Da li je srednji vek još uvek tu – logika (5/X)

Postoje stavovi koji se mogu prepoznati u srednjevekovnom mišljenju, a koji mogu postojati i danas.

Oni čine srednjovekovnu „logiku“ ili način mišljenja.

Evo nekih od njih:

1. Ljudi su moralno vrednovani prema svojim spoljašnjim, nepromenljivim, karakteristikama ili prema pretpostavljenim unutrašnjim stanjima. „Vrednovani“ ovde znači i to da postoje posledice tog vrednovanja u realnosti: zavisno od vrednovanja osobe dobijaju različita prava i različit status.

U srednjovekovnim gradovima je postojao jevrejski geto (na slici), na primer u Veneciji*. Preko dana, Jevreji su mogli da se mešaju sa drugima, ali su noću morali da se povuku u kvart Kanaređo. Geto je ukinut tek kada je Napoleon osvojio Veneciju. Slično je i sa dozvolama za kretanje u drugim srednjovekovnim državama (zavisni seljaci ne mogu da napuste svog vlastelina) ili za trgovinu, rudarenje. Društvo je, prema spoljašnjim karakteristikama, razdeljeno na klase sa različitim pravima. Među sobom, vlastela i sveštenstvo vrednuje se prema unutrašnjim stanjima. Dovoljno je pomenuti čuveni „pakt sa đavolom“ za koji su optuživani svi politički protivnici.

Moderno vreme pokušava da raskine sa oba ova stava. Stanovanje ili bavljenje određenim zanimanjima je slobodno, praktično svuda, makar posle 2. svetskog rata. Isto tako, procena nečijeg unutrašnjeg stanja praktično nikada ne može da ima posledice u promeni njegovog statusa. Ona još uvek može da bude deo političke borbe, ali, u demokratskim društvima takva vrednovanja su retka i ne proizvode posledice.

Može se reći da kod nas još uvek, u određenoj meri, važi ovaj stav. Na primer, etiketiranje političke opozicije kao aktera koji „ne želi ništa dobro Srbiji“ ne samo da je sveprisutno nego i proizvodi posledice u uklanjanju te opozicije ili kritičara vlasti iz javnog prostora – iz zavisnih privatnih medija i javnog servisa.

2. Jednoznačno pretvaranje neke osobe u sveca.

U srednjem veku postoji proglašavanje neke osobe za svetu osobu. To se najčešće dešavalo sa kraljevima, biskupima, episkopima i mučenicima raznih biografija.

Da bi osoba bila pretvorena u sveca, proglašena za sveca, njena biografija mora da se pretvori u „žitije“, što znači da se iz nje moraju izbrisati svi negativni postupci, a oni problematični, a svima poznati, moraju se opravdati moralnim razlozima. Tako se o nekom srednjovekovnom vladaru govori isključivo u pozitivnim terminima.

Da je kod nas još uvek tako, svedoče i prve epizode serijala Nemanjići (RTS). Već je očigledno da će u ovoj televizijskoj seriji svi vladari koji su u crkvenoj istoriji proglašeni za svece biti prikazani u skladu sa svojim žitijima. Tamo gde treba opisivati unutrašnje motive oni će uvek biti opisani kao visoko moralni, a njihova dela kao posledica „brige za narod“, „glasa savesti“ ili „želje za napretkom“.

Moderno vreme se razlikuje od ove prakse jer uviđa da vladari u realnosti ne odgovaraju ovakvoj slici. Paradigma za ovu promenu je poznati kontroverzni Makijavelijev prikaz „vladaoca“. Ali, nezavisno od Makijavelija, danas je standardni pogled na ljude uopšte da su to ljudi od krvi i mesa sa svim manama koje ljudi mogu imati. Pogotovo je, maltene. zabranjeno cenzurisati poznate podatke o istorijskim ličnostima da bi se zadržala slika o njima kao o svecima.

Razvijenije nacije su uspele da zadrže poštovanje za svoje istorijske ličnosti, a da ne cenzurišu njihove biografije, pretvarajući ih u žitija.

3. Preferiranje odnosa hijerarhije. U srednjem veku o tome šta je dobro ili istina odlučuje se u odnosima hijerarhije. Onaj ko je niži u hijerarhiji mora da prihvati mišljenje višeg ili da se suoči sa posledicama.

Posledice su sasvim očigledne, a često uključuju i spaljivanje na lomači. Jan Hus spaljen je 1415. godine, Đordano Bruno 1600. Neslaganja je uvek bilo, pa i u srednjem veku, ali je razlika u odnosu na moderno vreme u tome što su neslaganja nepoželjna.

Poželjno je jedinstvo koje je posledica hijerarhije koja zavisi od jednog čoveka na vrhu. U srednjem veku su vrhovi hijerarhija oličeni u likovima kralja (cara) i papa (bsikupa) ili patrijarha. I mada, čak i kod nas, u srednjem veku postoje sabori na kojima se proglašava vladar, redovna pojava rata za nasledstvo pokazuje da ti sabori nisu imali moć da razbiju hijerarhije.

Razlika u odnosu na moderno vreme je problematična utoliko što su totalitarni pokreti 20. veka primenjivali istu ovu logiku. Ali, ono što je specifično moderno nije ovaj odnos hijerarhije, već odnos saradnje u okviru neke demokratske procedure. U njoj svi izlažu mišljenja iz pozicije jednakosti, a onda se većinom odlučuje o najboljem, mada i ostala nastavljaju da postoje. Naučna društva ili univerziteti su institucije koje prve primenjuju ova nova pravila u odsustvu centralnog autoriteta, kasnije i parlamenti čiji značaj postaje sve veći kako novi vek napreduje.

Napadno naglašavanje da u Srbiji glavnu reč ima „jedan čovek“ pokazuje kako smo se u poslednjim godinama približili još više ovoj tački logike srednjeg veka.

4. Osporavanje demokratije. U srednjem veku ne postoje odnosi demokratije. Dakle, najviši nivo demokratije je sabor sveštenstva i vlastele, verovatno oko stotinak lica. Svi ostali nemaju politička prava.

Ova činjenica se najpre zaboravlja kada se govori da je neki naš srednjovekovni vladar „brinuo o interesima naroda“. „Narod“, u bilo kom važnom smislu, u srednjem veku prakitčno ne postoji. To nije vreme u kome je narod, građani, došao do sredstava da uopšte utiče na politiku.

Srednjim vekom vladaju moćne naoružane grupe koje su u stalnoj potrazi za novim izvorima rente. Oni sve ostale ljude, osim sveštenstva, tretiraju kao sredstvo za vlastito održanje, a samo sveštenstvo kao sredstvo za kakvu takvu vlastitu legitimaciju i možda kao „kartu“ za raj, pošto se ipak radi o srednjem veku.

U srpskom srednjem veku postojali su retki sabori koje je sazivao vladar, ali iza njih nije ostala bilo kakva individualizacija ili beleg. Ne znamo ko je šta govorio na njima, niti koje su bile procedure, koliko je sve bilo samo forma, a koliko je tu bilo nekog demokratskog sadržaja. Verovatno je da su se vladari savetovali sa vlastelom i prijateljima (o tome piše Teodor Metohit), ali je isto tako sigurno da je neslaganje ili različit interes po pravilu rešavan ratom, a ne procedurom i raspravom.

Da smo u Srbiji još uvek u statusu srednjovekovnog „naroda“ pokazuje lakoća sa kojom se delu naroda, a praktično svima, može oduzeti prisustvo u javnom prostoru ili moderne tekovine nezavisnog sudstva i jednakosti pred zakonom. Sama upotreba reči „narod“ u političkom kontekstu, kojaje kod nas dosta česta, govori da je „narod“ u položaju koji je sličan „raji“ u tursko vreme ili zavisnom seljaštvu „sebrima“ u srednjem veku.

Takođe, masivna propaganda kojoj se ne može stati na put u ovo izborno vreme, pokazuje kako je još uvek legitimno pristanak „naroda“ dobiti manipulativnim putem, bez slobodnih medija koji bi obezbedile modernu formu kritike vlasti koja u srednjem veku nije ni postojala.

nastaviće se…

*pravo govoreći, venecijanski geto osnovan je 1516. godine a ukinut je 1797. kada je Napoleon osvojio Italiju. Dakle, geto bi tehnički pripadao novom veku, ali mislim da bismo mogli da ga svrstamo u srednjovekovnu logiku (koja traje do danas) jer ima sličnu logičku strukturu kao druge podele srednjeg veka, recimo podela na vlastelu i sebre u srednjevekovnoj Srbiji, klase koje imaju različita prava. U kojoj su tačno meri etničke segregacije postojale u srednjem veku trbalo bi bolje istražiti. Možda ih je donelo i novo vreme, ali je sigurno da ih je savremeno vreme odnelo. U Carigradu je postojao latinski kvart sa italijanskim trgovcima još u 12. veku.

foto: http://www.theramblingepicure.com/venetian-hours-500th-anniversary-venice-ghetto/

Comments are closed.