Besplatna pravna pomoć piscima Zakona o udžbenicima

Nakon što je naglo povučen dugo pripremani Zakon o udžbenicima postalo je jasno da su Vlada i ministarstvo praktično priznali da predloženi zakon nije dobar. Priča o pritiscima kojima su bili izloženi je ili izmišljena ili skandal pošto bi u slučaju da su realni pritisci doveli do povlačenja zakona to govorilo o popuštanju države pred privatnim interesima uz dodatni skandal da ministarstvo te koji su ih pritiskali krije.

Zbog toga je bolje pretpostaviti da je ministarstvo moralo da popusti pred argumentima kritičara, ali nije želelo i da to jasno prizna. Bilo kako bilo, trenutno stanje je da možemo konstatovati da NIKO ne zna šta bi trebalo uraditi, odnosno, da postoji mnoštvo opcija.

Pokušaću ovde da kažem koja je opcija po meni najbolja.

Mislim da su ograničenja koja su previđena u povučenom predlogu Zakona loša i takođe mislim da je i sam Zakon koncipiran na loš način. Po meni, bilo bi bolje krenuti od ovih principa:

1) Nastavnik bira koju će knjigu preporučiti učenicima kao knjigu u kojoj postoji pregled većine gradiva iz programa.

2) Nastavnik ne sme da kupovinu te knjige učini obaveznom, odnosno da dobijanje ocene poveže sa učenjem baš iz te knjige.

3) Ocena se dobija prema savladanim ishodima u skladu sa programom predmeta.

4) Ministarstvo ne odobrava knjigu koju će nastavnik preporučiti učenicima, s tim da je nastavnik dužan da navede koju će knjigu preporučiti kao udžbenik i da li će uopšte preporučiti neku knjigu.

5) Škola, lokalna samouprava i ministarstvo se staraju da u školskoj biblioteci ima dovoljno udžbenika za rad učenika koji nisu nabavili knjigu, u skladu sa potrebama i mogućnostima.

6) Lokalna samouprava može platiti udžbenike za deo zainteresovanih učenika manje platežne moći ili za sve učenike.

7) Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja stara se da učenici imaju dovoljno besplatnih materijala za učenje i pruža stručna mišljenja o udžbenicima na vlastitu inicijativu ili na zahtev javnosti. I ostale državne ustanove koje se bave obrazovanjem mogu konkurisati za sredstva koja bi poslužila stvaranju besplatnih učila.

8) Nastavnik je u sukobu interesa kada preporučuje udžbenik i ne sme imati materijalnu korist od te preporuke, u smislu poklona značajnije vrednosti (npr. sam udžbenik može biti poklon) ili dela od prodaje.

9) Cene udžbenika su slobodne. Štampanje udžbenika je slobodno.

10) Distribucija udžbenika po pravilu se odvija van škole.

11) Ukoliko je najpogodniji ili jedini način za distribuciju udžbenika distribucija u školi, nastavnik i škola mogu imati zaradu od distribucije knjiga u dogovoru sa izdavačem, a najviše do 5% vrednosti knjiga. Naknada za rad nastavnika po ovom osnovu isplaćuje se sa računa škole.

To je tih 11 teza. Ako bi se dovoljno razmislilo, mislim da bismo došli do zaključka da ovi principi ne vode negativnim efektima. Smatram da bi, ukupno gledano, bilo potrošeno manje novca za udžbenike, a da bi se kvalitet rada povećao. Nastavnik bi i pored slobode izbora udžbenika odgovarao i dalje za obradu zajedničkog programa i postizanje standarda. Zavodi u obrazovanju mogli bi se posvetiti stvaranju materijala za unapređenje nastave i asistenciji profesorima, a ne administriranju odobrenja i dozvola.

Principi bi mogli biti primenjeni od osnovne škole do fakulteta, uz sve specifičnosti nivoa obrazovanja.

Ps.
Evo, kad je ministarstvo dobilo nešto besplatno moglo bi nešto besplatno i da da učenicima.

Comments are closed.