Okvir za medijsku strategiju (reprint 23.05.2013)

piše: Vladimir Milutinović   –

U naslovu nije reč o medijskoj strategiji koju je donela vlada Mirka Cvetkovića, već o mojoj stategiji za razmišljanje o našim medijima. Ima ovakva strategija i mana i vrlina: mana je što ne obavezuje nikoga, a vrlina što u njoj neće biti zaogrnuti ničiji privatni interesi ili ideološka uputstva. S tim da su današnja ideološka uputstva najčešće ništa drugo nego ogoljeni privatni interesi.

Postojeća medijska strategija – koju je usvojila pomenuta vlada i za koju nije sigurno da će je nova vlada poštovati do u detalje, ali je takođe nova vlast nije ni odbacila – počiva na dve osnovne ideje: 1) Država treba da izađe iz medija – medije koji nisu javni servisi (RTS i RTV) treba privatizovati, i 2) Nakon toga, država treba da pomaže medije putem konkursa na koje će se ovi privatni mediji prijavljivati sa projektima. Ako izuzmemo privatni interes, sam Bog zna zašto se ove dve preporuke smatraju rešenjem za stanje u domaćim medijima.

Zvanični razlozi su tipična ideologija. Mediji navodno treba da budu privatizovani da političari i država ne bi imali uticaja na njih, što bi ih učinilo slobodnim, ili svakako slobodnijim. Ovaj razlog je očigledno pogrešan jer su privatizovani mediji jedanko neslobodni i pod uticajem tajkuna i privatnog kapitala, a preko državne pomoći, koja i dalje postoji, i pod uticajem države. Privatizacijom će mediji postati manje slobodni nego što su sada. Jedino što se privatizacijom dobija je preuzimanje tržišta koje su pokrivali državni mediji od strane njihove privatne konkurencije i ovo preuzimanje je jedini razlog za ovu tačku zvanične medijske strategije.

To ne znači da postojeći državni mediji nisu pod uticajem politike ili da su primer profesionalnog novinarstva. Precizno rečeno, svi naši mediji su potpuno ispražnjeni od klasičnog novinarstva koje služi istinitom, potpunom i objektivnom informisanju građana. Pokušajte da navedete jednu temu koju bilo koji medij pokriva tako da objektivna istina o toj temi dolazi do punog izražaja i videćete da tih tema nema. Jedino što danas u medijima postoji su tekuće površne vesti i ciljano plasiranje informacija u nečijem interesu – i ništa drugo.

Budući da je to jednako tako i u državnim i u privatnim medijima, privatizacija medija ne može biti rešenje, što opet ne znači da se medij u privatnom vlasništvu ne može baviti objektivnim novinarstvom, samo što mi nismo društvo koje je bilo kog privatnog vlasnika dovoljno podržalo da se time bavi. To znači da mi imamo problem, ozbiljan problem, bez čijeg priznavanja ne možemo da krenemo nigde dalje. Trebalo bi da nađemo način da pravo novinarstvo podržimo makar na nekim mestima, ako iz objektivnih razloga ne možemo potpuno da preokrenemo situaciju u medijma.

I tu dolazimo do druge tačke naše strategije – konkursa projekata. Kao i druge stvari u našoj državi i ovo samo naizgled zvuči idealno: niko nije privilegovan, svi konkurišu, pa najbolji dobijaju novac, ali samo za pojedinu ciljanu aktivnost. Problem je u tome što ova konkurencija u javnom interesu u praksi ne postoji. U realnosti, o ovim projektima će odlučivati nekompetentni političari, a forma konkursa će im biti idealan paravan da sredstva dodele bilo kome – kao što ovih dana čujemo da je Pokrajinska vlada izdašno finansirala Kurir i Informer. Budući da je sve navodno transparentno i regulisano konkursom i da su stalno drugi dobitnici niko se neće baviti rezultatima konkursa, pa će političari moći da dodeljuju sredstva prema svojim potrebama, kao što su činili i do sada.

Obe glavne preporuke zvanične medijske strategije su dakle manipulacija i ako se budu poštovale i ostvarile dobićemo još goru javnu scenu koju će spašavati javni servis i lične inicijative na internetu. Čini se da zbog toga treba krenuti sasvim suprotnim putem. Umesto privatizacije, treba trošenje javnog novca za medije učiniti potpuno transparentnim. Po meni, treba: 1) javna glasila učiniti potpuno finansijski trnsparentnim tako da je sasvim jasno koliko novca je potrebno dodati iz budžeta da bi funkcionisali javni servisi, ako je uopšte neophodno da novac bude dodat, 2) treba javno pomoći određene medije koji bi konkurisali svojom ukupnom uređivačkom politikom, a ne posebnim projektima, a za koje vlada na osnovu toga smatra da predstavljaju novinarstvo u javnom interesu kome je potrebna pomoć, 3) ostale komercijalne privatne medije, potpuno lišiti javnog novca, pa čak i većine sredstava od reklama javnih preduzeća.

Siguran sam da bi ovaj program, iako ne bi zahtevao privatizaciju medija i ne bi uključivao konkurse projekata, bio sasvim u skladu sa „merama štednje“, a i sa potrebama društva za javnim informacijama i prostorom za odvijanje javne debate. Na žalost, novinarstva koje poštuje novinarski kodeks i bavi se javnim interesima je jako malo i njegovo finansiranje sigurno bi zahtevalo manje sredstava od bezbrojnih konkursa na kojima se Blic bavi istraživanjima, a Kurir ekologijom. A kada bi potpuno javno znali koliko i na šta troše Studio B, Tanjug, RTS i RTV, što sada ne znamo (Tijanić je javno odbijao da pruži podatke Savetu za borbu protiv korupcije), i ovi troškovi bi se sveli na razumnu meru. Privatni mediji koji bi ostali bez korupcijskog novca možda bi bili prinuđeni da podignu kvalitet i tako se bore za čitaoce.

Umesto ovoga, izgleda da će i ova vlada gledati da zadovolji neoliberalne norme – sve treba da bude privatno i izloženo navodnoj konkurenciji. Rezultat će biti novinarstvo koje imamo sada – ulagivanje onima koji odlučuju o konkursima, povlačenje javnog interesa pred interesom kapitala, netransparentno trošenje državne pomoći. I sve to pod filozofijom da je za loše stanje u medijima kriva država koja utiče na medije, kao da još živimo u socijalizmu i imamo njegove probleme.

A naš problem je sasvim drugačiji od problema koji sa javljaju u socijalizmu. Mi imamo medije koji su izgubili svaki osećaj za javni interes i predstavljaju spoj privatnih interesa i pasivnih novinara koji su prinuđeni da mu služe. Ako novinari ne mogu da se odupru tome, trebalo bi da im pomogne neko sa strane – društvo, intelektualci, akademska zajednica.

Društvo, intelektualci, akademska zajednica – koji prepoznaju u čemu je problem.

Comments are closed.