Rubrika | Stefan Aleksić

Dajte mi dobar narod i videćete kakav je kapitalizam

Bauk kruži Srbijom. Bauk sećanja.

Koliko znam, manifest srpskog novokonzervativizma nikada nije napisan, ali da jeste, ovako bi počinjao. Jer ima nešto opasno u sećanju, i čini se da je taj bauk strašniji (http://pescanik.net/zivahna-deca-komunizma/) što je udaljeniji i više utvaran. Naravno, svako sećanje je selektivno – ono čega ćemo se sećati selektujemo posredstvom nekog vrednosnog sistema – i pošto je sećanje uvek već uronjeno u neki ideološki sistem, onda je ono i odličan mehanizam rekonstruisanja i domišljanja političkih projekata za budućnost. Zbog toga se i vodi krstaški rat protiv onih koji se neposlušno sećaju socijalne sigurnosti, egzistencijalne obezbeđenosti, uslova rada dostojnih ljudi, društva u kojem zdravlje i obrazovanje nisu zavisili od dubine džepa – rat se vodi da se te đavolje ideje ne bi pojavile kao politički zahtevi u budućnosti. Sećanja su, dakle, opasna zbog momenta političke bermenitosti za budućnost. Da “natruhe sećanja” na dostojanstvo ne bi kojim slučajem ugrozile projekat implementacije tržišta kao medijatora svih društvenih odnosa, opasne memorije se omalovažavaju prišivanjem nostalgijske patine: nostalgija je navodno infantilna, stvara koprenu lepšu od stvarnosti i imobiliše nas u „stvarnom svetu“.(1) I možda se sa ovim argumentom mi ne bismo morali složiti, ali bi mu morali priznati da je makar konzistentan, da nije jednog, poprilično paradoksalnog, momenta: i sam je odraz jedne nostalgije za klasnim redom koji je – niko to od Šekspira nije uspeo bolje da kaže – ispao iz zgloba.

Samo je nekoliko redova trebalo autoru da izgradi argumentaciju za kritiku kapitalizma bolje nego ijedan pripadnik levice: eksplicitno nam je otkrio da je globalni projekat privatizacije, zapravo, politički projekat rekonstrukcije klasne moći, evolutivni rikverc čiji je cilj uništenje civilizacijskih standarda i dostignuća kojih se bezobrazno sećamo (2) i izgradnja estetike i hijerarhijskog reda neregulisanog Dikensonovskog kapitalizma.

Naravno, da bi se taj cilj ostvario potreban je svojevrsni klasni inžinjering, i autor manifesta podseća koje to slojeve treba proleterizovati (lekari, nastavnici, studenti, humanistički intelektualci…) ne bi li se raščistio prostor za rekonstrukciju hijerarhije „kakva treba da bude“ (3) (i vrhu te nove/stare hijerarhije se nalaze biznismeni (4)). I pošto „kočnice“ zapravo znače „kočničare“ ispada da je taj kočničar- društvo. Time se autor manifesta svrstao uz sve one političke projekte kojima su najveća (jedina) prepreka bili ljudi (pa su ih se masovno pokušavali otarasiti), projekte koji su se listom bacali u izmišljanje i konstruisanje nekakvog „novog čoveka“(5) -a istorija nam je pokazala da se to pokušavalo uvek posredstvom nekog autoritarnog i temeljno nedemokratskog režima. Pa, ako se Brkić pita odakle danas dolazi autoritarizam, evo odgovora: epistemološki izvor autoritarnih režima su nužno nasilni projekat prilagođavanja stanovništva potrebama kapitala i nasilno diskurzivno/infrastrukturno pripremanje budućnosti za vlasnike kapitala. A suvišno je i dodati da upravo zbog toga mi sada trpimo jedan takav režim.

A ključ razumevanja se nalazi negde drugde: jezik kojim se autor manifesta služi nije nevažan, naprotiv. On je simptom jedne dublje ideološke strukture – jer cilj novokonzervativne revolucije nije ekonomija i ekonomska moć, već rekompozicija političkog. Stoga se autor manifesta dograbio ekonomskog rasizma i jezika tela – zdravlja, bolesti, virusa i DNK-u pokušaju identifikovanja gangrenoznih udova i onih „društvenih tkiva“ u kojima su se gde su se virusi najbolje zapatili. Pretvarajući sećanje u virus a njegove nosioce u zaraženo tkivo, Brkić se bacio ravno u redefinisanje političke participacije: proglasiti nekoga i nešto za zaraženo i gangrenozno znači proglasiti ga opasnim viškom i predvideti ga za amputaciju. I dolazimo do dubinske tačke: vizija novokonzervativnog projekta je društvo u kojem su i politička prava rezervisna isključivo za vlasnike kapitala-jer „oni su jedini zaslužni“ a ostali su paraziti. Nastavnici, lekari, humanisti, studenti i ostali-koji-se-sećaju opasni su na političkom nivou, posebno onda kada, tako nezaslužni, kroz demokratske mehanizme mogu pokazati da imaju neke interese koji se ne moraju slagati sa interesima kapitala (ili ih mogu, ne daj bože, čak i ostvariti). Drugim rečima, demokratija je za kapitalizam prihvatljiva samo onda kada ne može ugroziti interese vlasnika kapitala, onda kada je strogo kontrolisana i tržišno posredovana; “zglob” je mehanizam naturalizacije ekskluzivizovanog pristupa političkom, i taj se prostup najbolje ograničava diskurzivnim inžinjeringom koji neke pojedince otpisuje kao nezaslužne za dobrobit društva a njihove interesa kao sekundarne. A „narod loših kapitalističkih karakteristika“ je tek rasizmom okićeni ideološki instrument u globalnom projektu dokidanja demokratije i njenom zamenjivanju tržištem.

 

Fusnote:

1/ stranu što je taj „stvarni svet“ zapravo ideološki konstrukt

2/ Evo još jednog razloga manipulacije sećanjem i istorijom-parafraziram: prošlost se mora tako naštimovati da bude strašna, ne bi li se opravdala nesigurna tranzicijska sadašnjost. A budućnost je, verujte, svetla. Kao u svakoj diktaturi, uostalom.

3/ Jedino što Brkić zaboravlja je da je ovo „kako treba da bude“-ideologija u najčistijem obliku, jer, u krajnju ruku, ukazuje na to „ko treba gde da bude“ pa obično služi i kao mehanizam naturalizacije klasnog položaja. Stoga treba imati na umu i činjenicu da je sporni tekst ništa više do jedan klasni manifest-i to klase vlasnika kapitala.

4/ Doduše, u ovom momentu je teško razumeti autora. Ta zar ne živimo li u društvu u kojem su lekari i nastavnici proglašeni za parazite a u kojem su biznismeni i vlasnici kapitala sakralizovani? Aktuelna vlada prve pretvara u lumpenproleterijat a privileguje druge, pa ostaje nejasno gde se nalazi tačka sporenja autora i vlade koju autor, kao, kritikuje. Da li je to premijer aktuelne vlade meka srca? Ili je u pitanju dubinsko slaganje kroz simulaciju antagonizacije?

5/ Kao naš premijer na primer.

1 odgovor ka “Dajte mi dobar narod i videćete kakav je kapitalizam”

  1. Restruktura каже:

    Формално увођење демократије је све класичне антидемократске методе (примену силе и корупције), које су неформално врло присутне и ефикасне, натерало да се прилагоде и опстану и у демократији.
    Највидљивији резултат тога је чињеница да се поредак у Србији од демократског врло брзо и ефикасно претворио у партократију (владавину партија) у спрези са плутократијом (владавином новопечених „приватизацијских“богаташа).
    http://restruktura.org/svaka-zemlja-ima-pravo-na-svoj-demokratski-poredak/

Pristigli komentari