela sa jedne strane na kupovanje socijalnog mira, i sa druge, na obećanja koja nudi put u Evropsku Uniju.  Tranzitologija kao mlada naučna disciplina je dosta uspešno pobrala sve specifičnosti tranzicijskih društava koja manje-više prolaze slična iskustva divljeg kapitalizma, problematične privatizacije, upliva bankarskog i špekulativnog kapitala, korupcije i sličnih devijacija tzv „krhke“, mlade demokratje.

Nekonzistentna ekonomska i socijalna politika, politikanstvo i oportunizam, koji su samo produžavali tranzicijsku agoniju, plod su političke dezorijentisanosti i želje za održanjem na vlasti partija koje nisu imale dovoljno znanja i hrabrosti da vode politiku koja je u dugoročnom interesu svih njenih građana. Zaduživanje i prodaja profitabilnih državnih preduzeća, zajedno sa promovisanjem kreditiranja privrede i potrošnje stvarali su privid rasta i diskontinuiteta prema predpetooktobarskoj Srbiji. Posle kolike-tolike pacifikacije kosovskog pitanja i definitivnog okretanja stožernim pitanjima nezaposlenosti, korupcije i investicija, prirodno je da to u novim izbornim ciklusima sačinjava okosnicu političke kampanje i obećanja. Međutim, to može da bude mač sa dve oštrice za građane Srbije.

Upravo, imajući u vidu mučan tranzicijski put i resantiman širokih slojeva građana, trenutna politička klima u Srbiji i predizborne prilike pogoduju najviše kultu „lidera“, to jest političkoj kulturi koja bi trebalo da je prevaziđena. Posle kratkotrajnog pluralističkog haosa i alternacije političkih opcija koje nisu ponudile nikakav društveno-politički novum, ponovo se oseća potreba za jakim vođom. Možda ne ideološki i toliko eksplicitno, ali strukturalno i ambijentalno, Srbija zaista podseća na Vajmarsku Republiku, u kojoj se javlja potreba za mesijom u čiju ulogu se odlično uklapa Aleksandar Vučić. Mesijanizam, koji ima već političku tradiciju u Srbiji savršeno odgovara onome što je Maks Veber, novi teoretski mentor prvog čoveka Srbije, nazvao „harizmatičnim“ vođom.

Prvi podpredsednik je čovek koji već ima ogromu količinu vlasti, kako kroz represivni aparat države, kao koordinator bezbednosnih službi, tako i vlast u sferi ideologije, to jest, nad dobrim delom medija. Koordinator tajnih službi je po prirodi najobavešteniji čovek u zemlji, što mu daje takođe određenu moć nad medijima i na tom mestu se ideološki, odnosno, propagandni element gotovo stapa sa represivnim. Imati kontrolu nad svim bezbednosnim strukutrama u zemlji je presedan do sada nepoznat u demokratijama i građani nisu nimalo svesni posledica koje to može da ima, pre svega na demokratski opseg njihovih prava, na slobodu informisanja, na slobodu kretanja, na zaštitu privatnosti, pa i najelementarnija politička prava.

To opravdavati kao nešto nužno za borbu protiv korupcije i kriminala, za sada prolazi zbog nedovoljne političke zainteresovanosti građana, stručne javnosti i intelektualaca koji pokazuju indolentnost prema ovom pitanju. Naime, kriminalom treba da se bavi pre svega i isključivo policija i tužilaštvo. To inače obesmišljava i same strukture kreirane upravo za ove potrebe, kao što su posebna odeljenja policije i tužilaštva koje se bavi organizovanim kriminalom. Pored toga, sektor bezbednosti, koji je i u najrazvijenijim zemljama podložan najvećim zloupotrebama, koliko toliko je podređen civilnoj kontroli, što znači pre svega parlamentarnoj. Međutim, ovde je simptomatično da u srpskoj skupštini rad sigurnosnih službi treba da kontroliše odbor koji je takođe u rukama SNS.

Ukoliko posle izbora jedna ista partija dobije i resor unutrašnjih poslova i policije to će značiti apsolutnu kontrolu nad svim polugama vlasti. Isto tako, ako se krene u otvorenu borbu protiv kriminala, što je ispravno, biće teško razlikovati politički revanšizam i uklanjanje oponenata od iskrenog hvatanja u koštac sa kirminalnim radnjama, naročito ukoliko se radi o ljudima koji su politički protivnici ili onim bliskim njima, što je problematično i u zemljama daleko organizovanijim nego Srbija. Ako se politička kampanja SNS temeljno zasniva na pompeznim obećanjima koje podrazumevaju borbu protiv korupcije i kriminala, tajkuna i njihovih mahinacija, to znači da treba očekivati hapšenja i procese.

Međutim, da li će to ukazati na činjenicu da su policijski organi, tužilaštvo i pravosuđe konačno nezavisni ili su samo pod kontrolom nove političke opcije? Jer, zaista je nečuveno da u zemlji koja je ogrezla u kriminalu, privatizacijskim pljačkama i korupciji, do sada niko od „krupnih riba“ nije procesuiran bilo na strani politike bilo na strani organizovnaog kriminala, a organizovani kriminal po definiciji već podrazumeva veliku umešanost državnih i političkih struktura. Ono što se dešavalo kada bi se pokrenula istraga, predkrivični ili krivični postupak, u tom vertikalnom lancu procesuiranja na jednom mestu bi uvek došlo do „uskog grla“ i osumnjičeni bi uvek dobio upozorenja, dovoljno rano da može da se skloni, ili bi u poslednjoj instanci njegov slučaj „zastario“.

Pošto je utihla priča o tzv. lustraciji, koja po prirodi obuhvata pravosudni sistem, organe gonjenja i službe bezbednosti pokazuje se da manje-više iste strukture nastavljaju da rade sličan posao za nove političke moćnike. One nemaju uvek zadatak fizičkog uklanjanja, praćenja ili nelegalnog procesuiranja, već, pre svega kroz medije obavljaju političku likvidaciju protivnika, što znači vode medijske hajke koje bi trebalo da ih defamiraju i moralno eliminišu. Mediji koji bi trebalo da budu nadzornik i kontrolor tih procesa postaju podobni saučesnici. U tom smislu, nije primetna samo emocijalizacija i ostrašćivanje javnog prostora, vođenje političkih hajki, već i svojevrsna autocenzura koja anticipira ishod izbora i koncentraciju vlasti unutar ekskluzivnih krugova moći.

Epifanijska potreba građana Srbije, izmučenih ratovima i nemaštinom, za vođom, donekle je razumljiva, međutim, treba biti uvek oprezan pred populizmom krupnih reči i krupnih obećanja, naročito ako uz njih ide dobijanje ogromne količine vlasti. Oslanjanje na sposobnosti jednog čoveka ili uskog  kruga ljudi obično završava nedemokratski, selektivno, partikularno i kratkog daha.  Stoga, dugoročno, ono što je najvažnije je promena političke svesti građana i mukotrpan rad na stvaranju samostalnog političkog subjekta, što nije nikakva utopija već realan projekat. Na taj način se stvaraju institucije koje nisu prvobitne u odnosu na volju i svest građana već njihova posledica. U hegelovskom ključu: „objektivni duh“ mora da bude samo institucionalizovana svest građana koja se tako operacionalizuje.

Dosadašnja iskustva pokazuju da su građani jako često spremni na odricanje od nekih osnovnih prava zarad sigurnosti i kratkoročne dobrobiti. To je upravo najopasnije mesto unutar jednog novog političkog metabolizma koji se opravdava borbom protiv kriminala. Kod učestalog poređenja Aleksandra Vučića i Zorana Đinđića, kojima je zajedničko političko soliranje, mesijanizam i energija, odnos prema političkoj zbilji je utoliko drugačiji što je Đinđić imao didaktički pristup, dok je pristup prvog potpredsednika populistički. Međutim, iako je prvi postpetooktobarski premijer govrio o potrebi za izgradnjom institucija, istovremeno je nesvesno od sebe stvorio instituciju, upravo onako kako to danas svesno radi neslužbeno prvi čovek Srbije. I ponovo, ako ne postoji volja za celovitijim uključivanjem građana u politički život zemlje i izgradnjom institucionalne sfere koja će raditi za dugoročnu dobrobit naroda, svedočićemo samo beskonačnim izbornim ciklusima, oportunizmu i voluntarizmu političkih elita.

2 odgovora ka “Epifanijska potreba za vođom”

  1. Darko Božuta каже:

    Potreba za liderstvom nije uopšte loša. Smatra se da je karakter (kao moralna stvar) najvažniji za lidera i u tome i jeste najveći problem da lider bude na visokom stepenu svijesti.Ukoliko bi taj zahtjev bio ispunjen ljudi bi ga slijedili. Rat u Vijetnamu izgubljen je upravo zbog napuštanja koncepta liderstva i okretanja timskom radu. Poslije toga to je promjenjeno i ponovo je uveden koncept liderstva.

Pristigli komentari