Izlazak iz autokratije

Ako se još jednom vratimo u ključnu godinu za sadašnju političku scenu, možemo da tadašnje birače podelimo u 3 grupe:

  • Jedni su glasali za SNS ili SPS, sadašnju vlast (SNS) ili za jezičak na vagi koje je bio deo obe vlasti (SPS, SDP ili članove G17+)
  • Drugi su glasali za sadašnju opoziciju (DS, SDS)
  • Treći su bili beli listići (4.57% izašlih) i apstinenti (800.000 glasova manje za Borisa Tadića u odnosu na izbore 2008), koji su danas formirali nove stranke ili su samo deo opozicione javnosti.

(čisti nacionalisti 2012. nisu prešli cenzus)

Smisao akcije belih listića, barem iz moje perspektive, bio je dvojak: najpre je trebalo izvući bivše radikale iz orbite krajnjeg nacionalizma kako bi se politika u Srbiji oslobodila te pretnje, a onda i opomenuti demokrate da se njihova vladavina ispraznila od demokratskih vrednosti, da su tu mnogo stvari nakupilo koje se ne mogu više gutati. Najblaže rečeno, za bele listiće su, u ovom trenutku i kontekstu, naprednjaci bili manje zlo, jer je samo preko tog veštački povećanog rejtinga u javnom mnjenju, mogla biti poslata poruka realne kritike „demokratama“. Sadašnja vlast dobila je negde 50% apstraktnog kredita da može da uradi nešto dobro, dok je opomena DS-u bila oštrija. Sve je to bilo samo posledica jednog političkog trenutka.

Ono što je potom usledilo, naravno da nije sasvim odgovaralo namerama i očekivanjima koje su beli listići, ti praktični kritičari stare vlasti, imali. Na primer, niko nije predviđao da će onaj najproblematičniji deo „svite“ DS, posle kratkog perioda prilagođavanja, preći na stranu nove vlasti i početi da radi za Vučića. Glavne PR agencije, agencije za istraživanje javnog mnjenja, perjanice Tadićevog PR-a, ne da nisu izvukli neke više poruke iz kritike, nego su postali deo PR-a novih vlasti. Primer ovog obrta, nipošto usamljen, je bivši Tadićev savetnik za medije Nebojša Krstić, koji je danas jedan od nejnepristojnijih i najgorljivijih branilaca Vučićeve autokratije. Mnogi su shvatili da je SNS catch-all stranka, uz jedan uslov – mora se bezuslovno i bespogovorno raditi za ličnu vlast jednog čoveka.

Ovo klizanje u autokratiju i ličnu diktaturu nije se dogodilo odmah posle 2012. godine. Još skoro 2 godine posle, Utisak nedelje je, na primer, još bio tu.  Neko vreme i u Beogradu, a do izbora prošle godiine i u Vojvodini i mnogiim opštinama, na vlasti su bile demokrate. Dok je Dačić bio premijer, čak se nije moglo govoriti o apsolutnoj ličnoj vlasti. Ali, od izbora 2014. autokratska vladavina je uzimala sve više maha, a njeni saradnici su sve više gubili lične karakteristike i postajali puke marionete. O svemu je odlučivao jedan čovek i svi organi vlasti su čekali samo njega. Propaganda je bila snažna, a pratično svi mediji (sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, svi štampani mediji, osim Danasa) uređivali su sadržaj tako da podilaze željama čoveka koji je želeo da usisa sve institucije. Izbori iz 2016. već su predstavljali jasan primer želje za aspolutnom, ničim ograničenom ličnom vlašću, a taj zaključak je podvučen rušenjem u Savamali koja se dogodila u noći izbornih rezulatata.

Od korpusa belih listića i apstinenata nastale su nove političke opcije. Ispostavilo se da oni dosta različito gledaju na budućnost i na prilike koje je otvorila promena iz 2012. U pogledu neoliberalnih politika, većina stranaka se založila za još zaoštrenije reforme od onih koje je sprovodio DS zajedno sa G17+, SPS, SDP i drugim strankama. Tako su nastale Nova stranka i pokret Dosta je bilo. Nova stranka je brzo ušla u savez sa DS, ali je pokret DJB zadržao distancu, koja se danas ispoljava u njihovom zahtevu za „novim centrom, novom levicom i novom desnicom“. Postojala su znatne razlike među belim listićima. Iako ih je povezivalo to da nikad nisu glasali za SNS – na stranu SNS prešli su bivši propagandisti DS i G17+, Rasim Ljajić, sve sami oštri kritičari belih listića iz 2012 – neki od bivđih belih listića su veoma brzo oprostili demokratama, neki malo sporije, kako je narastala Vučićeva autokratija, a neki nisu uopšte, poput ljudi iz DJB. Samo jedan novu pokret, Levica Srbije, založio se za levu politiku.

Nova SNS-SPS vlast u početku je bila podržavana od strane bivših belih listića jer je uradila neke značajne poteze vezane za Briselski sporazum. U tom trenutku je Vesna Pešić Ivicu Dačića uporedila sa De Golom. To je bilo vreme u kome je Dačić dobijao pohvale i zaštitu od optužbi za izdaju. Iz istih razloga su i međunarodni faktori – EU, SAD i Rusija – počeli da podržavaju novu vlast jer su od nje dobijali ono što su tražili. Uz jedan uslov – bili su oštro napadani ako su se „mešali u unutrašnje stvari“, odnosno, ako su kritikovali narastajuću autokratiju i ličnu vlast u Srbiji. Danas, kada ta podrška još uvek traje, može se reći da je EU, koja je nama geografski najbliža, odlučila da prihvati ovu igru i da zažmuri na unutrašnje prilike u zemlji sve dok dobija sprovođenje Briselskih sporazuma, saradnju u migracionoj politici i neoliberalne reforme. Još jedna stvar koju nije bilo lako predvideti 2012. Ali, možda su se u međuvremenu dogodile i neočekivanije stvari poput sloma Bliskog Istoka, kraha duga Grčke, Brexita ili pobede Donalda Trampa u SAD.

Za međunarodnu zajednicu je, dakle, naš slučaj sa autokratskom vlašću trenutno zanemarljiv problem, koji se praktično ni ne vidi od drugih mnogo krupnijih stvari. Za demokratiju ćemo se, izgleda, morati izboriti sami. Povoljna okolnost je što su ovi predsednički izbori doneli nova lica i praktičnu obnovu opozicione scene sa kandidaturama Saše Jankovića i Vuka Jeremića, a zatim i sa ostalim kandidatima opozicije. U njihove kampanje, na način koji je ranije bio manje značajan i otvoren, uključile su se javne ličnosti različitih profila što pokazuje da je mnogima autokratije preko glave i da misle da se nešto mora preduzeti.

Imamo priliku da, potpuno sami, uradimo nešto za sebe.

Izlazak iz autokratije smo mi.

Comments are closed.