Priznajem da sam hteo da smislim naslov u stilu “Tajne manastirske rakije” (Slobodan Šijan, 1988), a da ima veze sa DS, i nisam smislio ništa bolje od priloženog. Ali opet, možda “demokratska rakija” i nije toliki apsurd, naprednjaci, na primer, imaju rakiju – Tomovaču – a i demokrate su barem nekada bile dovoljno velika grupa da bi mogli da imaju i svoju rakiju.

No, ako je “demokratska rakija” možda nemoguća, da li je nemoguća i demokratska Siriza, ili barem demokratska levica, levi deo Demokratske stranke? Ovo pitanje je jedno od centralnih pitanja za budućnost DS-a i političkog sistema u Srbiji. Da li stranke treba da se i dalje drže starog principa “demokratskog centralizma”?

Ovaj princip je pravilo na našoj političkoj sceni. Sve stranke, odnosno njihove vođe, smatraju da je pravilno da se sve može reći na zatvorenim sastancima u stranci, ali da u javnost može ići samo jedna poruka od strane svih funkcionera. Kako se izrazio profesor Mićunović povodom najave predloga programa Borka Stefanovića:

“Ne može se u ime stranke govoriti nešto što partija nije usvojila. U stranci mora da postoji debata, saglasnost i zajednički stav, a soliranje vodi nerazumevanju politike. Svako soliranje van organa stranke umanjuje njenu ubojitost”.

Naravno da isto ovako razmišljaju i u SNS ili u bilo kojoj od naših stranaka. Stranka treba da šalje samo jednu poruku, koju najčešće smišlja lider stranke sam, i da čeka efekte, a ako stvari krenu loše, onda menjamo lidera. Uz svo poštovanje za profesora Mićunovića, upravo bi ovaj način razmišljanja trebalo promeniti, pošto je on neka vrsta relikta nedemokratske tradicije. Princip koji je nalagao da čitavo društvo ima jedno mišljenje, ovde se samo povukao na drugi položaj.

Hajde da razmišljamo zajedno. Ukoliko u nekoj stranci postoje ljudi sa različitim idejama, šta bi oni i sama stranka trebalo da urade povodom toga, ukoliko ne žele da se pocepaju na n manjih stranaka? Prva mogućnost je da se ovi stavovi iznose u stranci i da, ako ne dobiju većinu, ostanu iza zavese stranke i nikad ne dospeju u javnost. To znači da za spoljni svet oni ne postoje, makar dok ne steknu većinu, na šta se može čekati godinama. Za to vreme javnost neće moći da razmišlja o tim predlozima niti da se opredeljuje povodom njih pa ni sama stranka neće imati povratnu informaciju o tome. Nivo demokratske kulture je nizak, a u stranci vlada autoritarnost. Ako se dese neka “soliranja” u javnosti, stranački funcioneri koji zastupaju većinu, ignorišu to ili paušalno kritikuju da nije trebalo izlaziti u javnost sa tim mišljenjima. Krajni rezultat je samo autoritarnost i ništa više.

Postoji i druga mogućnost. Dovoljno je da funkcioneri većine kažu “Razumeli smo šta govori X, ali taj stav trenutno u stranci nema većinu.” I da onda daju dovoljno obrazloženje zašto smatraju da određena politika nije trenutno najbolja. Iz ovakve izjave ne može proizaći ništa loše za neku stranku. Onaj koji je izgovara pokazuje svoju demokratsku kulturu i, što je još važnije, pokazuje da je razmislio o predlozima – to govori kada kaže “razumeo sam” – i da je voljan da razmišlja dok se bavi politikom.

Formalno gledano tu kao da imamo dve političko-misaone funkcije. Ako je X neki politički stav koji iznosi osoba Y, funkcija razumevanja ima oblik:

R(x) = “Razumeli smo X, i o njemu se može raspravljati, ipak trenutno smatramo da ima više argumenata protiv”

A funkcije negacije ima ovaj oblik:

N(x) = “Stav X se razlikuje od stava većine u stranci, zbog toga smatramo štetnim da se taj stav čuje u javnosti”.

Naš problem je u tome što još nemamo stranku u kojoj bi preovlađivala funkcija razumevanja u odnosu na funkciju negacije. Ta stranka u kojoj ima razumevanja i debate, nikako ne bi odavala utisak svađe i kakofonije ukoliko bi pokazivala RAZUMEVANJE, jer razumevanje je suprotnost svađi. Takođe, to što ne bismo imali utisak o potpunom jedinstvu stranke ne bi nimalo umanjilo njenu efikasnost. Danas je u stvari stanje takvo, pogotovu u DS, da politiku stranke smišlja njen lider. To dovodi do toga da često lidera u nekoj politici zapravo niko ne prati. Setite se Đilasa i njegovog zalaganja za državna preduzeća – ko je iz DS podržao tu politiku? Ili, sadašnji predsednik Bojan Pajtić je u svoj mandat krenuo sa “srpskom Srbijom” i politikom “trećeg puta” (koju je svojevremeno smislio Bler) – ko je podržao baš tu politiku iz DS? Ja se ne sećam da je toga bilo.

“Demokratski centralizam” u stvari je glumljenje saglasnosti oko nečega što skoro niko u stranci ne razume, ali iz razloga uvreženog autoritarizma misli da treba da glumi da podržava dok je neki lider tu.

Vidite koliko je ovo u drugoj deceniji 21. veka besmisleno?

Sada je vreme da barem jedna stranka, zaista, funkciju N(x) zameni funkcijom R(x). Ako mišljenje njenog istaknutog člana ne interesuje neku stranku, koliko li je tek interesuje mišljenje nekog simpatizera ili građanina?

Razmislite o tome. Tu je tajna razumevanja demokratije, ako hoćete, tajna demokratske “rakije”.