Mere za izlazak iz krize

Ovaj spisak mera predstavlja pokušaj da se formulišu alternativne mere za izlazak iz krize. Sastavljen je posle kruga konsultacija.

1) Svođenje svih visokih plata u javnom sektoru na raspon do 150.000 dinara neto, uključiv i naknade za obavljanje stalnih angažmana – do završetka fiskalne godine u kojoj je deficit manji od 3% ili do isteka 1 godine od početka reformi, ako je javno preduzeće u kome je neko zaposlen tu godinu završilo u plusu.
(visoke plate u državnoj upravi bi se posle tog roka, odnosno, smanjivanja deficita, postepeno povećavale, u skladu sa rastom BDP).
Dakle, niko u javnom sektoru (javna preduzeća, agencije, državna uprava, javno-privatna partnerstva itd), najmanje godinu dana, ne može zarađivati više od 150.000 din. (120.000 neto plate i 30.000 za dodatni stalni angažman, odnosno 150.000 din. za najviše funkcije u državi (vlada,poslanici, predsednik, predsednici sudova, čelnici nezavisnih institucija, itd. kod kojih je dodatni angažman zabranjen).
Ova mera je mera odgovornosti političara za stanje u državi.

2) Uvođenje mogućnosti da zaposleni u javnim preduzećima, posle završetka pozitivne godine, mogu deliti deo njihovog profita. Monopolisti 30% profita, preduzeća koja imaju konkurenciju 50% profita (ostali deo profita uplaćuje se u budžet). Ova sredstva bi dozvoljavala da rukovodioci preduzeća i zaposleni imaju veće plate u dobroj poslovnoj godini. Eventualni gubici povlačili bi suprotan efekat. Sve plate u javnom sektoru su javne.

3) Ukidanje mogućnosti vršenja više javnih funkcija (formula 1+1 jedno stalno zaposlenje plus, eventualno, jedan dodatni stalni angažman).

4) Progresivni porezi na dohodak – na visoke plate (veće od 150.000 din) i prinose od kapitala u državnom i privatnom sektoru.

5) Progresivni porezi na dobit preduzeća.

6) Progresivni porezi na prihode privatnih lica koja vrše javne usluge (notari i privatni izvršitelji).

7) Donošenje preciziranog i sprovodljivog zakona o poreklu imovine, tako da uvećanje imovine mora potpuno odgovarati oporezovanim prihodima.

8) Objavljivanje i ažuriranje preciznog plana otplate državnih dugova.

9) Vraćanje srednjih i nižih plata u javnom sektoru (nižih od 80.000) na nivo pre smanjenja, odnosno, mogući nivo posle fiskalnih intervencija, smanjenja visokih plata, ukidanja neopravdanih subvencija i troškova države (okvirno, prosečna plata nastavnika treba da odgovara prosečnoj plati u republici, sada 50.000).

10) Vraćanje penzija na nivo pre smanjenja od 10%.

11) Racionalizacija javnog sektora (uglavnom, državne uprave i javnih preduzeća) na osnovu analize potreba i kvaliteta radnika.

12) Uvođenje dodatnih stimulacija za plaćanje komunalnih usluga putem trajnih naloga.

13) Uvođenje fiskalnih olakšica za redovno plaćanje poreza.

14) Pretvaranje nenaplativih dugova privatnih preduzeća javnim preduzećima  i državi u akcije države i njihova prodaja.

15) Prebijanje dugova preduzeća državi i duga države prema preduzećima.

16) Uvođenje mogućnosti da zaposleni u javnim preduzećima biraju direktora uz pristanak vlade.

17) Uvođenje potpune transparentnosti u rad javnih preduzeća – interna i eksterna javnost svih plaćanja i plata.

18) Ukidanje autorskih ugovora za zaposlene u državnim institucijama, odnosno, izuzetna dozvola koja se prijavljuje Agenciji za borbu protiv korupcije.

19) Uvođenje javnosti primanja državnih funkcionera iz javnih sredstava, odnosno, javnosti podataka koji su u Agenciji za borbu protiv korupcije.

20) Svođenje novca za zakup poslovnih prostorija koje koriste državne institucije na minimum.

21) Ukidanje mogućnosti internih dividendi državnih preduzeća, do izlaska iz krize, odnosno, svođenja deficita na nivo ispod 3% ili do isteka prve godine pozitivnog poslovanja posle početka reformi.

22) Međusobno prebijanje dugova preduzeća.

23) Regulisanje dugova političkih stranaka javnim preduzećima od sredstava koje dobijaju iz budžeta.

24) Prestanak važenja koalicionih sporazuma o raspodeli javnih preduzeća između stranaka (kasnija zabrana takvih sporazuma).

25) Smanjivanje voznog parka državnih organa i javnih preduzeća, svođenje troškova prevoza na minimum.

26) Ojačavanje Državne revizorske institucije.

27) Ojačavanje Uprave za javne nabavke i davanje ovlašćenja da ispituje primerenost troškova javnih institucija.

Ove mere nisu uobičajene “mere štednje”, jer ne uključuju:

1) Privatizaciju strukturnih monopola (putevi, vodovodi) i uspešnih javnih preduzeća (Telekom).
2) Dalje prekomerno zaduživanje za pokrivanje deficita (trenutno zaduživanje je blizu 2 milijarde evra godišnje).
3) Povećanje PDV, akciza i doprinosa.
4) Otpuštanja u javnom sektoru na osnovu argumenta o njegovoj veličini.
5) Outsorsing javnih poslova privatnim firmama.
6) Linearno smanjenje plata i penzija u javnom sektoru.
Pa čak ni
7) štampanje novca u cilju podsticanja privredne aktivnosti,
što se obično uzima kao alternativa “merama štednje”.

Ipak, mere vode smanjenju deficita, i to im je glavni cilj. To postižu na tri načina: 1) smanjivanjem visokih (većih od 150.000) i viših plata (većih od 80.000 din) na rok od 1 godine, dakle, drugačijom raspodelom novca u javnom sektoru, i 2) smanjivanjem troškova države, prvenstveno putem veće transparentnosti i 3) povećanjem odgovornosti u javnom sektoru putem vezivanja plata odgovornih za napredak države. Povećanje plata u javnom sektoru posle 1 godine od početka reformi vezano je za 1) rast BDP, 2) dobitke javnih preduzeća, 3) ograničenje deficita na 3%. Ovim merama vlast se usredsređuje na svoju odgovornost i vezuje vlastiti individualni prosperitet za napredak države.

Mere spadaju u levu politiku jer vode većoj jednakosti raspodele i prava u javnom sektoru, demokratske su jer povećavaju prava građana preko veće transparentnosti sistema, ali su i liberalne, jer se ne mešaju u privredu, već prvenstveno uređuju sam javni sektor.

Mere su dopuna
Političkom programu za poneti i
Programu za javni sektor u 7 tačaka.

 

6 odgovora ka “Mere za izlazak iz krize”

  1. Drakče каже:

    Pitanje je koliko biti rigidan sa ovim ograničenjem plate na 150000 dinara, možda bi trebalo predvideti da postoji neki strogo kontrolisani mali procenat ljudi koji mogu da imaju veće plate zato što su deficitarni, kritični i stručni, ne mislim ovde na direktore, već npr. vrhunski lekar specijalista ili neki stručnjak za neku drugu oblast, kako ćete ga zadržati ovde ako može da npr. pređe u privatni sektor kod nas za 2-3000 evra mesečno ili 5-6000 u inostranstvu. Strogo ograničavanje plata je često populistička mera koja u nekim slučajevima može da nanese štetu, jer ko će na kraju da izvede reformu javnog sektora ako nema sredstava da se kvalitetni kadrovi zadrže?
    Zašto bežati i od racionalizacije kao načina za uštedu i obezbeđivanje više novca za kvalitetnije kadrove? Naravno uvek je tu prisutna socijalna komponenta ali decenije partijskog upravljanja su ovde dovele do neminovnosti da se moraju otpuštati viškovi i nestručni kadrovi a dovoditi novi stručni.

    • admin каже:

      To je dobro pitanje. Ako bi u javnom zdravstvu sada bilo lekara koji imaju veću platu od 150.000 dinara oni bi mogli biti izuzetak. U školstvu mislim da toga ili nema, a ako ima u visokom školstvu, mislim da, pošto dele odgovornost za stanje u državi, takođe bila primerena mera ograničavanja. To seve ne možemo zanti jer plate nisu javne, a morale bi biti.

      Plate bi mogle biti javne i indirektno, tako što bi postojala jedna osnovica u čitavom javnom sektoru, a koeficijenti bi bili poznati za svakog zaposlenog u njemu.

      Racionalizacija je jedna od mera, ali mislim da je racionalizacija koja je samo eufemizam za poznatu želju neoliberala za što manjim javnim sektorom, onda mislim da to nije dobro. Javni sektor treba da bude optimalan i da odgovara potrebam društva, to je sve što o njemu treba reći. Političari bi trebalo da se provenstveno bave kvalitetom javnog sektora – ukoliko postignu kvalitet, nije bitno koliki je taj sektor, niti ga onda treba smanjivati.

      • Milos каже:

        Drzava bi po pravilu trebala da bude kao kompanija u vlasnistvu svih gradjana, tako recimo kompanije svojim akcionarima mora da prikaze sta je na sta trosila, dok recimo to ovde nije slucaj. Treba napraviti resenje, da gde god moze da se automatizuje nesto, da se automatizuje, ovo o cemu pricam je vise nesto sto cak ni u naprednim zemljama nema, ali sa druge strane je bolan proces. Primera radi, imamo opstinu, u njoj radi 100 zaposlenih, maticari, cistacice i ostali. Garantujem da makar 70% posla koji oni urade bi moglo da se obavlja automatski, poput bankomata, gde bi gradjanin samo ubacio licnu kartu, izabrao dokument i dokument bi mu bio odstampan. Na taj nacin bi recimo opstina koja opsluzuje 500k gradjana mogla da radi sa 10 zaposlenih. Ovo znaci i otpustanja iz javnog sektora, ali otpustanje nije lose jer drzava bi tim istim osobama sto je otpustila mogla da da te plate sto bi ionako dala, da mogu da pokrenu svoj bisnis umesto sto rade u javnom sektoru. Ovo je samo mali primer, da ne pominjem recimo sestre na salterima u Domovima Zdravlja, koje ama nista pametno ne rade i jos mnogo takvih. Gde vidite u nekoj privatnom Domu zdravlja da radi 20 sestara na salterima? Ovo su sve banalni primeri, ali samo sam zeleo da shvatite poentu moje price. Dalje treba da se napravi registar drzavnih uplata/isplata i prihoda/rashoda, gde bi strukturno mogli da vidimo do detalja na sta se trose nase pare, do najsitnijeg detalja u formi drveta (grananja) za sve drzavne institucije

        • Milos каже:

          Da, da dodam jos primer da Google recimo ima 800 miliona korisnika a posluje sa 10 hiljada zaposlenih i vecina usluga je besplatno, medjutim nije za komercijalne usluge besplatno. A sa druge strane nasa drzava usluzuje 8 miliona korisnika a ima 50 puta vise radnika. Ja iskreno vise koristim Google usluge nego usluge ove drzave. Razumljivo da moraju postojati nastavnici, doktori, itd. Ali takodje na nekim profesijama ima previse radnika a veoma mala ucinkovitost. Mi nismo Nemacka pa da imamo 10 milijardi iz dzepa da bacimo da bi napravili za jedno leto autoput, zato mora da se stedi na taj nacin

        • Milos каже:

          A da ne pominjem cekanje u redovima, sto bi se na isti nacin resilo. Zaposlen gradjanin Beograda u proseku izgubi oko 60 sati mesecno na Gradski Prevoz i cekanje u raznim redovima. Umesto toga je mogao da radi, uziva sa porodicom, razmislja o svojoj buducnosti, planira, radi nesto privatno, itd. to je 30 dana godisnje?!

    • vojislav каже:

      Drakče, a na čega ova naša zbilja sada liči, da li vi kao spasitelje vidite Jorgovanku, Gorana Kneževića, Danicu Drašković, Bajatovića, ja bih sve ovo što je navedeno nazvao uvođenjem reda u sadašnji haos, ali ima jedna ključna predradnja u svemu ovome, a to je razvlašćivanje i potpuno onemogućavanje stranaka da ponovo okupiraju Srbiju …..

Pristigli komentari