Može li neko ko stalno ne govori istinu da bude legitimno na vlasti?

Foto: Vladimir Tatarević

Pred ove izbore smo u ponešto novoj situaciji u odnosu na ranija vremena. Glavni favorit na izborima je osoba koja je praktično izgubila sav kredibilitet u obaveštenoj javnosti. Možda najspektakularnija ilustracija za ovu pojavu, pored desetina drugih, je Vučićeva izjava od pre godinu dana u kojoj kaže kako SIGURNO neće biti kandidat za predsednika Srbije:

„Ne bih želeo, i sasvim sigurno neću biti predsednik Srbije. Ne kažem da ću biti premijer, ponosan sam na to šta smo, kako i koliko uradili za manje od dve godine, a predsednik države niti mogu, niti želim da budem, niti sam ikada imao takve ambicije.“

Danas, kada Vučić nešto govori, kredibilitet koji on ima ravan je nuli u smislu da je kredit koji on ima dok govori jednak nuli, a ne da je fizički ili faktički nesposoban da kaže nešto istinito. Najverovatnije sasvim svesno, sadašnji premijer i kandidat za predsednika doveo je sebe u situaciju da potpuno izgubi apstraktan kredit koji pre 5 godina, zajedno sa Tomislavom Nikolićem, dobio da bi se kaznila ranija garnitura koja je takođe radila na tome da izgubi kredibilitet, pa ga je najzad i izgubila.

Međutim, iako sasvim bez kredibiliteta, Vučić će možda biti izabran. Da li to znači da će on legitimno biti na vlasti?

Ovo je inače krupan problem i tiče se dvojake prirode demokratije. Savremena demokratija sastoji se od dva dela: 1) vladavine većine i 2) vladavine prava. Oba ova dela su neophodni, ali oni mogu biti u protivrečnosti. Ako većina izabere nekoga ko je protiv vladavine prava, on će određeno vreme biti na vlasti, jer ne postoji niko drugi ko zadovoljava uslov 1. Međutim, ako on ne zadovoljava uslov 2. onda će nastati krupan problem.

Danas su čak i SAD u sličnom problemu. Tramp je izabran i može da donosi izvršne uredbe. Ali, osim vladavine većine, u SAD postoji i vladavina prava i moguće je da sudije ospore ovu uredbu i stave je van snage. Sličan sistem imamo i mi, ali je on mnogo nestabilniji.

Da imamo institucije koje rade svoj posao, na primer u slučaju SAVAMALE, bilo bi mnogo teže da na funkciju bude izabran korumpiran političar. To bi bilo tako i zbog javnosti, a možda bi postojala i formalna prepreka za kandidaturu, ako je političar pod istragom ili krivično kažnjavan. Ukoliko tužilaštvo i sudovi ne rade svoj posao, ostala bi javnost koja bi pritiskala u pravcu poštovanja vladavine prava.

Onaj ko je izabran, a ne poštuje vladavinu prava, moraće da se pobrine da nijedna druga institucija osmišljena da štiti vladavinu prava ne funkcioniše. On će morati da cenzuriše medije, pritiska sudije i tužilaštvo, ometa sve druge institucije. A pošto to radi, on je “na vlasti” samo uslovno. VLAST na kojoj je on nije demokratska vlast čiji je zadatak da štiti vladavinu prava. U neku ruku, vlast u uobičajenom smsilu se povukla pred njim. On jeste na vlasti, ali bez ključnog dela legitimiteta, jer radi suprotno od onoga što je glavni zadatak vlasti.

Ovaj način gledanja na vlast mogli bismo nazvati kantovskim, pošto je Kant smatrao da je poštovanje osnovnih dužnosti i zaštita univerzalnih vrednosti, kakve su istina, sloboda, vladavina prava, nešto bez čega se društvo i država raspadaju. Ali, mi smo danas u neoliberalnom dobu u kojem mnogi negiraju da univerzalne vrednosti postoje. U njemu je moguće imati, čak i na vlasti, političara bez legitimiteta ili sa veoma narušenim legitimitetom. Protivljenje ovom nestanku univerzalnih vrednosti danas bi se moglo zvati leva politika ili levica. Ali, levica trenutno nije baš u modi.

Ispostavlja se da mnogi ljudi žele da vladavina prava ne postoji ili da makar ne postoje prava drugih, a da se sve svede na prava onih koji su na vlasti ili blizu vlasti.

Dakle, imamo izbor: Kant ili Fridman?

Janković ili AV? 🙂

Comments are closed.