Filozofski poligraf

Šta mislite, zašto u nauci nema poligrafa? Možda bismo tako mogli da sprečimo prirodnu sklonost naučnika ka laganju da dođe do izražaja, i na svetlo dana izneli pravu istinu?

Međutim, izgleda da to tako ne može. Za otkrivanje istine nije dovoljno da neko ne laže, nego mora i da razmišlja, čita, istražuje, sluša, poštuje naučne metode i čak ima i malo sreće. Ovaj način dolaženja do istine mogli bismo zvati filozofski poligraf, običnim jezikom – javnost, naučna javnost ukoliko se radi o nauci. To sad nije neka mašina u policiji nego jedan sistem koji uključuje sve ideje i sve ljude koji su govorili o nekoj temi, njihovu volju da otkrivaju istinu i sve druge njihove sposobnosti. Kod nas je u poslednje vreme ipak ovaj policijski poligraf prikazan kao glavni instrument za dolaženje do istine.

Kad premijer kaže:

„Mislim da je svim ljudima jasno da ako izbegavate da se izjasnite i da kažete da li je nešto tačno ili ne na poligrafu, znači da ili ne govorite istinu ili nešto krijete.
(Poligraf) uvek govori o nečijoj časti i o tome da li govorite istinu ili ne, dodao je on.”

Iz toga sledi da je poligraf preferirani način da se otkrije šta je istina. Dovoljno je da poligrafom eliminišemo one koji namerno lažu, i ostaće nam istina bez njihovog zamagljivanja.

To, inače, nije jedini način da u našem sistemu otkrijemo istinu. Naime, mi je već svi znamo. Evo šta kaže opet premijer:

“Državni organi su od početka poštovali svu proceduru, sve pokazali da svi ljudi u Srbiji odlično sve razumeju, naveo je Vučić. Mislim da su svi ljudi u Srbiji perfektno razumeli o čemu se radi.”

Dakle, situacija je ovakva: Svi znaju šta je istina, samo neki – koji će biti identifikovani poligrafom – ovu jasnu situaciju zamućuju. Kad njih eliminišemo – istina će se pokazati u punom sjaju – i u punom obimu: SVI ĆE ZNATI I MISLITI ISTO (KAO VLAST).

Zanimljivo je da je situacija na filozofskom poligrafu znatno drugačija. U stvari, uverenje da je nešto istina potpuno je nezavisno od toga da je nešto stvarno istina. Na primer, možete biti uvereni da je nešto istina, a da to ne bude istina. Možete pasti na poligrafu jer krijete da verujete u suprotno od onoga što kažete, ali to u šta verujete može biti neistina. Nije čudo da se u nauci ne koristi poligraf, a ni na sudu, jer njegov rezultat nije konkluzivan.

Da se vratimo, ipak, na stav da „svi razumeju o čemu se radi“. Ovaj stav je dobra ilustracija Žižekove definicije ideologije: da ona predstavlja „unknown knowns“ ono što ne znate da znate. Ovde vi ne znate da „odlično razumete o čemu se radi“ i da se u stvari slažete sa vlašću. Spolja gledano ili za same sebe možda imate drugačije mišljenje od vlasti, ali u okviru ideologije vi mislite isto kao vlast, samo eventualno ne govorite istinu da mislite isto kao vlast.

Ideologija je zapravo logički sistem u kome se ono što vi mislite logički izvodi iz onoga što misli vlast.

Kod nas postoji još jedna upravo aktuelna mogućnost da se utvrdi šta je istina. Ukoliko se stvara „atmosfera“ u kojoj neki lažu da ne znaju da je istina ono što tvrdi vlast, onda narod mora da odluči.

Otuda stalni vanredni izbori. Jedino što u filozofskom poligrafu „narod“, odnosno, većina naučnika nikad ne odlučuje šta je istina. BILO KAKVO da je mišljenje većine, vi imate pravo i obavezu da mislite ono što vi smatrate da je istina.

Zanimljiva je i upotreba poligrafa kao kriterijuma istine u novinarstvu. Naime, znate da je novinarima dozvoljeno da sakriju svoj izvor. To pravilo postoji da bi se omogućilo da neka istina izađe na videlo, čak iako postoji strah autora (izvora) od posledica. S druge strane, novina odgovara za sadržaj takve vesti, nezavisno od toga ko je izvor. Ukratko, novinar ima pravo da krije svoj izvor, i obavezu da ga krije ukoliko izvor tako želi.

Drugačije je u perpsepktivi ideologije. Ona hoće sve da zna što vi znate, a ako nešto krijete to je nešto negativno, što vas diskvalifikuje. Novinar sad mora da ide na poligraf:

Zanimljiv bi bio taj poligraf, kao u igri pitalica sa DA i NE:

– Da li je vaš izvor domaći?
– Domaći (poligraf, recimo, pišti – dakle, strani je)
– Da li je taj izvor državljanin SAD?
– …. (isto)
– Da li je to neko ko se preziva na A
– …. (isto)
– Itd.

I ništa od prava izvora na zaštitu i prava i obaveze novinara da sakrije izvor ne bi ostalo.

Ako su nekome potrebni dokazi da je stanje demokratije u Srbiji loše, ne treba da ih traži u transkriptima prisluškivanja, da se raspituje kod ambasadora itd, dovoljno je da posluša zvanične izjave i zapita se da li one promovišu filozofski poligraf – javnost – kao kriterijum istine, ili policijski poligraf, mašinu, kao kriterijum istine.

Odgovor pod 1. – demokratija.
Odgovor pod 2. – autoritarni sistem.

Simple as that.

1 odgovor ka “Filozofski poligraf”

  1. Stefan Aleksić каже:

    odličan tekst!

Pristigli komentari