Ko je na kraju “ekstraktivnih institucija”?

U tekstu „Dva pojma neoliberalizma“ objasnili smo razliku između dva načina gledanja na sam neoliberalizam. U jednom, neoliberalizam je sadašnji sistem koga karakteriše napredujuća privatizacija (nazivana i „pljačkaškom“) zajedno sa ideologijom „država je loš vlasnik“ koja opravdava ovu praksu i opisuje ideal u kome je „sve privatno“. Po drugom shvatanju, neoliberalizam je samo taj ideal, a ovo čemu sada prisustvujemo je „burazerski kapitalizam“ u toku koga se doduše dešavaju privatizacije i druge „ekstraktivne“ prakse (prakse prelivanja javnog novca u privatne ruke) i koji po logici stvari vodi idealu „ sve je privatno“, ali nije deo tog ideala. Ovaj „esktraktivni“ put do ideala, smatra se pogrešnim, nekom vrstom anomalije u idealu. Na ovoj vrsti shvatanja neoliberalizma kod nas počiva pokret Dosta je bilo (DJB), a ovaj pojam je zastupljen i u knjizi Dušana Pavlovića Mašina za rasipanje para.

Dakle, imamo dva teorijska koncepta:

  • Prvi, nazovimo ga NN, neoliberalizam posmatra kao sastavljen od sadašnje prakse, ideologije i ideala, koji svi zajedno imaju istu N (neoliberalnu) strukturu (ovaj neoliberalizam sadašnje vlasti sprovode i prihvataju, a levičari kritikuju), i
  • Drugi, nazovimo ga BN, koji predstavlja kombinaciju „burazerskog“ ili „ekstraktivnog“ uvoda sa privatizacijama, uvoda koji je problematičan, i samog ideala neoliberalizma (sve privatno, ili maksimnalno mnogo privatnog) koji je nesporan.

Intervencija ovog drugog pojma u realnost sastoji se u ispravci procesa privatizacije na taj način da se eliminišu ekstraktivne institucije – otuda zalaganje DJB i Dušana Pavlovića za transparentnost, ukidanje subvencija, ukidanje diskrecionih odluka o pomoći privredi itd. Međutim, cilj ostaje isti kao u u tumačenju 1. Sve je potrebno privatizovati, odnosno maksimalno mnogo toga (neodređeni „prirodni monopoli“ su izuzeti).

Da neoliberalizam 1. postoji kod nas danas, lako je dokazati. U jučerašnjoj Politici Bojan Đurić se zalaže za privatizaciju Telekoma i ostalih javnih i državnih preduzeća, kako bi se eliminisala jedna od mogućnosti za stranačku ekstrakciju („izvlačenje“)  javnog novca:

“Druga stvar je još važnija – od romantične predstave da su jedni političari pokvareni, a drugi pošteni, mnogo je efikasnije da isečemo što više izvora izvlačenja novca. To znači da radikalno smanjimo broj javnih i državnih preduzeća. Da ih prodamo. To važi, recimo, i za „Telekom”. A to znači i da se ne protivite prodaji „Telekoma” iz populističkih razloga.”

Danas, (25.05.2016) u Kažiprstu na B92, Vladimir Vukčevič, član Fiskalnog Saveta, kaže, zalažući se za prestanak subvencija preduzećima u restruktuiranju:

državno vlasništvo je, naročito u državi Srbiji, veoma loša stvar

Međutim, za teoretičare koji koriste drugi pojam neoliberalizma, koji je, kao što smo rekli, pozitivan pojam (iz njega je “ekstrahovano” sve negativno i prebačeno u “burazerski neoliberalizam” tj. crony capitalism) u ovim izjavama ne vide ništa negativno i ništa neoliberalno u negativnom smislu koji nosi prvi pojam neoliberalizma. Možete biti član Fiskalnog Saveta i savetnik u Privrednoj komori Srbije (bivši član LDP) i zalagati se za privatizacije, pod objašnjenjem da se tako sprečava “ekstrakcija” iako niste član DJB i trebalo bi da ste svesni da je privatizacija za koju se zalažete još uvek deo procesa koji je označen kao “pljačkaška privatizacija”.

Sve izgleda kao da se LDP (sa bivšim članovima) i DJB razlikuju po načinu gledanja na problem “prljavih ruku”. U LDP smatraju da nije strašno malo zaprljati ruke za više neoliberalne ideale (hm, u ovom kontekstu se negde nalazi i najavljeni ulazak lidera LDP u vladu), dok su u DJB dosledniji u „idealizmu“, žele da se na putu ka idealu privatne ekonomije eliminišu “ekstraktivne institucije”.

Možda je bitna okolnost u ovoj priči da je koncept Vučić-LDP dobio oko 50% glasova na prošlim izborima, dok je koncept DJB, koji smatra da je neoliberalni ideal spojiv sa levim pojmovima transparentnosti i zaštite javnog novca, dobio 6% (mada pokazuje tendenciju rasta). Kako to da je ovaj “realni” neoliberalizam u kome, da se jednostavno izrazim, ima svačega, o čemu na upečatljiv način svedoči Mašina za rasipanje para, dobio toliko puta više glasova?

Jedna vrsta objašnjenja može uključiti kontrolu medija, autoritarnu kulturu, podršku SAD i EU itd, i u svemu tome ima istine. Međutim, ovde ćemo se koncetrisati na pojmovno-praktične razloge koji mogu igrati ulogu u ovom procesu.

Naime, i u Mašini za rasipanje para, u kojoj je “esktrakcija” javnog novca u korist privatnih lica centralni pojam, fokus je na političarima koji su osmislili ekstraktivne institucije, a ne na krajnjim korisnicima tih institucija – što bi morala biti pojedinačna lica, najčešće manje ili više krupni vlasnici kapitala. Koliko se sećam, u knjizi nema neke velike osude njihove uloge u celom procesu. Na primer, korisnik nekog kredita Fonda za razvoj ili vlasnik privatizovane fabrike koja je ubrzo zatvorena jer je u startu novog vlasnika interesovalo samo zemljište, ukoliko nije kršio zakon, ne dobija bilo kakvu kritiku ili osudu. Drugim rečima, iako je bio važan subjekt u procesu ekstrakcije, naš privatni vlasnik kapitala – zvaćemo ga klijent u daljem tekstu – je građanin na kome ne stoji bilo kakva krivica. Iako je u ovom procesu bio Hajd, u realnom privrednom sistemu on je Džekil, on je “nosilac preduzetničkog duha”, “investitor”, “poslodavac”, legitiman član budućeg neoliberalnog ideala.

Kada naš klijent bira između stava 1. (stava LDP) i stava 2 (stava DJB), on bira između:

  1. Aktinog učešća u sadašnjem sistemu esktrakcije, koji će mu omogućiti velike profite, nešto neprijatnosti zbog etikete “tajkun” i buduću ulogu vlasnika kapitala i
  2. Odbijanja da učestvuje u ekstraktivnim institucijama i tako izgubi mogućnost velikih profita, iako je mogućnost da ima štetu ako učestvuje veoma mala.

Dilema je, čini se, dosta laka: Zašto bi neko, ko živi u atmosferi u kojoj je stav “privatni vlasnik je uvek bolji” jedini legitiman, odbio da nešto javnog novca, iz sfere u kojoj caruje korupcija,  prevede u svoj džep, u kome će biti zaštićen oreolom privatnog vlasništva?

Da budem sasvim precizan: Zašto bi se jedan , koji se kroz legalnu ekstrakciju malo zaprljao, na vratima neoliberalnog ideala okrenuo i vratio u javni sektor?

Naravno da se neće vratiti. Ostaće u privatnom.  Ono što je za Dušana Pavlovića ekstrakcija, za nekog preduzentnika-klijenta je najprofitabilniji način poslovanja. On bi, ako je već glasao na ovim izborima za listu SNS ili LDP mogao hladno da odgovori da se ponašao sasvim u skladu sa neoliberalnim idealom privatnog vlasništva. I mogao bi da doda da će glasati za DJB, kada dođu na vlast, a da mu je za sad dobro i sa sadašnijim “realističnijim” neoliberalima.

Ovde bi nekome, moguće, pao na pamet argument da je u stvari u dugoročnom interesu našeg klijenta da se ekstraktivne institucije ukinu itd, ali sve to zahteva od našeg junaka da razmišlja na način na koji nije navikao i u šemama koje očigledno nisu najprofitabilnije ovde i sada. Nekim levim šemama u kojima igraju ulogu pojmovi kao što su “javni interes”, “inkluzivne institucije” ili “opšta korist”.

Što reče Bojan Đurić, dosta je bilo sa tim detinjarijama.

Comments are closed.