S obzirom da je Vučićeva vlada svojim poslednjim akcijama na neki način zaokružila svoju vladavinu, nije loše da i mi podvučemo crtu ispod perioda od 3 godine od kada se dogodila smena vlasti u kojoj su učestvovali i „beli listići“. Iako i danas mnogi sa tim imaju problema, smisao angažmana belih listića je bio da se demokratski sistem u Srbiji unapredi otvaranjem treće mogućnosti i kažnjavanjem prve dve zbog zloupotreba sistema. No to ne znači da je poduhvat bio uspešan. Sada se može reći: 1) da je vlast koja je došla zadržala isti stepen nedemokratske vladavine obojivši ga dodatno bahatošću i promocijom jednog vođe i 2) da bivša vlast, a sadašnja opozicija nije shvatila poruku i unapredila vlastitu politiku. Drugim rečima, nismo uspeli. Ništa čudno, ali to istovremeno ne znači da nije trebalo ni pokušavati.

Naš sistem se i danas može opisati kao nedemokratski, što znači da onaj ko dolazi na vlast resurse društva počinje da zlopupotrebljava u svoju korist, da ih prisvaja u većoj meri nego što je to dozvoljeno u demokratskom sistemu. Pošto je naš sistem očigledno stabilno nedemokratski i opozicija čeka svoj red za prisvajanje ovih resursa i ne želi da poradi na promeni sistema.

Tri aspekta nedemokratskog sistema su tu na delu:

1) Prisvajanje novca i privilegija (korupcija)
Ovde je dobra ilustracija nedavna privatizacija Avala filma, koja je izvedena tako, kao da ništa od ranije kritike privatizacije nije bilo poznato. I tu: 1) se ne zna kupac 2) u igri je zemljište, a ne delatnost preduzeća 3) postoji sporan odnos prema osetljivim javnim dobrima (prava na filmove). Poslovi vlasti i dalje su sasvim netransparentni – ugovori se ne objavljuju ili se objavljuju kada su sasvim gotovi. Sveprisutan politički pritisak dodatno doprinosi utisku da su svi poslovi vlasti netransparentni.

2) Kontrola nad medijima
Nedemokratska vlast sebi prisvaja pravo da uređuje javni prostor u smislu da sprečava objektivno izveštavanje o svojim poslovima i stanju društva. Trenutna vlast to postiže direktnim angažmanom dominantnih privatnih medija koji otvoreno rade u njenu korist i pritiskom na ostale medije pomoću pretnje odmazdom za nepovoljno izveštavanje.

3) Neutralizacija nezavisnih aktera i satanizacija opozicije
Kampanja protiv zaštitnika građana Saše Jankovića sa prigodnim detaljem da ministar vlade upada na njegove sastanke i ometa ih, odlično ilustruje ovu osobinu vlasti. Svi sporni slučajevi rešavaju se tako što predsednik vlade daje prvi svoju presudu ili svoje mišljenje, a onda se ostale institucije prilagođavaju tome. Svako ko kritikuje vladu sa značajnim efektom u javnosti satanizovan je u privatnim provladinim medijima. Opozicija dobija redovno isti tretman.

Ukratko, naša trenutna vlast je nedemokratska. Ali, treba naglasiti da ona, na nivou reči, to nije uvek bila. Glavne poluge dolaska na vlast ovde su upravo bile 1) borba protiv korupcije – preispitivanje privatizacija itd 2) pozivanje na Vericu Barać i njen izveštaj o medijima 3) odvajanje funkcije predsednika države i stranke, pozivanje na nezavisnu javnost, između ostalog i na bele listiće itd. Kako je vreme prolazilo sve ove stavke nestajale su, a sistem se vraćao u nedemokratsko ležište.

Šta je za to vreme radila opozicija, bivša vlast? Demokratska stranka imala je još nekoliko cepanja. Najpre je Tadića zamenila Đilasom, koji se nije previše interesovao za politiku. Kada je on smenjen sa funkcije gradonačelnika, izašla je na izbore i prošla dosta slabo, pa je smenjen i Đilas i umesto njega je došao Bojan Pajtić, sa programom koketiranja sa blagim nacionalizmom i politikom „trećeg puta“. Nije bilo nekih značajnih efekata.

Ključni problem je da ove tri godine nisu iskorišćene za značajniju promenu stava po ova gornja tri ključna pitanja nedemokratske politike kod nas. Na primer, sadašnja vlast vrši masovnu zloupotrebu medija, a to je na nešto drugačiji način radila i DS. Šta je DS za ove tri godine uradila da pokaže da to u novoj prilici ne bi radila? Ni danas ona praktično nema primedbi na medijske zakone, povlačenje države iz medija, zloupotrebu tabloida. Sve što imamo je implicitna tvrdnja da oni više ne bi radili isto kao ranije, ali nema ni zakonskih predloga ni refleksije vlastite medijske politike. Možda sam ja nešto propustio, ali ne sećam se izvinjenja DS za ignorisanje svih izveštaja koje je sastavljala Verica Barać svojevremeno.

Dakle, sva je prilika da nam u trenutnoj fazi istorijskog razvoja ne gine nedemokratska vlast. To je ono što se ne menja ili se veoma teško menja. Pokrenuti istoriju u hegelovskom smislu da posle smene teze i antiteze sledi sinteza na višem nivou, veoma je teško.

Ali, to je jedino što ima smisla.