Šta bi bila definicija pisma? Evo jedne:

Pismo je sistem znakova 1) kojim se mogu izraziti (zapisati) najčešće i najvažnije verbalne poruke

2) koji poznaje (razume značenja znakova) dovoljno velika grupa ljudi.

Ako je ova definicija dobra, onda bi definicija proto-pisma mogla da glasi:

Proto-pismo sačinjava grupa znakova kojim se izražava uži krug značenja (na primer, namena, vlasništvo, asocijacija…) a ne sva česta i važna značenja (poruke) u jednoj zajednici i 2) koje poznaje manja grupa ljudi do koje je moglo doći i ustaliti se objašnjenje znakova.

Pisani znakovi koji ne čine ni pismo ni proto-pismo su simboli, šare ili ornamenti koji su eventualno mogli značiti nešto samo svom tvorcu i njegovoj bližoj okolini, ali to značenje se nije prenosilo ni na širu grupu i nije moglo da izražava ni mali deo značenja koje prenose česte i važne poruke.

Pismo i proto-pismo imitiraju jezik: Na primer, ako nekoliko znakova izražava (znači) rečenicu „ovaj vrč je napravio grnčar X“ ili „ovaj vrč se koristi kada slavimo boga X“ ili „ovaj vrč se koristi pri obredu X“ ako je to značenje jasno svim stanovnicima jednog sela bez objašnjavanja, onda možemo govoriti o proto-pismu – pokušaju da se reči i verbalne poruke zapišu i to pokušaju koji je uspešan makar u okviru jednog sela.

Ako je znacima moguće preneti sve važne poruke i ako ih razume čitav jedan širi prostor koji komunicira na druge načine – trguje, razmenjuje stvari, uči jedan od drugog – onda se može govoriti o pismu.

Pisma su, naravno piktografska (ideografska) ili slogovna, odnosno, fonetska. Fonetska nastaju kasnije, modernija su. Ona su u stanju da praktično (ne savršeno, ali dovoljno dobro) verno prenesu jezik i njima se mogu izraziti sve verbalne poruke. Međutim, zapis na fonetskom pismu je, po broju znakova, duži od sličnog piktografskog zapisa.

Zanimljivo je da pismo ne mora prenositi jezik (biti kopija jezika) već može samo da prenosi poruku (vezu pojmova). Na primer „Dobio sam 5 zlatnika“ može biti izraženo simbolima koji nisu vezani za neki određeni jezik.

Piktografska pisma zahtevaju složena pravila prevođenja slika u jezik (poruku), odnosno jezika u slike, ali su bila približno jednako efikasna u prenošenju poruka kao slogovna/fonetska. Njihova mana je množina (veliki broj) znakova, nepreciznost i, verovatno, nemogućnost da se izraze sve poruke na jasan način. Dakle, piktografsko pismo 1) ima na hiljade znakova čije se značenje mora pamtiti i 2) ne prenosi verno jezik.

Fonetska (slogovna) pisma 1) imaju relativno mali (oko 30) broj znakova čije su značenje glasovi (foneme) 2) imitiraju određeni jezik.

Ako vidite nešto što liči na znakove, a ne na šare, možete se pitati da li su to samo pisani znakovi, proto-pismo ili pismo. Pa se sigurno to možete pitati i za znakove na keramici iz Vinče (5200-4500).

Na primer, etrursko pismo koje je nastalo mnogo kasnije od vinčanksih pisanih znakova, oko 7. veka pre nove ere (dakle, oko 4000 godina kasnije) je sigurno pismo i to fonetsko pismo. Wikipedija kaže da postoji 10.000 pronađenh napisa sa etrurskim znakovima, iako su retki duži tekstovi. Može se ustanoviti da je u pitanju pismo zbog toga što je vreme nastanka etrurske kulture, posle 7. veka pre nove ere, već vreme u kome se u grčkoj ispisuju filozofske knjige grčkim slovima. Osim toga, zapisani su nazivi grčkih bogova, tako da se može pratiti jasna paralela između grčkog alfabeta i etrurskog pisma. Množina spomenika sa istim znakovima ukazuje i da je pismo bilo poznato većoj grupi ljudi (jednom narodu). Znakovi su zapisani u redovima koji se nalaze jedan ispod drugog. Znakovi se ponavljaju i jasno su odvojeni jedan od drugog.

Zapis na etrurskom pismu (primeri su uzeti iz spisa Radivoje Pešić „Vinčansko pismo“):

Problem sa znakovima iz Vinče je u tome što izgleda da:

1) ne postoje duži zapisi (duži od 20 jasnih znakova)

2) znakovi, po pravilu, nisu složeni u linije

3) nema zapisa u kome su linije znakova jedne ispod drugih

3) znakovi koji bi bili moguća „slova“, po pravilu, nisu jasno odvojeni

primer:

Pa ipak, šare kao na gornjoj slici ne izgledaju kao da imaju estetsku svrhu, namerno su urezane, pokazuju određenu raznolikost, pa čak, u malom broju slučajeva, imaju jasnu odvojenost jednog znaka od drugog. Ova činija, koja spada u Vinčansku kulturu je najbliža obliku pisma/proto-pisma:

Recimo da ona sadrži 6 jasno odvojenih znakova, poređanih u liniju. To bi bio znak pismenosti. Nezgoda je što je to, po svemu sudeći, jedini pronađeni artefakt sa tim osobinama, pa ne možemo potvrditi tezu o raširenosti znakova u široj grupi, pa čak ni o poznatosti ovih znakova i njihovog značenja nekoj manjoj grupi.

Pločice iz Tartarije u Rumuniji koje takođe spadaju u Vinčansku kulturu pokazuju sličnost sa piktografskim pismima. Nisu protumačene, ali sadrže očigledne znakove koji su nešto značili, mada ne znamo da li su bili složeni u sistem znakova koji je bio poznat široj grupi.

Da ih uporedimo sa sumerskim glinenim pločicama nastalim oko 3000. godine pre nove ere:

Prof. dr. Aleksandar Palavestra, koji je sa razlogom kritikovao pseudo-naučne metode kod velikog broja amatera koji se bave „vinčanskim pismom“ sam, čini mi se, previše brzo odbacuje analizu znakova (pošto čini se da postoje dovoljne indicije da je moguće da se radi o znakovima) i odlučuje se za stav da su u pitanju: „ornamenti, ogrebotine ili različiti znaci ugrebani na neolitskoj keramici“, „mnoštvo, ornamenata, simbola i slučajnih ogrebotina“, „privatna šifra čije je značenje bilo razumljivo samo grnčaru koji ju je izmislio“. I ove ocene su dvosmislene: ili su u pitanju samo šare (ornamenti) ili ima i simbola i znakova. Palavestra dozvoljava da ima i znakova (simbola), ali kaže da su pitanju „privatne šifre“. Međutim, čini mi se da je teško naći argumente da nije bilo moguće da te šifre, poznate jednom privatnom licu, nisu mogle biti poznate i njegovoj okolini. S druge strane, pošto ne znamo njihovo značenje, ne znamo ni o kakvim porukama se radi i da li su one dovoljne za definiciju proto-pisma.

U svakom slučaju, to pitanje bi trebalo držati otvoreno i istraživati, a ne odustati od istraživanja samo zato što pseudo-nauka nudi mnoštvo nenaučnih rešenja.

ps.

Ovo je pisao filozof, a ne arheolog. Predmet mog interesovanja je prvenstveno logička forma u koju je stavljen sadržaj, a ne sam sadržaj. Mada mi je i sadržaj zanimljiv jer je nov za mene. Logička forma tiče se definicija pisma, proto-pisma i pisanih znakova, primene tih definicija na sadržaj i analize naučnog, odnosno pseudo-naučnog karaktera teza, validnosti argumenata. Zbog toga se arheologijom može baviti i filozof jer su ovo sve filozofski pojmovi (definicija, nauka/pseudo-nauka itd). Moguće je da bi tvrdnje koje su gore izrečene, a spadaju u arheologiju, trebalo revidirati i ispraviti, ali to ne otklanja pitanja definicije, argumenata i logičke jasnoće, kao i pitanja naučne metode, koja, sva, spadaju u filozofiju.