Da li je srednji vek još uvek tu – ekonomija (6/6)

Iako je teško precizno rekonstruisati ekonomiju srednjeg veka, postoji jedna sličnost sa današnjicom koja odmah upada u oči: Crkva nije bila oporezovana u srednjem veku, a makar kod nas, nije ni danas. Srednjovekovne crkve sebe su videle kao nezavisnu, paralelnu, granu vlasti. Crkvenim ljudima sudila je samo crkva, a pape su smatrale za nešto nečuveno da crkveni poslovi budu oporezovani. Crkva daje krunu i ne želi da se kruna postavi iznad nje na bilo koji način.

Crkva je u srednjem veku bila neka vrsta privilegovanog feudalca. Nedavno je objavljen tekst o Dečanskoj hrisovulji, tapiji na zemlju i sela koju Stefan Dečanski i Stefan Dušan daruju budućem manastiru Dečani. Metoh, imanje ili zemlja koja je, zajedno sa „2097 ratarskih kuća, računajući tu popove i majstore, 69 kuća sokalnika i 266 vlaških porodica“ dodeljena manastiru, nije uopšte mala – to je oblast veličine nekoliko prosečnih opština u Srbiji. Meropsi (seljaci) koj žive na manastirskom imanju („crkveni ljudi“) imaju obavezu da dva dana rade za manastir, jednako kao da su na imanju nekog feudalca. Međutim, oslobođeni su „od svih rabota i malih i velikih“ za cara ili drugu vlastelu.

Dušanov zakonik ovako o tome (i ostali izvodi u tekstu su iz njega):

Srednjovekovna ekonomija funkcionisala je tako da je crkvi bilo u interesu da ima što veća imanja, a takođe, da ima versku jurisdikciju nad što većom teritorijom. Povećanje teritorije pravi najveću razliku u prihodu. Osim toga, crkva je po pravilu bila u dobrom odnosu sa vlastima, a od njih je mogla da dobije sredstva za nove crkve kao i monopol na verske potrebe stanovništva – istragu „jeretika“ i inoveraca.

Dakle, i crkva i vlastela teže većim teritorijama sa kojih će ubirati prihod. Stopa tog prihoda sporo se menja. Ako se osvoje teritorije na kojima su veliki gradovi ili rudnici, prihodi će biti veći, ali iz već date teritorije ne mogu se izvući značajno veći prihodi. Povećanje prihoda je, dakle, prevashodno posledica osvajanja. Zbog toga su srednjovekovne države u stalnoj težnji za proširenjem teritorije.

Da li smo se danas, sa raširenim slavljenjem Cara Dušana, puno udaljili od ove srednjovekovne svesti? Ratovi devedesetih vodili su se za teritorije, žalilo se za propuštenom šansom Londonskog ugovora iz 1915. kojim je trebalo da se stvori Velika Srbija, Crna Gora i Makedonija smatraju se „izmišljenim nacijama“ – praktično je cela istorijsko-politička svest usmerena ka istom cilju koji je imala i u srednjem veku.

Da pokušamo da objasnimo i druge aspekte ekonomije. Kraljevi prihodi uključuju prihode sa njegovog imanja, prihode od „perpere careve“ koju daju seljaci sa pronija, ratni plen, procenat svih ruda koje su iskopane u rudnicima, naknadu za nesmetanu trgovinu u Kraljevini. Poznat je Svetodmitarski danak u iznosu 2000 perpera koji su Dubrovčani, od vremena Uroša I, plaćali srpskim kraljevima. Ostala vlastela verovatno ima udela u ratnom plenu, Caru duguje vojnike za njegove pohode, a glavni prihod im je desetina letine njenih seljaka koji su, pored toga, obavezni i da određeni broj dana rade na vlastelinskim pašnjacima i vinogradima. Seljaci (meropsi) ne mogu otići sa imanja. Trgovci su slobodni da trguju na „trgovima“ Srbije, ako su platili naknadu za nesmetanu trgovinu koja pripada Kralju.

Dakle, važno je da seljaci nemaju izbora, niko ih ne pita da li im uslovi ove pogodbe odgovaraju. Čini se da nemamo bilo kakvih podataka da su seljaci u Srbiji uspeli da se pobune. U Engleskoj je 1381. godine bio čuveni seljački ustanak, ali kod nas nema tragova o bilo čemu sličnom. Možda je jedan od razloga to što je Dušanov zakonik izričito zabranjivao da se sebrovi okupljaju (saboruju), a ovi su se zabrane, izgleda, držali:

Osim stalnih baštinaimanja koja su u vlasništvu vlastelina – postoje i pronije – careva imanja koja se dodeljuju zaslužnim ratnicima ili prijateljima vladara. Ova imanja se ne nasleđuju i mogu se oduzeti. Danas se sistem pronija može prepoznati u dodeljivanju javnih nabavki ili monopolskih poslova biznismenima bliskim vlastima. Praktično se kroz celu našu tranziciju može pratiti zavisnost velikog bogatstva od političkih aranžmana, pa su naši najbogatiji privatnici po pravilu nekada bili u politici, bilo kao ministri, bilo kao stranački funkcioneri. Godišnji finansijski izveštaji firmi vlasnika koji su bliski vlastima pokazuju izrazita povećanja u godinama „dolaska na vlast“.

Svakom vlastelinu u interesu je ne samo da proširi teritoriju, već i da se odmetne od vlastelina iznad sebe (kralja, cara), jer mu onda više ništa ne duguje. Odmetanje, međutim, zahteva određenu vojničku snagu, pa ga nije lako preduzeti. Borba za položaj kralja (cara), položaj koji drastično povećava prihode, pravilo je srednjeg veka, a vodi se bez bilo kakvih obzira – suparnici su po pravilu rođena braća (svi vladari srpskog srednjeg veka koji su imali odraslu braću ili polubraću vodili su rat sa njima), deca ili očevi. Zbog kontrole nad teritorijom ili dolaska na presto praktično svaki vlastelin spreman je na savez sa bilo kim. Stefan Prvovenčani primio je krunu od pape, kralj Milutin se zvanično ženio 4 puta, na 4 strane sveta, Milutin i Dušan su pregovarali o prelasku u katoličanstvo, despot Stefan Lazarević i kralj Marko su bili turski vazali itd. Ono što se danas percipira kao „borba za nezavisnost nacije“, po svoj prilici je bila samo borba za veće vlastelinske prihode, pošto o „nacijama“ u srednjem veku još nema ni govora.

Današnja zamena za ovaj rat su izborne kampanje i „ratovi“ političkih stranaka. Jovo Bakić naše političke stranke zove stranke „lovaca na plen“ – slično kao što bi se vlastelinske „kompanije“, družine pojedinih vlastelina ili kraljeva mogle zvati u srednjem veku.

***

I na kraju ovog serijala, da se upitamo – šta je problem sa tim srednjim vekom? Zašto je on u ovim tekstovima prikazan kroz svoje negativne strane, a njegovo trajanje do dan danas uzeto kao nepoželjno?

Nije to zbog toga što u srednjem veku ništa nije bilo pozitivno ili što se njegovi glavni akteri moraju prikazati samo u „crnim“ bojama. Kao i u svim vremenima i u ovom je bilo zanimljivijih i manje zanimljivih stvari, boljih i lošijih ljudi, kraljeva i careva. Budući da je obavijen misterijom, srednji vek će uvek stvarati mizanscen za naše bajke i herojske pripovetke, činiće i manje ili više značajan deo našeg „identiteta“.

Međutim, srednjovekovni svet je nepovratno prevaziđen. U njemu nije bilo mnogih stvari, za koje je danas nezamislivo da nam budu oduzete.

„Povratak u srednji vek“ zbog toga može biti samo ideološki ćorsokak koji izaziva samo štetu u međuljudskim odnosima, u politici, u nauci i školstvu.

Što pre se oslobodimo ove mode, to bolje.

(kraj)

1 odgovor ka “Da li je srednji vek još uvek tu – ekonomija (6/6)”

  1. admin каже:

    Filip Lepi, kralj Francuske 1285—1314 (savrmenik kralja Milutina) pokušao je da oporezuje crkvu. Osim toga oteo je imovinu Jevrejima i Templarima.

Pristigli komentari