(ovo je tekst koji je, u okviru neke ankete o stanju u Srbiji, objavljen u Pečatu aprila 2010. Sada ga ponovo objavljujem zbog utiska da je SNS danas onde gde je DS bio tada.)
U filozofiji je poznata razlika između formalnih i neformalnih pravila. Formalna pravila svi priznaju, ali neformalna pravila su ona koja zaista rukovode životom. Naš najveći problem u Srbiji je u tome što nam ovakve razlike obično izmiču.
Nedavno je Svetislav Basara napisao da je državna ideologija u Srbiji oduvek bila pseudometafizika “okupljanja” ili “oslobađanja”. Zvanično, okupljanje služi da bi se lakše ostvarili nacionalni ciljevi, a u stvari okupljanje je odličan način da se neslaganje sa vlastima prikaže kao izdaja nacije. Oslobađanje je naizgled preduslov za slobodan život, a u stvari nepogrešiv način da se pitanja dalje slobode, koja nastupa onda kada se uspešno oslobodimo spoljnih ugnjetača, efikasno gurnu pod tepih. U stvari, Srbija ima konstantan problem autoritarnosti: ovde vlasti ono što odgovara samo njima stalno predstavljaju kao moralni imperativ.
To je šira slika koju ovde stalno treba imati na umu. Međutim, u okviru nje se ipak dešavaju promene. A da bi se shvatio današnji trenutak potrebno je rekonstruisati dijalektiku smene vlasti u Srbiji u poslednjih dvadesetak godina. Ne treba posebno naglašavati da je Miloševićeva pojava primer par exelans za vođu koji okuplja u pokušaju da oslobodi što više “srpskih zemalja”. Ceo taj poduhvat u stvari je bila beskrupulozna igra u kojoj su se istovremeno zadovoljavale želje za apsolutnom vlašću u Srbiji i oživljavao plamen nade da bi maksimalni nacionalni ciljevi mogli biti ostvareni. 5. oktobar je bio znak protesta: nacionalni ciljevi propadaju jedan za drugim a dugogodišnje žrtve i iscrpljivanje pokazuju se uzaludnim. Romantika 5. oktobra počiva na tome da je vladalo uverenje da godine pogrešne politike nisu toliko iscrple Srbiju i da je moguće početi iznova kao da se to iscrpljivanje nije desilo. Taj deo politike je simbolizovao Zoran Đinđić. Međutim, dijalektika vlasti se nastavila. Osetivši da više nemaju vazduha, autoritarni deo srpske politike uklonio je Đinđića i pokušao da obnovi matricu okupljanja i oslobađanja. Ali ona je bila kratkog daha. Vreme storomodne autoritarne politike je prošlo.
U rezultatu dobili smo situaciju koju imamo sada u kojoj Demokratska stranka praktično vlada sama, uz pomoć SPS. Ova situacija je nova u srpskoj politici.
Formalno gledano, Demokratska stranka nije slučajno na vlasti. Ona je bila najsolidnija stranka Miloševićevog i postpetooktobarskog vremena. Njena politika je bila na dobrim osnovama miroljubivosti, kompromisa i demokratičnosti, a u vreme vlade Zorana Đinđića stekla je moralni kredibilitet i dobila zaokruženost koja je nepovratno promenila politički apriori Srbije. Međutim, samo taj duh koji je reprezentovao jedan obrazovan i sposoban čovek, nije dovoljan da se stvari postave na svoje mesto. Jedno od osnovnih pravila za razumevanje politike jeste da se ono što je uspostavljeno kao dobra norma već u sledećem koraku, kada ga se prihvate drugi ljudi i kada matrica autoritarnosti počne da deluje na njega, pretvara u nešto sasvim drugo, često suprotno.
Na poslednjim izborima, Demokratska stranka je dobila izbore kao stranka kompromisa, realističnih rešenja i, pre svega, kao stranka koja svakodnevni život neće žrtvovati radi ostvarenja nerealnih nacionalnih ciljeva. Dotle je ta politika dobra. Ali, zbog te pobede ustalilo se jedno neformalno pravilo koje je govorilo da su opšti ciljevi eventualno dobri za političke kampanje i kao dobar način da se dobiju izbori, ali da u stvari samo ono što je privatno ima pravi legitimitet. Iako Tadić istrajava na politici i Kosovo i EU, iako je sav njegov politički govor apsolutno politički korektan, neformalno pravilo koje je osnažila praksa DS-a na vlasti jeste da, kao što reče Margaret Tačer, “društvo ne postoji” – postoje samo pojedinci koji treba da gledaju svoj interes. Postoje i stranke, mediji i građani koji takođe treba da gledaju samo svoj interes. Iako zvuči formalno dobro, ovo pravilo je u stvari pogubno za društvo. Ono znači da u svakoj prilici kada je potrebno izabrati između onog što je istinito ili ispravno i onoga što nekome odgovara, ovo drugo se bira bez ikakvog dvoumljenja. Samo zbog ove atmosfere DS se od stranke koja je baštinila najbolje principe pokazala kao stranka za vreme čije vlasti je svaka principijelnost najbrže nestajala sa javne scene.
Pri tom se, od kada je DS sa SPS na vlasti, desila još jedna veoma bitna stvar, a to je odvajanje naprednjaka od radikala. S obzirom da je politika radikala bila primer pogubne politike, ovo odvajanje se moglo samo pozdraviti. Ali, istovremeno se desilo nešto drugo. S obzirom da je posle nastanka SNS više nijedna velika stranka ne dovodi u pitanje zvaničnu ideologiju, odjedanput je postalo jasno da sve “sistemske stranke” polako stvaraju posebnu političku klasu čiji je jedini interes da drži autoritarnu distancu prema ostalim građanima kako bi nesmetano mogla da se koristi beneficijama vlasti. S jedne strane, DS može da bude mirna jer je nastanak SNS pokazao da je njihova ideologija bila ispravnija od ideologije radikala, a mogućnost nastajanja moćne nacionalističke koalicije protiv DS svedena je na minimum. Međutim, pošto je SNS pristala na neformalna pravila igre koja je postavio DS, a to su uradili i drugi, više na vidiku nema nijedne značajnije političke snage koja ne pristaje na koruptivna pravila igre. U strankama sada imamo gomilu povezanih lica koja se, zajedno sa tajkunima, koriste političkom moći u vlastitom interesu.
Ovo je sve bilo moguće jer se društvo u toku ovih promena i samo menjalo. Ideologija tržišta i konkurencije je sve više trasformisala kulturu i svakodnevni život u u pravcu zatvaranja svakog pojedinca u čauru svoje privatnosti. Svako interesovanje za opšte interese i zajedničke, univerzalne, vrednosti, na širokom planu je bilo obeshrabrivano i potiskivano. Mediji su se sve više pretvarali u biltene političkih stranaka vlasti ili opozicije i opremljeni reklamni materijal oglašivača.
Nedavni slučaj seče platana u Bulevaru Kralja Aleksandra potpuno je plastično odrazio ovo stanje. Jedna javna stvar rešena je i završena u potpuno privatnom krugu. To je samo saopšteno u medijima sa pretpostavkom da je time sav dug prema javnosti i građanima izmiren. Formalno gledano sve što je potrebno za funkcionisanje sistema bilo je tu: zadovoljeni privatni interesi i formulisana priča koja tu činjenicu prikriva navodno objektivnim razlozima i javnim interesom. Glavni mediji priču podržavaju. Najzanimljivije je kako je sistem reagovao onda kada su se pojavili glasovi koji su ukazivali da su doslovno svi delovi te priče manipulativni i lažni. Arogantno „Ne“ Dragana Đilasa na pitanje da li je grad odustao od seče nakon negodovanja javnosti, pokazuje dobro taj odnos: potpuno je nevažno šta bilo ko misli i šta je istina u ovoj stvari, zaokružni sistem vladavine će uraditi ono što je odredio da je njegov interes. Čak i mišljenje velike većine građana nije važno, jer bi u sadašnjim uslovima čak i ta velika većina imala ozbiljne probleme da ostvari politički uticaj.
Tako da smo još uvek u autoritarnom društvu. To što nas zvanična ideologija podučava da gledamo samo sebe i ne traži od nas da verujemo ni u kakvu „veliku“ priču, još ne znači da smo izvan autoritarnosti. Ona se pokazuje onda kada pokušamo da dovedemo u pitanje to da je sve u redu i da dok mi gledamo svoja posla zajednički poslovi se obavljaju po zakonu i pravilima. A kada se malo zagrebe po tom pitanju ispostavlja se da je sve dobro i ispravno samo u matrixu medija, koji u tu svrhu moraju biti strogo kontrolisani, dok u stvarnosti caruje bezakonje i proizvoljnost svake vrste. Sveto mesto ovog sistema je upravo ta medijska laž: glavna briga sadašnje politike je da održi mogućim stanje u kome su neformalna pravila politike potpuno suprotna formalnim i zvaničnim.
Prisustvujemo verovatno zakonitom razvoju političkog apriorija gde je totalni trijumf demokratskih snaga plaćen time da su demokratska načela pretvorena u prazne reči. Ali, to nije ništa čudno. Demokratije i javnosti će uvek biti onoliko koliko je društvo sposobno da se samo izbori za nju. Ima hiljadu stvari koje je potrebno učiniti da bi se dotle došlo, ali evo samo jednog predloga za kraj. Ako još imamo mogućnost da razvijemo novu inteligenciju i javnost, njoj treba da bude jasno da uloga intelektualca i uloga političara ne mogu biti spojene, kao što su bile u Srbiji u tranziciji. To su delatnosti koje se odvijaju na potpuno različitim principima. Ako se lišimo veza sa politikom, možda ćemo izgubiti šanse da budemo deo klijentističkog sistema, ali ćemo dobiti mogućnost da uradimo nešto korisno za zemlju.
dodatak:
