(Ovde objavljujemo ponovo tekst Milan M. Ćirkovića iz jula 2013. koji je slučajno bio obrisan posle hakerskih napada na Dvogled. Sada je ponovo aktuelan)

U slavnom filmu Sidnija Polaka Tri kondorova dana (1975) za koji su scenario, po romanu Džejmsa Grejdija, napisali Lorenco Sempl Džunior i Dejvid Rejfiel, nalazi se savršeno dražesni dijalog na sastanku šefova odseka CIA, čiji je predmet glavni protagonista filma, zbunjeni bibliofil u bekstvu Džo Tarner (kodno ime Kondor), koga glumi Robert Redford:

BIROKRATA #1: Gde je on naučio odbrambene pokrete?
HIGINS (skoro uplašeno): On… čita.
BIROKRATA #2: Šta vam to dođavola znači?
HIGINS: To znači, gospodine, da on sve čita.
BIROKRATA #2: Ali ne razumem…

Nerazumevanje ključne uloge čitanja ne ograničava se na rukovodeći kadar zloslutnih tajnih službi. Nezgoda je kad to stanje postane norma, kao što je slučaj u današnjem svetu, a posebno akutno u današnjoj Srbiji gde tiraži bilo koje ozbiljne knjige retko prelaze 500 primeraka, gde se na književnoj večeri posvećenoj Borislavu Pekiću pojavi jednocifren broj ljudi, a gde se pripadnici društvene kvazielite redovno školuju na privatnim univerzitetima na kojima su im asistenti i profesori estradne zvezde, diplomirajući i doktorirajući na teme kao što su “Mir u svetu” ili “Potreba za pranjem ruku pre jela”, da traktate o “Doprinosu srpskih građevinara izgradnji Stounhendžai Kineskog zida”ne pominjem. U ovo doba kada su čelnici srpske prosvete sa pravom izloženi kritici, implicira se da bi se uklanjanjem ministra-koji-nije-prodavao-testove ili reorganizacijom celog tog haotičnog resora nešto odista i rešilo. Ništa nije pogrešnije od toga; problem je daleko dublje, šire i strukturne prirode.

Iz tog nerazumevanja prirodno sledi i potcenjivanje. Dobar deo nečega što bi se u srećnijim vremenima smatralo sub-kulturom ili dubokom marginom – samo što je sada to većina, a ne mala manjina – se danas vrti oko omalovažavanja i potcenjivanja znanja. Prvi stupanj su povici, tobože “iz naroda” ™, kako je školsko radivo tobože previše ozbiljno, školske torbe suviše teške, sirota deca uče suviše nepotrebnih stvari, i druge slične notorne besmislice i budalaštine. Naredni korak je potpuno orvelovsko tumačenje rezultata PISA testova, po kojima je Srbija u 2009. godini napravila veliki pomak nabolje, iako je zauzela 51. mesto u poredjenju sa prethodnim 47. mestom!? Ministar Obradović lično onomad ističe kako je primetan napredak na ovom planu. Kako ono reče čika-Džordž, “sledovanje čokolade biće povećano sa 13 na 11 grama nedeljno” ili tako nešto. Slede vesti sa istazijskog ratišta.

Ali ni izdaleka nije tu kraj. Sledeći prag srama i bezumlja preko kojeg smo u unapređivanju neznanja prešli je skorašnja fascinantna – ako ste fascinirani dekadencijom, ovoga se ne bi postideli ni Petronije Arbiter, markiz De Sad ili Robert Muzil – afera oko toga da li se gramatički i pravopisno nekorektni, ali “suštinski tačni” odgovori priznaju na testu iz srpskog jezika na malim maturama po školama u Srbiji. Uputstvo Ministarstva istin…, pardon, prosvete i nauke iz juna 2012. godine jasno kaže: takvi odgovori će se priznavati kao tačni. Na stranu to što “suštinski tačni” ne postoji kao logička ili epistemološka kategorija išta više nego što postoji medicinska kategorija “malo trudna”; ironija je što se radi o ispitu upravo iz maternjeg jezika. Nevladanje pravopisom logično vodi ka funkcionalnoj (pa i svakoj drugoj) nepismenosti – i zato se nije nimalo čuditi kada ankete pokazuju kako otprilike svaki deseti mladi čovek tokom godine nešto pročita, a da to nije toalet-papir koji se kao novine prodaje na trafikama ili neki dubokoumni tekst poznat po složenoj logičkoj analizi i snažnim naučnim argumentima koji se pojavi na twitter-u ili facebook-u.

E, ali ima još. Mlad čovek završi školu i želi da nastavi sa obrazovanjem, da se upiše na fakultet. Pretpostavimo da je to čak i neki renormiran fakultet na kome se uči autentična nauka, dakle recimo arheologija na Filozofskom fakultetu. Potraži ona ili on literaturu za prijemni i naiđe u zvaničnom informatoru na nešto ovakvo: (1) Kevin Grin, Uvod u arheologiju (Clio, Beograd, 2003), str. 11-17, 305-310… (4) An-Mari Biten, Stara Grčka (Clio, Beograd, 2010), str. 19-30, 39-58… (6) Mišel Kaplan, Vizantija (Clio, Beograd, 2008), str. 21-47. Kao u onim kviz-pitanjima: uočavate li pravilnost? Odgovor nije u tome što u nas očigledno postoji samo jedan izdavač relevantne literature (što je samo po sebi tužno). Pravi – i tragični – odgovor jeste da se danas niko živi ni ne usuđuje da traži od studenata (budućih naučnika!) da pročitaju ijednu celu knjigu. 27 stranica malog formata o Vizantiji?! O Vizantiji?!?!Šta je sledeće – da literatura za prijemni bude u formi tweet-ova?

Sve ovo se, da ponovo naglasim za čitaoce sa kratkim vremenskim rasponom pažnje i/ili studente raznih preduzeća za ispiranje novca i biografija, ne odnosi na neku marginalnu grupu ili potkulturu, pa čak ne ni na one marginalne grupe koje su, zahvaljujući degradaciji i degeneraciji svih vrednosti, tokom poslednjih godina postale deo glavnog društvenog toka, kao što su sportski huligani i klerofašistički ekstremisti. Megatrendizacija je univerzalna pojava u celom globalnom selu, samo je tamo gde pismenost i nauka nikad nisu bile jače strane i gde je broj autentičnih intelektualaca oduvek bio mali (kao što je nažalost slučaj u Srbiji) posebno intenzivirana, zato što jednostavno je u takvim sredinama otpor povratku u varvarstvo zanemarljiv. Kao što patogen najpre napada osobe koje se u nekoj populaciji nalaze u donjem delu raspodele imuniteta (bebe, starija lica, hronične bolesnike), tako se i ova zaraza predominantno širi tamo gde za potcenjivanje znanja postoje već pogodni i plodni uslovi, te snažna infrastruktura.

Nasim Nikolas Taleb, genijalni pisac Crnog labuda (Heliks, Smederevo, 2010, str. 1-472!) i drugih veoma mudrih knjiga, to naziva unižavanjem znanja i daje brojne primere koji se, na ovaj ili onaj način, najčešće vrte oko medija. Nesposobnost medija da se izdignu iznad politikantske i komercijalne “taktike” i da se pozabave istinskim obrazovanjem svoje publike jedna je od najvećih tragedija našeg doba. Čovek bi mogao maštati šta bi, recimo, prosvetitelji poput Dositeja Obradovića ili Vuka Karadžića mogli učiniti da su im bile dostupne savremene tehnologije – a ispostavlja se da, kako je upozoravao Oskar Vajld, baš kad je dostupnost reči veća nego ikad, niko nema ništa pametno da kaže. Sama činjenica da je na jednom ovakvom mestu neophodno naglasiti da je za istinsko bavljenje naukom preduslov stalno čitanje i učenje – svakodnevno, a često i danonoćno, dovoljno govori. Viši i napredniji kurs sastojao bi se u uočavanju da naglašavanje neophodnog uslova da ljudi čitaju nije dovoljno; potrebno je da se razume pročitano, a iznad svega potrebno je da se razume epistemologija i naučni metod. I potpuno je svejedno jeste li naučnik, zubar ili špekulant na berzi – u svim slučajevima razumevanjepomaže. Ono je bogatstvo samo po sebi, kako nas je uočio Sokrat (atinski mudrac, ne brazilski fudbaler – koji je, uzgred, to takodje znao i nimalo mu nije naškodilo što je pored sportske negovao i akademsku karijeru!).

I nakon još nekoliko iteracija ove vrste, lako dolazimo – na početak. Tj. na Kondora i njegova tri dana (tokom kojih je doista svašta naučio o prirodi i društvu). Marširanje ka varvarstvu ne odnosi se samo na negovanje kulture nečitanja, tu su uključeni i drugi mediji, i druge grane stvaralaštva. Jeste li vi gledali Polakov film? Ako jeste, onda je, kao što i treba da bude, estetski doživljaj ono što vas čini boljim; visoki standard jeste i treba da bude sam sebi nagrada. Ako slučajno niste, pored osećanja sramote i praznine koji treba da osetite i pre nego što pohitate na neki torrent sajt ili u DVD klub ili kod retkog uličnog prodavca koji neguje klasike – i to se ponekad pronađe – zastanite da razmislite o činjenici da kao posetioci ovog portala spadate u verovatno 5% najkulturnije populacije koja ovim jezikom vlada dovoljno da čita prosto-proširene rečenice. Kao što je Vladimir Arsenijević nedavno dobro uočio, nije više popularno koristiti složene reči i iole komplikovanije rečenice, jer vas vršnjaci (kolege, komšije, itd.) čudno gledaju i možete imati sve vrste problema u okruženju.
I onda se zamislite još jednom.

Konačno, iz svega sledi orvelovska parola: Neznanje je moć! Setimo se da je protagonista 1984, Vinston Smit, uhapšen dok čita knjigu, očigledno sa veoma dobrim razlogom. U modernoj verziji, bilo bi zanimljivo videti ga kako tweet-uje o svojoj skupo plaćenoj diplomi u pauzama obaveznogreality show-a koji je zamenio Dva minuta mržnje (iz striktno produkcijskih razloga, piplmetar pokazuje).Policija misli bi, ako išta, danas bila besposlenija.

Setimo se i samog kraja (koji nije srećan, za one kojima je potreban dalji spoiler, a takvih je zbog nekulture čitanja u savremenoj Srbiji zaista mnogo): “voleo je Velikog Brata”. Koji je Veliki Brat u pitanju se delimično promenilo od čika-Džordžovog doba, ali je sentiment ostao isti.

Milan M. Ćirković