(ARHIVA: pisano i objavljeno nakon izlaska Tomislava Nikolića iz SRS, a pre „odluke“ A. Vučića da li da izađe).
piše: Vladimir Milutinović
I tako je Tomislav Nikolić u jednom danu od patriote postao izdajnik, od branitelja srspkih nacionalnih interesa agent CIA, i od visoko moralnog čoveka plaćenik tajkuna. To je u tolikoj meri potvrda teze da su osobine koje neko vreme funkcionišu kao očigledne istine u stvari samo krhke projekcije želja. Poslovična Vjerica Radeta je ovih dana to još preciznije izrazila, vezano za Aleksandra Vučića. Ona, naime, još ne zna da li je on izdajnik ili ne: ako ostane u SRS nije izdajnik, a sledstevno onda nije ni agent CIA ni plaćenik, ali ako ode – postaje sve to. Mislim, međutim, da nama ni toliko očigledna instrumentalizacija govora nije dovoljna da se opametimo. Jer ovde se ne radi o tome da mahom radikalke izražavaju svoje mišljenje, pa im se eto sada čini da su Nikolić i sutra Vučić agenti CIA, već o jednom fenomenu koji je izgleda potpuno zaboravljen.
Skoro da je očigledno da je govor o istovremenom pretvaranju u izdajnika, agenta CIA i plaćenika u stvari reakcija autoritarne svesti na novonastalo suprotstavljanje propisanom mišljenju. Za radikale (za ostajuće sigurno, a videćemo da li će i dalje tako biti i za odlazeće) nije moguće da dva čoveka imaju različite stavove o nekoj temi. Ako polazimo od toga da je naše mišljenje jedina konačna istina, onaj koji ne misli kao mi mora to raditi iz nekih najnižih motiva, on mora svesno da radi protiv zajedničkih interesa – da bude izdajnik, mora biti plaćen da to radi – plaćenik, i biti instruisan od moćnih stranih obaveštajnih službi. Izdajnik, špijun i plaćenik su inače optužbe kojima se oduvek koristila svaka autoritarna vlast. To su bile i optužbe koje je svojim dojučerašnjim saborcima pripisivao Staljin na čuvenim moskovskim procesima. Staljin je inače u tu svrhu malo doterao principe dijalektičkog materijalizma, tako što je za prvi princip proglasio da su sve stvari povezane jedna sa drugom. Naizged, istinito i benigno načelo, ali – ako je sve povezano sa svim, onda je i svako povezan sa CIA.
Kletve koje su prethodile ovim poslednjiim događajima u SRS u stvari su zamena za ove moskovske procese. To znači da problem sa tim kletvama nije u primitivizmu nego u tome da je kletva zapravo ekstremno zaoštrena kazna po presudi koju izriče autoritarni vođa. Presuda je, naravno, potpuno arbitrarna i zavisi od toga da li se vođa uplašio da je neko počeo da razmišlja svojom glavom. Sudeći po pismu koje je stiglo od predsednika SRS, a u kome se ponavljaju ove optužbe, a i sudeći i po načinu na koji i sam Tomislav Nikolić kaže da SRS funkcioniše, izgleda da su sve tri optužbe i stigle iz Haga. Pri tom, kada se izriču ovakve optužbe, koje bi trebalo da ciljanu osobu potpuno diskredituju, ne postoji nikakav rizik da bi one mogle biti demantovane i to je Šešelj svakako imao u vidu poveravajući ih Vjerici Radeti i Nataši Jovanović. Kako se demantuje da je neko špijun ili izdajnik? Nikako. Vi možete da kažete da ste uvek bili pošteni i odani, okrenuti dobru zajednice, međutim, šta garantuje da intimno ne mrzite tu istu zajednicu, stalno vrebajući priliku da joj napakostite? Kako se demantuje da imate ove tajne želje? To je isto znao i Staljin, nema tu demantija. A ono što ne može biti demantovano, to je istina, kao što kaže onaj stari sofizam, ono što nisi izgubio imaš. Nisi izgubio miliona eura, znači imaš milion eura.
Kako se rešava ova enigma? Dosta jednostavno. Nije tačno da je ono što se ne može demantovati istina. Ponekad se jednako ne može demantovati i neistina i istina. Neke stvari, kao što su intimna opredeljenja ili prošla istorija ne mogu se ni potvrditi ni opovrgnuti. Zato se demokratija razlikuje od autoritarne vladavine po tome što postoji neformalno pravilo da se ljudi ne optužuju za ono što ne mogu demantovati. Zbog toga u demokratiji nema (ne treba da ima) optužbi za izdaju, jer postoji opredeljenje da se govori ono što se može demantovati. Inače, analogno pravilo postoji i u nauci – gde se prihvataju kao naučna samo ona tvrđenja koja se mogu opovrgnuti – ili na sudu, gde se polazi od toga da je optuženi nevin, a ne kriv, jer ako bi se polazilo od toga da je kriv, on često ne bi mogao da dokaže da nije. To sve ne znači da špijuni i izdajnici ne postoje, ali znači da se u demokratiji ne postaje izdajnik tako što imate različito mišljenje od lidera stranke.
Pri tom ne postoji ona razlika koju je Nikolić pokušao da uvede a koja govori o tome da njegovi dojučerašnji drugovi njega ne optužuju za izdaju zemlje, nego samo za izdaju stranke. Kao što se vidi iz istovremene optužbe da je engleski špijun, za perjanice radikala ne postoji razlika između izdaje Srbije i izdaje stranke. Uostalom, Nikolić je sada već bivši član stranke na čijem sajtu je lepo pisalo da je Vojislav Šešelj jedini tumač srspkog nacionalnog interesa. Tomislav Nikolić je sada na svojoj koži mogao da oseti optužbe i kletve koje se ni po čemu ne razlikuju od optužbi i kletvi koje su ranije bile usmerene ka Borisu Tadiću i može sam da proceni koliko su takve optužbe istinite, a koliko su samo izraz autoritarnih potreba.
Ako ovu priču o radikalskom špijunu uporedimo sa mnogo poznatijim balkanskim, onda bi se dilema novih radikala mogla opisati ovako: u filmu Balkanski špijun Čvorovići su ispali negativni, ali Bora Todorović u liku podstanara je bio nevin.
Šta da je on stvarno bio špijun? Da li bi Čvorovići onda bili u pravu?
That is the question.
Poručite knjige:
