Poređenje izbornog programa DS i programa Borka Stefanovića

(personal wiew)

No dobro, dok sam ja čekao na vreme za analizu Izbornog programa DS, Borko Stefanović, do juče potpredsednik DS, izašao je iz nje i polako nastaje Levica Srbije. U trenutku izlaženja Izbornog programa DS trajala je masivna manipulacija zvana “Državni udar 3”, tako da je i na taj način sprečena ozbiljnija analiza ovog programa. Ipak, mislim da još uvek ima smisla uraditi tu analizu, kako bi se još jasnije videlo čega u ovom programu ima, a čega nema. Još ne znamo šta će buduća Levica Srbije istaći u svom programu, ali imamo program Borka Stefanovića pa možemo uporediti.

Da počnemo od nećega što nije baš istaknuto u programu, a po meni je možda osnovni faktor naše politike. Po DS:

Srbija mora usaglasiti spoljnu i bezbednosnu politiku sa politikom EU u procesu pristupanja.

U programu Borka Stefanovića nema ovog bezbednosnog dela, a eksplicite se kaže da „Srbija ne treba da bude članica NATO”. I u DS kažu da Srbija ne treba da uđe u NATO, ali je to opredeljenje nekako blaže i nenaglašeno. Ova razlika ukazuje da je DS jače opredeljena da vodi politiku u skladu sa preporukama EU i SAD. Ove preporuke su toliko brojne i detaljne da vam, ako se opredelite za ovakvu politiku, ne treba neki vlastiti program. Sve što će tu biti vaše jeste eventualno odlaganje.

Druga tačka, odnos prema crkvi. DS je istakla da

Crkve i verske zajednice moraju plaćati porez za komercijalne delatnosti za koje svi drugi plaćaju porez,

i da predmet Građansko vaspitanje, kao i reproduktivno zdravlje, moraju biti obavezni predmeti.

U programu Borka Stefanovića, crkve takođe plaćaju porez, ali opet je stav nešto više levo:

Ukida se veronauka u javnim školama, sa mogućnošću uvođenja predmeta „komparativne religije“, kao izbornog predmeta.

Ekonomija, glavna muka svih, kod DS je rešena na dosta jednostavan način: 1) svima veće plate, penzije i podrška (u programu DS formira se 5-6 fondova za podršku ovome ili onome.), 2) od svih manje uzimanja, posebno preko poreza i doprinosa na plate (ovo je izgleda opšte mesto opozicije, a uskoro će i vladajućih stranaka, a ima ga i kod Borka). Pošto je ovo više rashoda, a manje prihoda, postavlja se čuveno pitanje „Odakle?“, a DS izgleda pruža odgovor samo u smanjenju subvencija za državna i javna preduzeća. Smanjenje subvencija je takođe opšte mesto sadašnje opozicije. Za sada niko, pa ni DS nije ponudio detaljnu kalkulaciju koja bi potvrdila da je ovakvo rešenje praktično izvodljivo, a deluje da nije.

Što se privatizacije tiče DS predlaže da u apsolutno većinskom vlasništvu Republike Srbije ostane infrastruktura: „elektromreža, aerodrom, telekomunikaciona mreža, autoputevi, železničke pruge i slično”. Kad se to prevede u realniji govor, to znači da DS sebi ostavlja slobodu da privatizuje sva komunalna preduzeća, sve delove Telekoma ili Pošte, sva druga preduzeća koja ne održavaju infrastrukturu. Infrastruktura zaista i treba da bude državna, međutim, ovoliki širok krug moguće privatizacije, daje utisak da bi opredeljenje DS moglo da bude sasvim neoliberalno. Odnosno, da ide u prilog privatizacije kao rešenja. Čak i infrastruktura zapravo može biti delimično privatizovana, ali ne većinskim paketom akcija.

U programu Borka Stefanovića jasno je naglašeno više od programa DS, odnosno jasna je orijentacija koja ne podrazumeva da je privatizacija uvek rešenje:

“Ne prodavati javna preduzeća koja pozitivno posluju i ona koja ne posluju pozitivno zbog uticaja politike”

Tu se krije bitna razlika. Današnje socijaldemokrate, ili levi neoliberali – kod nas je to DS – zapravo hoće da kažu ovo: neoliberalizam je potpuno u pravu, čisti kapitalizam je najbolja forma za pravljenje para, ali pošto postoji i ta demokratija (do djavola) neko treba da pokrije ovu levu stranu. Zato ćemo mi biti za to da se deo profita koji kapitalizam pravi preraspodeli, odnosno, udeli ranjivim grupama. Drugim rečima, nikakva jednakost nije potrebna da bi kapitalizam funkcionisao, ništa društveno mu ne treba, ali, pošto još uvek postoje i siromašni, da i njima damo nešto, ipak su to glasači. Prava levica bi, pak, zastupala nešto sasvim drugačije. Levi način mišljenja podrazumeva da je jednakost suštinski deo idealnog poretka bez koga ovaj ne može da funkcioniše. Zato se levica nikad neće kolebati da li da u društvu postoji zajednički fond i jednakost. Levica misli da je levo konstitutivni deo idealnog poretka, a levi neoliberali da je ono nužno zlo koje mora da se nakači idealnom kapitalizmu iz razloga socijalne bolećivosti prema slabijima. Zato će socijaldemokrate da rade sve isto što i neoliberali (jer to „koristi privredi“), ali će gledati da pokriju i „socijalna davanja“. S tim da ova davanja uvek vise u vazduhu: bilo zato što se nema („mere štednje“) bilo zato što se zaključilo da ipak davanja vode u „moralni hazard“ i lenjost. Kad se levičar zalaže za neku meru, on to radi jer misli da je to neophodno za idealan poredak i zato što ona koristi svima, a kad to radi današnji socijaldemokrata on misli da je to privremeno i nužno zlo, koje koristi samo slabijma, a jačima i bogatijima šteti, jer se od njih „uzima“, pa im društvo ostaje dužno. Ova ideološka obrazloženja su ključna jer ona otkrivaju kakva je dugoročna politika ili duh neke politike.

Da sad pređemo na ono čega u programu DS nema. U celom Izbornom programu DS nema reči „transparentno“ niti pominjanja teme javnosti ugovora o kojoj se u javnosti proteklih meseci toliko pričalo. Izgleda da je za DS sva ta priča bila luk i voda, a kad se zaista formuliše politika svako za sebe želi priviligije koje vlast kod nas tradicionalno ima. U programu Borka Stefanovića pominje se transparentnost:

Uvesti potpunu transparentnost i efikasnost javnih nabavki u Srbiji, kroz punu primenu informacionih tehnologija;

Pominje se i preispitivanje “tajnih ugovora”, kontrola preduzeća od strane radnika, kontrola poslovanja preduzeća od strane malih akcionara. Traži se napuštanje koncepta javno-privatnih partnerstava, zbog toga što predstavljaju socijalizaciju gubitaka, a privatizaciju profita takvih preduzeća. Međutim, čak ni u ovom programu nije dovoljno jasno naglašeno opredeljenje za javnost svih poslova vlasti. U ovoj sferi još uvek vodi pokret “Dosta je bilo” iako su javnost i transparetnost po prirodi stvari na kojima bi trebalo da insistira levica, jer u jednak položaj stavljaju vlast i građane. U svakom slučaju to je pitanje na kome bi mogla da se otvoreno gradi saradnja izmešu stranaka opozicije. Pitanje na kome ne može da se izgubi i koje bi sigurno vratilo glasače opozicije.

Mediji su takođe goruća tema koja je dobila nedovoljno prostora u programu DS, kao da DS svojevremeno nije izgubila poverenje građana baš zbog mahinacija sa medijima. Osim deklaracija o slobodi i odgovornosti ništa konkretno tu nema, tako da možemo zaključiti da bi sve bilo isto kao nekada. Program Borka Stefanovića zalaže se i za lokalne javne srevise (dok program DS predviđa samo regionalni servis za Centralnu Srbiju), ali i njemu nedostaje precizno rešenje ovog haosa koji će iza sebe ostaviti Vučić. Nema rešenja za kontrolu javnog i rreklamnog novca u medijima. Takođe, rešenja za kontrolu vlasništva.
Ukratko, Izbrni program DS je levo u odnosu na program sadašnje vlade, što je pohvalno, ali je to još uvek levo nakalamljeno na trenutni nepromenjeni neoliberalni zvanični program DS. On kao da pravi ustupke levici i shvata levo samo kao pitanje solidarnosti, empatije za ranjive grupe, za ljudska prava, ekologiju itd. To je program dozvoljenog neoliberalnog levog.

Po meni, današnja situacija traži mnogo jače i svesnije levo koje shvata šta je pogrešno u neoliberalnoj logici, i kreće iz nove leve logike.

Levica Srbije bi mogla biti na tom tragu.

6 odgovora ka “Poređenje izbornog programa DS i programa Borka Stefanovića”

  1. Петар каже:

    Ja cu morati da odgovorim na tekst o kuci svih gradjana Srbije, posto su komentari tamo zatvoreni. Koliko sam razumeo, mislite da je isticanje i samovolja jedne etnicke grupe u bilo kom kontekstu nacionalizam. Ali zasto ne bismo za to koristili termine koji vec postoje, recimo nacizam, isticanje arijevske rase iznad ostalih. Fasizam, neofasizam, rasizam…ima toliko prikladnijih naziva za ovo od nacionalizma.
    Zasto nacionalizam? On potice od nacija, nacionalno, a u teoriji postoji dva tipa nacije (nesto me ta podela vuce na nemackog sociologa Teniza ali nije toliko vazno), one koje se osnivaju na tradiciji, istoriji, jeziku (tu smo mi), i druge koje se zasnivaju na dogovoru oko nekog skupa vrednosti (recimo Amerikanci, SAD).
    Kod nas se odavno nacionalne vrednosti suprotstavljaju gradjanskim, a one se uopste ne iskljucuju, ja mislim da se nadopunjuju. U kontekstu Crkve Svetog Save kao kuce svih gradjana, ne morate je uopste posmatrati kroz religiju. Sveti Sava je bio srpski prosvetitelj, ucitelj, diplomata, jedan vazan covek za nasu srednjovekovnu drzavnost. Ima toliko literature, ali procitajte na primer roman Dorotej pa cete videti odnos crkve, drzave i vojske. Verujem da veliki deo stranaca kada dodje u nasu prestonicu pita kome je posvecena ova gradjevina, ko je bio taj covek…Nemci imaju Lutera i postuju ga cak i oni koji nisu religiozni, mi imamo Svetog Savu, ti ljudi nisu samo deo crkve, njihov uticaj je mnogo veci. Dzon Lok, jedan od mojih „omiljenih“ filozofa, jedan od osnivaca liberalizma je svoje ucenje razvio pozivajuci se na teologa Hukera.
    Nase politicke elite umeju nekad da preteraju, ali je sve u svemu odnos prema manjinskim narodima u nasoj zemlji korektan (u odnosu na okruzenje). Neke manjine ne zele integraciju, sta god da uradite njima to nije dovoljno, prave geto. Dolazim iz visenacionalne sredine i znam kako se manipulise manjinskom zajednicom. Ja ovako razmisljam, ako bih otisao da zivim u inostranstvo, potrudio bih se da naucim nesto iz istorije zemlje u koju bih otisao, postovao bih velikane te drzave kao da je moja.
    Mozes li da mi ukratko objasnis drugu recenicu iz odgovora, da nacionalni identitet ne postoji?

    • admin каже:

      na primer ja smatram da naciju koja živi u Srbiji čine svi građani Srbije, a da nekom etničkoj grupi pripada neko ko je izabrao da pripada toj grupi.

      Ti verovatno misliš da to nije dovoljno za određivanje nacije ili pripadnosti etiničkoj grupi (nacionalnog identiteta).

      Šta još, po tebi, čini nacionalni identitet?

      • Петар каже:

        Ovo bi moglo da prodje kod velikih naroda, premda je i ovde moguce. Ovo sto si napisao je drzavljanstvo, a ne nacionalna pripadnost. Drzave se mogu menjati, ali to znaci formalno postovanje pravila koje donesu zakonodavna tela, a nema veze sa prihvatanjem etniciteta. Nacionalna pripadnost se u jednom smislu stice rodjenjem i vaspitanjem, kulturom, a u jednom smislu se bira. Ako ste proveli u Srbiji 30 godina i odete da zivite u Juznu Ameriku, vi nikada ne mozete postati Brazilac, ma koliko prihvatili obicaje i kulturu brazilaca. Postoji neki koren iz koga ste potekli, ne mozete negirati sistem iz koga ste potekli, pa makar i ne bili deo vecinskih kulturnih modela koji u njemu postoje. Vi ne morate biti vernik i slaviti slavu, ali cete mozda kod nekoga ici na slavu, pa cete onda ljudima u Brazilu pricati o slavama u Srbiji, to ce vas u nekom smislu determinisati, uticati na vas identitet, imacete to negde makar i u podsvesti…
        Drugo, mislim da kosmopolitska pozicija predpostavlja odredjenu lokalnu poziciju. Jedan kolega je trebao da ide na postdiplomske studije istorije umetnosti u Spaniju, postovalac je Velaskeza, to je izucavao, pripremao se, mislim da nije otisao ali da su ga oni u komunikaciji pitali sledece (otprilike) – Velaskeza poznajes, ali to nas ovde preterano ne zanima, imamo mnogo ljudi koji se time bave, pricaj nam o resavskoj skoli slikarstva u srednjovekovnoj Srbiji, o freskama i rukopisima…pretpostavili su da to zna jer je to nesto sto je „svetsko a nase“. Mozes biti ateista do srzi ali kad odes u Milesevu i vidis fresku Belog Andjela iz 13. veka ili portret Svetog Save, ne mozes reci da to nisu vrednosti. Pa to proucavaju istoricari iz celog sveta samo ovde nekima to smeta kao neka nacionalna i nazadna stvar. A zapravo su to najnaprednije stvari koje imamo. Uzmes ruski film Andrej Rubljov, taj covek je ruski Mikelandjelo…ja govorim o toj kulturnoj pripadnosti, o Copicu, Mokranjcu, Andricu, o etno muzici, epskim pesmama, tome sto je doprinos nase kulture svetskoj, sve je to prepoznato u svetskim okvirima samo ovde neki to smatraju palanackim!!! Nijedan Britanac nece da pretpostavi Kembridz, Magna karta Libertatum, Stoun Hendz ili Rolingstonse nekim internacionalnim vrednostima, reci ce to je britansko i svatsko, samo se ovde to osporava. Mi nemamo Kembridz, ali imamo srednjovekovnu umetnost, imamo Dusanov zakonik, Cele kulu, imamo Smak, imamo neki kvalitet, i ne treba da ga isticemo ali ne treba ni da ga postiskujemo. Ja se trudim da ne govorim u mnozini, vi se ne morate poistovecivati sa onim sa cime se je poistovecujem, ali iz skupa nekih vrednosti ovog drustva mozete uzeti neke druge kao uzorne ili ne morate.
        Izvinjavam se ako sam oduzio, ali nadam se da sam priblizio neke svoje stavove.

        • admin каже:

          to je sve ok što si napisao, i naravno da je sve što nas okružuje deo našeg identiteta (nas kao pojedinaca). Teže je medjutim, navesti ono što ni ti nisi uradio šta je to deo „nacionalnog identititeta“, u smislu da pripadnik nacije B mora imati osobine abcd. u tom smislu nacionalni identitet ne postoji.

          • Петар каже:

            U tom jakom smislu MORA, to ne, to je sad teorija kojom se nisam bavio, prosto govorim laicki, kao neko ko pokusava biti svetski covek, a da ne govori kao neki ovde protiv svega sa ovog podneblja. Imate ovde uspesne ljude koji imaju problem sa bilo cim cemu pridate pridev „srpsko“, jer navodno isticete svoj narod (to je ovaj pojam nacionalizma koji koristite). Ja sam isao na takmicenja iz istorije, citao sam o Nemanjicima, ispricam neke manje poznate stvari…i otprilike mi kazu „kako se usudjujes, ti si velikosrbin, to je mitomanija koja je odnela mnoge zivote…“. Taj postmodernisticki buckuris gde te svako moze optuziti za nesto je opasna stvar. Nisam citao Deridu, vise sam u analiticko-filozofskom diskursu, ali sam procitao jednu njegovu tezu koju sam iskusio nebrojeno puta – da iz jedne recenice ti mozes da zakljucis bilo sta (to zavisi od sistema stavova kojom recenicu tumacis). Verujem da se to moze povezati sa Kvajnovim i Dejvidsonovim holizmom u filozofiji jezika (malo sam se dotakao filozofije).
            Ja recimo mislim da postoje osobine koje su zajednicke, vecina mojih prijatelja slavi krsnu slavu, to ne rade Indijci ili Cileanci, ali veci deo nas Srba to radi, i to je nacionalno obelezje, po mom misljenju. Jedan manji deo nas Srba proucava paganske kultove, to je takodje deo naseg mentaliteta i kulture koji neko postuje a neko ne.
            Ja samo pokusavam da razjasnim neke stvari u javnoj sferi, neki ovde koriste ovu mogucnost koju Derida istice. Meni je smesno i tragicno kada neko optuzi Kostunicu ili Cosica za nacionalizam (ima ih dosta, Vidojkovic, Srbljanovicka, i ekipa), a ti ljudi celom svojom karijerom pokazali da nisu nacionalisti (iako su znali da cene nacionalne vrednosti). Cosic potpisao peticiju za oslobadjanje Izetbegovica, branio njegovo njegovo pravo na misljenje iako se sa tim misljenjem nije slagao – niko od njih to nije u stanju danas da uradi, kad kazete nesto sa cim se ne slazu napadnu vas svim sredstvima, kamenje bacaju na vas:)
            Ja sam poslao nekim prijateljima linkove tekstova koje si mi objavio. Nekima sam spomenuo da si kriticar neoliberalizma i posto znaju da sam ja liberal (da ne ulazimo sada u to kakav) nije im bilo jasno kako je moguce da mi objavis tekstove. Eto, za mene je to primer nekoga ko nije kao ljudi koje sam gore spomenuo. Ne moramo da se slazemo ali mozemo da suceljimo misljenja, da razjasnimo jedni drugima nesuglasice, da se pre svega cujemo i razumemo. Moje iskustvo je takvo da me drugi nisu slusali, ja spomenem kao primer hrabrosti Milosa Obilica, a mogao sam i Hektora ili bilo koga drugog, ali namerno nisam, i neki ljudi me opet napadnu kao nekoga ko podrzava Ratka Mladica. Ja se hvatam za glavu svaki put.
            Da skratim, mislim da imam pravo da branim nekakve nacionalne vrednosti i da to bude jedan zdrav pogled na njih, i da ne moram da se pravdam svaki put od optuzbi da sam nazadan i staromodan.
            Izvini Vladimire ako preterujem sa komentarima.

Pristigli komentari