Grci će danas odlučivati o tome da li podržavaju filoofiju svoje vlade ili ne, ali zanimljivo je da je filozofija „institucija“ koju bi prihvatili ako većinski glasaju „DA“ (NAI) još uvek u stvari nepoznata. To je onaj „neoliberalizam“ koji još uvek kruži kao intelektualni bauk i crvena marama za veliki deo naše javnosti. Mnogi misle da je protivljenje neoliberalizmu samo neozbiljnost u uzimanju i nevraćanju dugova, neki da svaki ekonomista mora biti desničar, jer ekonomija nekako „naučno“ dokazuje da levica nije u pravu, neki ugledni profesori u „opoziciji“ misle da je levica samo preraspodeljivanje onoga što kapital stvori, a ne može samo da se preraspodeljuje, treba i stvarati. Sve to pokazuje da je kod nas smisao neoliberalizma još uvek široko nepoznat. Tačnije rečeno, ovaj deo javnosti potpuno je nevin u pogledu ovog pojma, ako ikada budu shvatili o čemu se radi to će biti stvar budućnosti.
A budući da je još Kami označio Sizifa kao mitskog junaka koji najbolje personifikuje filozofiju, hajde da pokušamo još jednom. Ovo je bitno: levica nije zalaganje za preraspodelu onoga što kapital stvori, nego za prihvatanje specifičnih levih normi. Leve norme su norme koje bi na pravedniji način određivale opšte uslove života. Ove norme se ne svode na preraspodeljivanje novca, kako to izgleda iz neoliberalne vizure, nego na jednaku POČETNU raspodelu prava i šansi. Tu se ne raspodeljuje ništa što je kapital prethodno stvorio, pa mu levica to oduzima i raspodeljuje, već je to u startu raspodeljeno na jednak, levi način.
Da to ilsutrujemo na primeru medija. Zamislite da je zajednica odlučila da obezbedi postojanje javnog servisa koji bi SVIMA omogućavao uvid u javne poslove. Na taj način bi svi dobijali jednu vrednost važnu za demokratiju, koja je i sama oblik jednake raspodele političke moći na sve građane. Alternativa ovom načinu raspodele je informisanje koje bi sve podatke učinilo tajnim, netransparentim, kao što je u velikoj meri danas. Međutim, primetite da ove informacije nisu najpre bile „vlasništvo“ manjine okupljene oko novca i vlasti, pa im je onda te informacije levica oduzela i preraspodelila drugima. Ovde se radi samo o dva načina organizacije društvenog života i ništa više.
Slično je i sa novcem i njegovom „preraspodelom“ protiv koje su neoliberali zbog efikasnosti, „moralnog hazarda“ i sličnih razloga. Novac se može uzimati od svih i preraspodeljivati privilegovanoj manjini putem korpucije, monopola, korupmiranog i neefikasnog sudskog sistema, autoritarizma u politici, netransparetnosti, subvencija, zabrane sindikata i „pljačke“ raznih vrsta. Ovaj neoliberalni način preraspodele nekako se ne pojavljuje u neoliberalnim analizama, tu kapital samo „stvara“ a levica lenstvuje i preraspodeljuje.
U stvari je sasvim obrnuto – kapital sklon korupciji „merama štednje“ preraspodeljuje javni prostor u malo privatnih luku. „Mere štednje“ nisu ništa drugo nego smanjivanje obima levog načina organizacije društva putem preraspodeljivanja društvenih i strukturnih monopola privatnim licima. Zato se traži smanjivanje javnog sektora i jačanje privatnog sektora.
Grci su danas u prilici da potvrde da su ukapirali da je ova filozofija pogrešna, da ne vodi nikakvom boljitku za sve, već boljitku za malu bogatu manjinu.
A verovatno ćemo i mi jednom ukapirati.
