Dva pojma neoliberalizma

Ko prati našu „scenu“ i tekstove u kojima se pominje termin „neoliberalizam“ mogao je uočiti da ovaj termin pominju dve vrste učesnika u ovoj specifičnoj „debati“. Jedni termin koriste za opis trenutnog stanja, a drugi se često vajkaju kako je pojam ili pežorativan ili neprimenljiv na današnje stanje. Upotrebu pojma od strane prvih aktera možemo uslovno zvati „leva“ upotreba, jer je, pored [ire javnosti, koriste i eksplicitni levičari, a drugu upotrebu praktikuju oni koji često, barem u ovoj prvoj, levoj, javnosti dobijaju oznaku „neoliberali“. U ovom tekstu objasnićemo razliku između ova dva pojma i pokušati da objasnimo zašto je ova debata – debata gluvih, odnosno, zašto između ova dva pojma i njihovih korisnika skoro nikada ne dolazi do interakcije. Pojmove o kojima ćemo pričati zvaćemo „levi“ i „neoliberalni“ pojam neoliberalizma.

Kada se analiziraju pojmovi, razlikujemo dve njihove strane: konotaciju i demotaciju. Pojam denotira nešto u realnosti što mu odgovara, na primer, pojam „čekić“ denotira alat određenog oblika koji možete videti i njime nešto zakucati; pojam konotira svoje značenje, odnosno, objašnjenja koja su povezana sa tim pojmom. I naši pojmovi imaju, pošto su različiti, različite demotacije i konotacije.

  • Levi pojam neoliberalizma denotira sadašnje stanje društveno-ekonomskog sistema u kome preovlađuju stavovi u prilog privatizacije javnih stvari, odnosno, sama privatizacija. Na primer, vlada Hrvatske, je ovih dana najavila prodaju državnog udela u seriji državnih preduzeća (Podravka, Croatia Airlines, itd). Sve se radi u okviru plana da se privatizuju sva preduzeća u Hrvatskoj. Ovaj pojam, dakle, denotira sadašnje stanje, prakse, planove i ideologiju koja ih podržava i opravdava i u čijim ideološkim okvirima se ove prakse odvijaju.
  • Desni (neoliberalni) pojam neoliberalizma denotira buduće stanje u kome neće biti državnih preduzeća, subvencionisanja privatnih preduzeća („zaravnjen teren“), niti spasavanja preduzeća i privrednih subjekata uopšte (banaka, osiguravajućih kuća itd) od propasti.

Ova dva pojma neoliberalizma se, kao što vidimo, radikalno razlikuju. Dok su levi akteri skloni da celokupno sadašnje stanje analiziraju pod terminom neoliberalizam, desni akteri su skloni da kažu kako kod nas „nikad nije bilo neoliberalizma“ ili da, kod nas ili u svetu, nema „ni N od neoliberalizma“. Ovako određeni, skupovi stvari koje denotiraju ovi pojmovi uopšte ne interferiraju. To su potpuno različiti skupovi.

Slično je i sa konotacijom ova dva pojma. Kada objašnjavaju koji pojam neoliberalizma podrazumevaju, druga grupa aktera uvek naglašava da neoliberalizam prevashodno konotira odsustvo spašavanja privrednih subjekata i okruženje u kome postoje samo privatna preduzeća (sva državna preduzeća su privatizoavana). Na ovaj način neoliberalizam razume i Dušan Pavlović u svojoj novoj knjizi  Mašina za rasipanje para:

„Od kada sam postao savetnik ministra, veoma često nailazim na ljude koji me ubeđuju kako je ’neoliberalizam u kome su preduzeća dominantno privatna i u kome vas niko ne spašava kad propadnete, već svuda u svetu propao’” (moj kurziv, MRP, str. 95, poglavlje Moralni hazard)

Znači, desni pojam neoliberalizma konotira samo preferirano stanje bez „moralnog hazarda“, što je stanje koje je moguće ostvariti samo tamo gde nema državnih preduzeća, niti volje da se privatna preduzeća spašavaju.

Levi pojam neoliberalizma konotira  mnogo više od ovoga. Kao što smo rekli dok smo opisivali njegovu denotaciju, on se odnosi na sadašnje stanje u kome preovlađuju prakse u prilog privatizacije i u kome preovlađujuće javno mnjenje preferira stavove u prilog privatizacije. On se odnosi kako na sadašnje stanje, tako i na ideologiju i javni govor koji ga prati, po meni odnosi se i na „filozofiju“ u okviru koje se pojavljuje (više o tome nalazi se u knjizi „Neoliberalna bajka“). Da bi leva upotreba bila ispravna, nije važno to što u sadašnjem sistemu postoje subvencije, spašavanje državnih i privatnih preduzeća – važno je da je to sistem koji sada postoji i u kome postoji preovlađujuća ideologija u prilog privatizacije, kao i sama „tranzicija“ i odmičuća privatizacija, nevezano za to što ta ideologija nije u potpunosti realizovana.

Ove dve različite konotacije (levo značenje 1. i desno značenje 2.) proizvode značajne razlike u tretmanu dva pojma. Pošto koriste pojam koji se odnosi samo na preferirano buduće stanje, desni akteri će biti skloni da tvrde da neoliberalizam nema nikakve veze sa sadašnjim defektima sistema. Na primer, neoliberalizam kao preferirano stanje nema nikakve veze sa našom „pljačkaškom privatizacijom“. Pored toga, pošto neoliberalizam izjednčavaju sa preferirnim stanjem potpune privatizacije, odsustva subvencija itd, desni akteri su skloni da za sebe tvrde da nisu neoliberali samo ako negde odstupe od „čistog tržišta“ i izjasne se recimo protiv privatizacije „prirodnih monopola“ ili za subvencije u školstvu. Rezultat je da, preko ovih intervencija, pojam neoliberalizma postaje potpuno neupotrebljiv za analizu sadašnjeg stanja: niti se odnosi na nešto što sada postoji, niti se, kao sistem stavova, može pripisati bilo kome. „Neoliberalizam“, dakle, ne postoji.

Potpuno je drugačije sa levim pojmom neoliberalizma. Pošto se on odnosi na sadašnje stanje i na stavove koji preovlađuju u njemu, on je primenljiv na svakoga ko zastupa osnovne postavke ideologije, na primer, stav da su državna preduzeća kao takva izvor moralnog hazarda koga u privatnim preduzećima nema. Takođe, država u kojoj su privatizacije već sprovedene pod opravdanjem da je „privatni vlasnik uvek bolji“, u kojoj se skoro svi akteri (vlada, mediji, ekonomisti, ekonomski novinari, Fiskalni savet itd) zalažu za buduće privatizacije, u kojoj postoji konsenzus oko ekonomske politike koja ima glavne neoliberalne odlike – analizira se u okvirima pojma neoliberalne države, čak iako ta država još uvek nije privatizovala sva preduzeća ili još uvek daje subvencije nekim državnim preduzećima.

Ako uporedimo ova dva pojma, vidimo da je desni pojam neoliberalizma znatno uži i redukovaniji u odnosu na levi pojam. On se odnosi samo na budućnost, a ne i na sadašnjost, i samo na uzak skup stavova, a ne na sve stavove koji se pod terminom neoliberalizam pojavljuju u levom pojmu. Na primer, dok bi na levoj strani zalaganje za konsekventnu privatizaciju svih državnih preduzeća spadalo u neoliberalizam, desni pojam je neutralan prema tom stavu i jedino uzima u obzir pitanje da li se takva privatna preduzeća spašavaju ili ne (ako se spašavaju, onda to nije neoliberalizam, ako se ne spašavaju onda jeste).

To se moglo, svojevremeno, još za vreme Cvetkovićeve vlade videti u javnosti, pogotovo posle bailout-a privatnih banaka u SAD. Mnogi akteri – često su bili u pitanju biznismeni – tvrdili su, kao i 5-6 godina kasnije u razgovoru sa Dušanom Pavlovićem, da je „vreme neoliberalizma prošlo“, jer eto, država sada spašava privatne banke i kompanije, a ranije se mislilo da to ne treba činiti, neka preduzeća su prevelika i prevažna da bi ih trebalo pustiti da propadnu, pa je onda pomoć dopustiva i neophodna itd. Ovi biznismeni se tada nisu uopšte doticali pitanja privatizacije. Drugim rečima, mogli su tvrditi i 1) da bi sva preduzeća trebalo da budu privatna i 2) da ih u nekom slučaju treba spašavati državnom intervencijom.

U čemu je još razlika između naših pojmova?

Levi pojam je dizajniran tako da može biti upotrebljiv u kritici sadašnjeg stanja. Na primer, ako je privatizacija bila pljačkaška, onda će ona spadati pod opštu tendenciju sistema da resurse koristi tako da od njih ima koristi privilegovana manjina bogatih. Nasuprot tome, desni kritičari sadašnjeg stanja kritikovaće, ponekad, kao u slučaju DJB, „pljačkašku privatizaciju“ ali kao krivicu države sa kojom neoliberalizam „nema nikakve veze“ (jer ga  kod nas „nikada nije ni bilo“). Drugim rečima, činjenica da se zloupotrebe sadašnjeg sistema odvijaju tako da od javnih resursa imaju nezasluženu korist privatna lica (šema neoliberallizma J →P, novac i resursi idu iz Javnog u Privatno), što sistem čini korumpiranim, nedemokratskim i dizajniranim da radi u prilog bogatih, što pokazuju i statistike poslednjih godina – za desne aktere nema nikakve veze sa neoliberalizmom, nego, obrnuto, sa državom. Oni kažu: da je sve privatizovano, a subvencije i  spašavanje zabranjeno, ne bi bilo zloupotreba i prelivanja iz javnog u privatno. To što sadašnje zloupotrebe i prelivanje iz javnog u privatno praktično omogućavaju da sutra sve bude privatno, desne aktere nimalo ne uzbuđuje. Oni samo ponavljaju da dok postoji država, ona je kriva za sve što je loše, a neoliberalizam može preuzeti krivicu tek kada se u neoliberalna budućnosti ostvari.

Dakle, dok je na levoj strani neoliberalizam sinonim za lošu sadašnjost u kojoj sistem radi u korist male grupe privilegovanih, na desnoj strani je neoliberalizam idealna budućnost u kojoj neće biti intervencije države u privredi. Za jedne je neoliberalizam simbol onoga što danas postoji i  ne valja pa preferiraju institucionalni optimalni odnos državnog i privatnog bez korupcije, a za druge je neoliberalizam simbol onoga što još ne postoji, ali valja, a zamišlja se kao minimum države i odsustvo države u privredi.

Ovde bi analiza ova dva pojma morala da ode dalje od svrhe ovog teksta. Da ne bismo otišli u tom pravcu, odgovorićemo još samo na pitanje kako to da između ove leve i desne strane nema skoro nikakve interakcije, čak po pravilu vlada potpuno nerazumevanje. Sećam se da sam, na twitteru valjda, pročitao nečiji stav od pre nekoliko godina, da on, čim vidi da se u nekom tekstu pominje „neoliberalizam“, prestaje da čita tekst. Ovo je naravno, stav koji je karakterističan za desnu stranu naše nepostojeće debate, pošto je na levoj strani „neoliberalno“ sasvim uobičajen termin.

Već smo rekli da naše desne aktere, levičari često imaju običaj da označavaju kao „neoliberale“ – i sam to često činim. S druge strane, ovi „neoliberali“ izbegavaju sebe da tako zovu, ne vole specijalno termin „neoliberalizam“, smatraju ga pežorativnim ili uvredljivim ili nepotrebnim, pošto je za njih neoliberalizam isto što i liberalizam. Više vole da budu označeni kao liberali, nego kao neoliberali i smatraju da su razlike između Adama Smita, Hazlita, Fridmana i Ejn Rend zanemarljive. Ako već moraju da prihvate neoliberalizam kao termin, onda mu daju „desno“ značenje koje smo gore opisali i koje je radije pozitivno nego negativno.

To je sve ok, normalno je da ljudi imaju različite pojmove. Međutim, pošto je to normalno i često, onda bi trebalo da je normalno i da se ovi različiti pojmovi upoznaju i da se debata može odvijati i pored različitog shvatanja pojmova.

To se kod nas, međutim, nikada ne dešava.

Naši neoliberali razvili su čitav niz strategija za sprečavanje pojavljivanja levog pojma neoliberalizma u diskursu (skoro sve ove strategije mogu se naći u postu „Šta je neoliberalizam?“ na blogu Tržišno rešenje). Tri su najglavnije:

  • Možete da tvrdite da je levi pojam neoliberalizma neobičan, odnosno, da nije standardan, i da stalno tražite da se rasprava nastavi u odnosu na vaš desni pojam. Praktično, u okviru ove strategije vi tvrdite da ne razumete šta vaš oponent tvrdi i da je „neoliberalizam“ nešto drugo, ono što vi podrazumevate (to je, po pravilu, naše značenje 2). Ovaj argument se često dupunjuje, ponešto komičnom, a i netačnom, tvrdnjom da na wikipediji neoliberalizam nije definisan na način 1. Ova strategija je neproduktivna za debatu, zbog toga što je različitost jezika zapravo posledica različitosti teorija kojima se objašnjava stvarnost, a različitost teorija je uvek poželjna i verovatno prodkuktivna.
  • Pošto odbijete da neoliberalizam može biti shvaćen drugačije nego na desni način, odmah prelazite na tvrdnju da on kod nas ne postoji i da se zbog toga ne može uzimati kao faktor u objašnjavanju i raspravi o sadašnjem stanju.
  • Ako treba nešto dodati izbegavanju debate na prva dva načina, možete upotrebiti i treći način, koji je jedan od oblika ad hominem argumenta. Pošto je kod nas pojam „neoliberalizam“ više poznat preko upotrebe u desnom nego u levom diskursu, možete oponenta naprosto optužiti da je nacionalista koji se ne razume u ekonomiju, sanja ujedinjenje sa Rusijom, a neoliberalizam, kao ideologiju privatizacije, ne voli samo zato što on podržava prodaju domaćih preduzeća stranimzapadnim – neprijateljima. Alternativno, možete tvrditi da je „neoliberalizam“ u levom diskursu oznaka za „sve“, odnosno, da mu nije dato precizno značenje. Ovo je naravno, specifičan slučaj zamene teza.

Kada se sve ove strategije efikasno primene, kao što se kod nas po pravilu radi, debata o neoliberalizmu, shvaćenom bilo na način 1, bilo na način 2, izostaje.

To za posledicu ima da kao društvo već drugu deceniju težimo „strukturnim reformama“ koje uvek podrazumevaju privatizacije, „rezanja“ javnog sektora i javne potrošnje, stezanje kaiša i „mere štednje“, a da praktično o svemu tom nema javne debate.

Jedino što postoji je javna propaganda „reformi“.

Mislite o tome kada sledeći put čujete: „Neoliberalizam ne postoji“.

foto: Srđan Đukanović

80 Vladimir Milutinovic - Neo...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

„Neoliberalna bajka“ preko Dvogled.rs

3 odgovora ka “Dva pojma neoliberalizma”

  1. VESNA PESIC каже:

    Slazem se. Otuda nesporazum sta je djb. Po meni to je demagoski neoliberalizam s time sto mu se demagoski dodaje socijala razvijenih protestnatskih drzava kao Holadija ili Danska, sto blage veze nema ni sa nasim razvojem ekonomije, politickog sistema i kulture.

    • admin каже:

      čitam sad Pavlovicevu Mašinu za rasipanje para i slažem se otprilike sa 50%

  2. Stefan Aleksić каже:

    Jedna od boljih analiza koje sam pročitao

Pristigli komentari