Premijeru nema ko da piše

Demokratska društva se od nedemokratskih mogu dosta jednostavno razlikovati prema odnosu koji vlast ima prema javnosti, posebno obrazovanijoj javnosti koja se razume u univerzalne vrednosti i brine se za njih. U demokratskim društvima vlast sluša glas javnosti do te mere da izgleda da je ona samo „sluga“ javnosti, odnosno, da ništa ne radi bez konsultacija sa njom. U nedemokratskim društvima vlast se buni što javnost previše kritikuje vlast i zamera joj razna kršenja univerzalnih prava. Nedemokratska vlast se zato trudi da kanale javnosti zatvori, građane zastraši, a javnost zameni surogatom „botova“, PR-tehničara i kontrolisanih medija.

botovi

U slučaju prošlogodišnjeg ukidanja Utiska Nedelje na jednoj privatnoj televiziji (doduše, sa nacionalnim pokrivanjem) jasno se videla ova razlika. Prema tumačenju vlasti, odluku o ukidanju doneo je privatni vlasnik iz komercijalnih razloga. Međutim, da li je vlast zbog toga izrazila žaljenje, ponudila rešenje da se kanal javnosti ne izgubi ili bilo šta slično? Ne, u stvari je napadnuta Olja Bećković da je „društveno-politička radnica“, a zvanično provladini tabloidi su je optuživali za gramzivost i nepoštenje.

Danas ne samo da nema Utiska, nego nema ni čitavog radija tog vlasnika. Na ekranu te televizije, koliko vidim pri menjanju kanala, neki ljudi ćute i gledaju negde gore. Oni su deo jednog od 3 realitija koji idu na sve četiri privatne televizije koje imaju nacionalnu licencu. Nedavno se na Peščaniku vodila polemika o karikaturi Dušana Petričića na kojoj sluđeni gledaoci ovih televizija odlaze da glasaju za vladajuću stranku, pa je pitanje bilo da li to Petričić optužuje građane, a abolira elitu, ili ne. Međutim, nije karikatura bila tu da optuži građane, nego da pokaže vezu između nedemokratske vlasti i odsustva javnosti. Gledaoci realitija neće imati informacije koje mu mogu pomoći da donosi političke odluke. Tome naravno kumuje i elita – ili bolje rečeno, po položajima gornji sloj društva – jer kreira sistem u kome je obrazovana javnost nepoželjna, ali i građani koji na to pristaju.

Međutim, nedemokratski odnos vlasti prema javnosti danas se najjasnije vidi na mogućem raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora. Oni se najavljuju posle samo nešto više od godine dana mandata, u trenutku kada jedna vladajuća partija ima apsolutnu većinu. Jedini zasad navedeni razlog je upravo javnost: premijer naime kaže da javnost osporava sve što on radi, niko ne želi da prizna uspehe vlade i on je rešio da zbog toga „narod kaže svoje“.

U ovoj situaciji krije se paradoks koji će možda još više zbuniti one koji nisu mogli da progutaju ni prividni paradoks belih listića iz izbora 2012. godine. Pitanje je: Šta to premijer očekuje da „narod“ kaže na izborima, ako on već ima apsolutnu vlast (u više smislova), a jedina sporna stvar, po njemu, jeste kritika od strane javnosti koju dobija? Jedino što se tu može očekivati je mandat da se javnost još više suzbije, jer, da smo u demokratiji, bilo kakav rezultat izbora ne bi mogao sprečiti da javnost nastavi da kritikuje ovakvu vlast i nakon izbora.

Dakle, ako budu raspisani vanredni parlementarni izbori, treći u 4 godine na kojima se očekuje da je moguća ili verovatna vlast ista kao ova koju sada imamo, njihov JEDINI smisao, koji vlast očekuje, je da NAROD da mandat VLASTI da još više suzbija JAVNOST. Narod treba da se ne izborima izjasni za manje demokratije. Naravno, za mnoge je ovo nemoguće, ne može se narod izjasniti za manje demokratije. Međutim, nije sve tako jednostavno – to je moguće, i naš problem, u krajnjoj liniji, i jeste dobar deo građana koji bi glasao za manje demokratije. Da smo manje skloni da aklamativno odobravamo poteze vlasti bilo bi nam mnogo bolje.

Jedna od stvari koje bi tada mogli tražiti su fiksirani izbori koji ne zavise od volje vlasti. Trenutno smo u drugoj situaciji: vlast „do kraja septembra“ razmišlja da li ćemo na vanredne izbore kada ona hoće, na kojima ona hoće da joj damo još više vlasti.

Sve dok premijer, sedeći sam u studiju RTS, ne bude mogao da kaže:
„Srpski narode, nema više onih koji se raduju propasti Srbije – ostao sam samo ja“.

(dobro i Krkobabić, njemu nisam mogao ništa)

2 odgovora ka “Premijeru nema ko da piše”

  1. admin каже:

    „Није лако ни једноставно нити могуће радити у атмосфери у којој се непрестано оспоравају очигледни резултати и успеси.”

  2. Petar каже:

    Најпре једна ствар везана за сајт. Много је лоше то што не могу да се коментаришу старији текстови, то можда има смисла из перспективе аутора сајта (јер ко још чита старије текстове:)), али има нас и таквих.
    Врло лепа схема недемократске власти. Ипак, код нас јавност као да не постоји, поготово она образованија. Требало би да се струка сложи када власт донесе неку лошу одлуку. Замислите да овај немац Шојбле донесе неку блесаву одлуку, „за петама“ би имао пар хиљада економиста који би рекли Не и било би Не. Код нас се образовани споре око свега, као да не заступају општи него неки парцијални интерес. Шта је уопште јавна ствар и имамо ли ми нешто заједничко што бисмо бранили. Ово је једна компликована дезинтеграција у којој се тешко снаћи. Уместо да када дрвосече убију жандара у Куршумлији пола Србије буде три дана на ногама и изврши притисак на власт, да се ти људи ухапсе, да им се суди, шта ми радимо, ништа, као да су дрво одсекли а не човека убили. Оливер Ивановић скоро две године у ѕатвору, нико ништа озбиљно да предузме.
    Друго, нисам сигуран колико се образовани део јавности разуме у универзалне вредности, слажем се да би то тако требало да буде али мислим да је све мање тако. Тамо где се образујемо царује апатија, клановска атмосфера, мало кога је брига за универзалне вредности, неки се спрдају са њима као са Косовским митом, идејом „широког“ образовања и сличним…на часовима и Вама и мени блиске политичке филозофије чуо сам незаборавну реченицу „аха, па има ту доста да се прочита, ма не морате ви то све да читате, битно је да изађете што пре на испит“…е сад, кад то уклопите у идеју ове наше накарадне болоње (која ефикасност студија није ускладила са квалитетом), онда се све слаже.

Pristigli komentari