Kvantna teorija rehabilitacije

Ako ste, makar, gledali Kesića, znate da se sa rehabilitacijom DM dogodio jedan svič u tumačenju presude: presuda koja je utvrdila da suđenje nije bilo održano po današnjim standardima – nije bilo prava na žalbu itd. – protumačena je kao presuda u sporu oko prirode pokreta DM, savetnik predsednika se ispred suda hvalio kako ovo nije revizija istorije, nego revizija revizije istorije, Blic je objavio da se danas onaj ko kaže da je DM izdajnik izlaže mogućoj kazni od 450.000 dinara, a predsednik društva istoričara Srbije, zaključuje da je DM “posle presude, gerilac, koji je odbio da kapitulira” itd, sve u pohvalnom tonu.

Zanimljiva pojava. Jedan sud utvrdi da nije poštovano neko procesno pravo, koje inače po pravilu nije poštovano tih godina u Evropi i svetu, a onda ta presuda odlučuje o činjenicama koje nemaju nikakve veze sa njom. Kako je to moguće? Verujem da i naši prosečni istoričari znaju da se našale sa Hegelovim “tim gore po činjenice” a da se nisu nimalo potrudili da shvate o čemu se radi. Nego, kako „tim gore po činjenice” može biti zbog jedne presude koja se činjenicama uopšte nije bavila?

Može, zato što se kod nas ni istorija ne bavi činjenicama. Više se bavi “činjenicama” na koje je Hegel i mislio. Ali, problem sa istorijom je dublji nego što se čini. Mislim da se može reći da zastupnici raznih “istorija” žive u svetu koji se radikalno razlikuje od sveta činjenica. Tačnije, činjenice o kojima se ovde radi mahom su – neprimećene – u samim istoričarima. U tom smislu, priču o njima nazvaćemo “kvantna teorija rehabilitacije”, pošto se kvantna teorija bavi unutrašnjošću atoma, a mi ćemo se ovde baviti unutrašnjošću prosečnog nacionaliste istoričara.

Ako ste pratili nacionalistički diskurs, primetili ste da je u njemu ključan pojam “poniženja”. Nacionalista se u jednom trenutku svoje ili porodične istorije našao u poniženju, što je sigurno veoma traumatično iskustvo i to nije problematično. Problematična je njegova reakcija na njega. Budući ponižen, on kipti od želje za retorzijom – uzvraćanjem – ali, pošto su oni koji su ga ponizili nedostupni, da bi dobio mogući objekt retorzije, vinovnike nepravde u odnosu na njega proširuje na celu suparničku grupu. Tako svi Srbi ili Hrvati ili Albanci postaju isti i svi učestvuju u ponižavanju.

Ono što nacionalista nipošto ne želi je da bude dodatno ponižen, a smatra da bi bio dodatno ponižen ako bi komunicirao ili sarađivao sa suparničkom grupom. Na ovoj krivini svesti ispadaju “partizani” a u svest ulaze “četnici” ili “ustaše”. Nevažna je bilo koja činjenica o njima, njih će svest prigodno aranžirati tako da zaboravi na zločine ili ih opravda na neki način. Bitno je da su ovi arhi-nacionalisti simbol nepristajanja na dalje stajanje sa onim drugima. Na tom mestu i svaka Jugoslavija postaje tamnica u kojoj se moralo stajati zajedno u poniženju.

Važno je znati da ova reakcija svesti nije jedina moguća, čak je recimo zabranjena po hrišćanskom moralu u koji se kunu naše nacionalističke strane. Neposredno posle rata, u modi je bila sasvim drugačija reakcija. Ali je sa tom drugačijom rekacijom išla i određena nesloboda. Onog trenutka kada je ta nesloboda ukinuta, zabranjena reakcija nacionalista buknula je svom snagom. I njena eksplozija se još ne smiruje, čak se može reći da se sleže. Novi sistem – neoliberalni – podstiče ovu reakciju jer, ukratko, ona pojačava samovolju, koja postoji i u ekonomiji kao ideal. Nikakav “komunizam” ne treba da je u modi, pa nije onda loše da “četnici” ili “ustaše” budu.

Suparničke nacionalističke svesti su kao igrači u nekoj kompjuterskoj igrici u kojoj glavno oružje ima dve funkcije – objavljuje zločine druge strane i briše vlastite zločine. Ova igra je igra bez kraja, makar u okviru nacionalističke svesti, a igrači su po pravilu istoričari i političari. Otuda popularnost istorije u novom neoliberalnom dobu. Ovakva istorija, međutim, nema nikakve veze sa naukom, pošto je nauka igra koja se igra po praktično suprotnim pravilima. U pravoj nauci se činjenice nikad ne brišu, a naučnici su svesni da se do njih dolazi slaganjem.

Da se vratimo sada na kvantnu teoriju. Sve se odigrava tako kao da jako nacionalističko polje u subjektima igre, sprečava da bilo koja čestica činjenice prodre u subjekt. U njemu se odigrava samo igra poniženja, želja da se ne bude optužen/ponižen a da drugi to budu. Međutim, stvari ni tu nisu jednostavne, pošto činjenice poništene u svesti, ostaju u realnosti nepromenjene. Čak trajnije postaju deo ličnosti što se istrajnije negiraju. A to rađa novo poniženje i tako u krug.

Tu nema izlaza nego da se veza sa nacionalističkom česticom raskine. Tek onda se činjenice mogu ravnomerno pustiti u subjekt i provući kroz etičke i metodološke nivoe i smestiti tamo gde pripadaju. Kod nas ima istoričara koji se trude oko toga, ali su retki. Dominantija je druga strana koja se ne bavi istorijom, nego egom nacije, kome prija da ni za šta nije kriv. Hegela se u svemu niko ne seća. On je ionako imao neku teoriju koja je bila protiv činjenica. Bar tako kaže ona jedina rečenica o njemu koju smo čuli.

Poznata je i druga koja kaže da je stvarno samo ono što je umno. Pa ako nije umna nacionalistička igra negiranja činjenica, nije ni stvarna, makar za um. U tome da su samo umne stvari stvarne ogleda se idealistički optimizam.

Taj kvant je i jedino što nam preostaje.

Comments are closed.

Adsense

Po datumima

мај 2015.
П У С Ч П С Н
« апр   јун »
 123
45678910
11121314151617
18192021222324
25262728293031