Srpski političar

Možda ste već pročitali ove rečenice:

“Ja samo želim da bezbednost i interese svog naroda i svoje zemlje zaštitim”
“Saosećam sa sudbinom migranata, ali još više brinem za budućnost svog naroda”.
“A šta ćemo s tim što upravo ona na ovaj način poziva na izmenu etničke strukture u Srbiji, podrivajući osnovnu ustavnu definiciju države Srbije kao države srpskog naroda?”

Ako ste ih pročitali, verovatno znate i da ljudi koji ih pišu vole da sebe nazivaju “srpskim nacionalistima”, a onaj “njihov” narod, iz gornjih izjava, je naravno “srpski narod”.

Ove rečenice vam se mogu učiniti nesimpatičnim, ali takođe možete smatrati da je taj stav legitiman, odnosno, da nacionalisti ne menjaju radikalno zajednicu u kojoj deluju. Oni samo izražavaju “ljubav prema svom narodu”.

Ovde ćemo navesti argumente da to nije tako i da ove naizgled benigne rečenice u stvari predstavljaju nešto neobično i veoma problematično. Naizgled paradoksalno, baš “srpski političar”, “srpski nacionalista” koji se obraća samo “srpskom narodu”, samo kvari Srbiju.

Naime, to što u postoji “srpski političar”, u smislu političara koji se obraća i brine samo o svom, srpskom, narodu, ne dokazuje da taj pojam ima smisla u modernoj, miroljubivoj, politici. Na primer, mogu da kažem “aksiomatska petunija” ali to ne znači da taj pojam, samim tim, ima smisao.

Postojanje političara koji se obraćaju samo jednoj etničkoj grupi nije nešto što postoji “svuda u svetu”. Na primer, u Londonu ima više od 50% stanovništva koji nemaju englesko poreklo – da li je normalno među londonskim političarima da se obraćaju samo “engleskom narodu”? Ne verujem da uopšte ima takvih političara.

Sa druge strane, zamislite političara koji, na primer, predlaže sada aktuelne promene poreza na dohodak, recimo da predlaže da se on smanji sa 19% na 10%, ali dodaje i da se obraća samo “srpskom narodu”, a ne pripadnicima manjina. Da li ovaj dodatak normalan? Da li poreze plaćaju svi jednako, nezavisno od etničke pripadnosti? – Da.

Zašto bi se naš političar onda obraćao samo svom narodu?

Tu bi naš političar mogao da odgovori: naravno da se on ne obraća samo svom narodu zbog toga što se sami predlozi odnose samo na njega, nego zato što je on srpski političar, a normalno je, po njemu, da se srpski političari obraćaju Srbima, mađarski Mađarima, slovački Slovacima itd. Međutim, tu se postavlja pitanje: Zašto je to normalno?

Po ovom stavu, to je normalno zato što nacionalisti smatraju da su sve vrednosti, negde u “svetu vrednosti” označene tako da se uvek zna čija je neka vrednost. Srbi ne bi trebalo da veruju političaru Bošnjaku zato što će Bošnjak uvek birati bošnjačke vrednosti, vrednosti koje odgovaraju njemu, a ne nekom Srbinu. Zato svaki narod treba da se drži svojih političara i svojih vrednosti. Ako činjenica da je neko “srpski političar” nije dovoljna da glasate za njega, činjenica da je neko etnički, recimo, Hrvat, dovoljna je da ne glasate za njega ako ste Srbin.

Ovaj način razmišljanja vam se može učiniti logičan, ali isto tako i apsurdan. U životu, sasvim je uobičajeno da verujemo nečemu što nije rekao neki Srbin. Celokupna nauka, umetnost, tehnologija, religija, umanjena za naš srazmerno mali doprinos, nije naša, pa je ipak osnova našeg života na najrazličitije načine. U stvari je za procenu da li ćete nešto prihvatiti, prilično irelevantno ko je to predložio. Zašto bi vam baš u politici moralo biti od ključne važnosti da je neko etnički Srbin i da je odlučio da se obraća samo Srbima?

Ovaj “srpski političar” izgleda o vama misli ovo: vi ste osoba kojoj je dovoljno da je neko “Srbin” i da je uspeo da vas ubedi da ostali konkurenti nisu Srbi ili nisu “dovoljno Srbi” (recimo zalažu se za EU, imaju rođake ne-Srbe, pišu latinicom ili nešto slično) da bi odlučila da glasa za našeg “srpskog političara”.

Dakle, kad podvučemo crtu ispod “srpskog političara” i njegove brige za “srpski narod” imamo pred sobom nekoga ko diskriminiše druge jer im se ne obraća i ostavlja drugima da se brinu za njih, a vlastiti narod posmatra kao skup ljudi spremnih da ga slede u diskriminaciji, skup koji od našeg političara traži samo to da je Srbin. Sve drugo se podrazumeva. Posebno se podrazumeva da “srpski narod” treba da bude jedinstven i da prihvata “svoje vrednosti”. “Srpski narod”, ceo, misli isto zbog toga što postoji samo jedan skup “srpskih vrednosti”.

I uz to, kada naš političar kaže “srpski narod” sasvim je jasno da ne misli na bilo koga ko je nekad samostalno iznosio svoje mišljenje. Recimo: pitajte bilo kog nacionalistu da li misli da je, recimo, sada aktuelni istoričar Predrag Marković ili Zoran Kesić jedan deo obima njegovog pojma “srpski narod” ili, uostalom, da li je mislio na sebe kada je rekao “srpski narod” – i videćete barem blagu zbunjenost kao znak da nije. “Srpski narod” skupina je ljudi čije misli obavezno tumači neko drugi. Ako niste spremni da nacionalisti date pravo da vas tumači, teško da spadate u “srpski narod”.

“Srpski narod” u stvari je fiktivna, neodređena grupa ljudi koja je referent nacionalističke politike. On postoji kada ga treba tumačiti, štititi, braniti, a da on to samo aklamativno potvrđuje i ne pita ništa. Taj pojam postoji samo da bi nacionalistička politika mogla postojati.

U stvari, ima jedna situacija u kojoj je ovakva politika upotrebljiva: to je rat. Imati sledbenike spremne da diskriminišu druge i jasno odvojene etničke grupe idealna je pretpostavka rata, posebno balkanskog rata koga prati etničko čišćenje teritorija i pljačka. I kad se bolje pogleda, gde god je postojala politika koja se obraćala “srpskom narodu”, “hrvatskom puku” i “albanskom narodu” itd, svuda je ta politika za sobom ostavljala rat i pljačku.

Obraćanje “svom narodu” naprosto nije pogodno za bilo šta drugo osim za rat. Ako rat trenutno nije dostupan, onda je to dobro kao priprema za rat, držanje distance dok ne dođe vreme da se ponovo svi postroje u vojske i krenu da izravnavaju stare račune.
“Srpski političar” dakle, jedino što radi, to je da u svojoj zajednici pokušava da skupi dovoljno ljudi za vraćanje u devetnaestovekovnu politiku osobađanja teritorija i “srpskih zemalja”, diskriminacije i neprijateljstva. Politiku koja direktno vodi u siromaštvo i moralni pad svih, pa i njegovog “srpskog naroda”, ma koliko taj pojam bio fiktivan.

A bilo je i drugih puteva.

“Srpski političar” mogao je biti samo političar iz Srbije koji se obraća svima. Traži od njih da razumeju i podrže politiku kojoj su slobodni da upućuju kritike i primedbe. Pravi zajednicu koja je zajednica svih državljana, kojima se – svima – i obraća. Očekuje od drugih zajednica da budu iste takve i bori se da budu.

Svi građani Srbije bi mogli na jednak način biti publika i mogući glasači svih političara.

Nijedan političar ne bi delio građane prema nacionalnosti.

2 odgovora ka “Srpski političar”

  1. Vesna Pesic каже:

    Vlado, dobar vam je tekst. Čak je i Čedomir Jovanovi kad god je bila reč o Kosovu govorio „moj narod“ ili „naš narod“ o kome se jedino brine. Ako ne uspeš da izgovoriš „naš narod“, oprosti se od politike. Ja se nisam nekada oprostila od politike, a trebalo je, jer ja nisam mogla da prevalim preko usta „naš narod“, a još manje i odvratnije „moj narod koga volim iznad svega“, kako to svakodnevno ponavlja ova baraberija na vlasti.
    Jedino baš nikako nisam mogla da razumem kako ste uzeli „Kviska“ tj. Predraga Markovića, istoričara, da ga stavite zajedno sa Zoranom Kesićem, jer nikako ne vidim šta njih dvojicu povezuje. Dok je Zoran Kesić veoma uspešan komičar i kritičar vlasti, dotle Marković prelazi iz jedne stranke u drugu, i predstavlja Dačićevog „tajnog podpredsednika“ stranke, kao da to uopšte nekog zanima. Kakav je to političar taj istoričar Marković, a ne znam ni kakav je istoričar, da bi prdstavljao takvog keca iz rukava za srpske političare, pa i SPS? Pogledajte danas u Politici njegov intervju, pa to je da povraćate. On je jedna teška cepanica, koja najviše voli da kaže „naš narod“.
    Eto to je bila enigma u tekstu, a sve ostalo je tačno i lepo rečeno.
    Pozdrav, Vesna P.

    • admin каже:

      Vesna, pomenuo sam njih dvojicu kao priimer za nekoga ko javno govori svoje mišljenje. Ne verujem ni da će posle ovog učlanjenja u SPS Predragu M. Dačić govoriti šta da misli, ili da će Dačić tumačiti šta je PM hteo da kaže. Inače, moram priznati da Predraga Markovića cenim zbog toga što je dosta branio celokupnu levu tradiciju u Srbiji, činilo mi se da ima uravnotežen pristup, koliko se ja u istoriju uopšte razumem.

      Ali, to ne znači da će Marković da uradi nešto u SPS. SPS je inertna, eklektička partija u kojoj ima mesta i za Mrku i za ovog i za onog, tu se ja mislim više ceni „ne diraj me ne diram te“ politika, tako da se tu ništa ne može uraditi. I Srđan Dragojević, koji je duže u SPS i koji takođe čovek za respekt, nije uspeo, na žalost da uradi ništa. Uz to, SPS je ulaskom u poslednju vladu izgubio sav levi kredibilitet, ako ga je uopđšte i imao.

      Potpuni je apsurd i da potpredsednik stranke postaje neko ko do juče nije ni bio u stranci. Dačić ovim samo malo popravlja imidž SPS, koji je katastrofalan i to je to. To znači da bih i ja bio kritičan prema PM, jer je kao intekeltualac dužan da pokuša da uradi nešto, a ovde neće uraditi ništa, baš suprotno, od onoga što očekuje.

      pozdrav

Pristigli komentari