Da li se kampanje tabloida mogu tretirati kao govor mržnje?

Foto: Vladimir Tatarević

piše: Vladimir Milutinović

Od nedavno, postoji presuda višeg suda u Beogradu u kojoj je domaći tabloid osuđen za govor mržnje i narušavanje ugleda po tužbi Anite Mitić iz Inicijative mladih za ljudska prava. Na osnovu obrazloženja presude moguće je rekonstruisati šta predstavlja kršenje zakona koji zabranjuje govor mržnje. Inače, ovo delo je neka vrsta stranog tela u našem važećem i neformalnom moralno-ideološko-političkom sistemu. Čini se da većina ljudi smatra da „govor mržnje“ ili ne postoji ili se ne može legitimisati kao jasno određen pojam. Ovde ćemo pokušati da rekonstruišemo kako naš sud tumači ovo delo i da probamo da dodamo nešto što bi preciziralo pojam. Po mom mišljenju, ovo delo – koje bi se moglo definisati i kao „govor difamacije“ ili „govor blaćenja“ – trebalo bi da bude sprečeno ili značajno ometeno sudskim putem, kao što je kod nas i sprečeno, s tim da konzistentna sudska praksa, visina kazni i javnost ne prate dovoljno ovu potrebu da se integritet difamiranih subjekata zaštiti. Mi u zakonu imamo osnovu da sprečimo ovo delo, ali je ono sprečeno samo izuzetno i na takav način da sud ne reaguje na praksu da se ovo delo ponavlja kao da nikakvih presuda nije ni bilo. Ovo pitanje, naravno, ima i političku dimenziju pošto se strah od tabloidnog blaćenja jedno od glavnih sredstava ometanja pluralizma, odnosno, demokratije u društvu. Tabloidno blaćenje je zamenilo hapšenja iz političkih razloga.

Govor mržnje trebalo bi da bude veće kršenje prava drugih od obične klevete i vređanja, odnosno, narušavanja ugleda. Po meni, kriterijum za ovo delo moglo bi biti prisustvo sledeće tri karakteristike u nekom javnom govoru:

1) Sistematsko ponavljanje i grupisanje više uvredljivih izraza u govoru. Kriterijum za uvredljivost bi bila rašireno shvatanje neke reči kao uvredljive, odnosno stabilno negativno značenje neke reči, kakvo značenje na primer imaju reči „izdajnik“, „plaćenik“ ili „lopov“ (kod nas se u tabloidima pojavljuje baš puno takvih reči). U pomenutom slučaju Inicijative mladih te reči su „izdajnici“, „šiptari“, „soroševski plaćenici“, „jurišnici“, „neprijatelji Srbije“, „fašisti“.

2) Tvrđenje da su učinjena kompromitujuća dela, a da se ta dela ne mogu dokazati na uverljiv način (materijalnim dokazima, izjavama nepristrasnih svedoka itd). U slučaju Inicijative, to je tvrdnja da su „psovali prisutnima srpsku majku“. Sud je uskratio poverenje tvrdnjama optuženih da su ovo delo dogodilo.

3) Pripisivanje dela ili stanja koja se u principu ne mogu dokazati, a prikazuju nekoga u negativnom svetlu. Takva su tvrđenja o unutrašnjim stanjima („mrzi“, „planira“, „namerava“ itd.) ili tvrđenja o neponovljivim prošlim događajima koji se nisu odigrali u javnosti (recimo: rekao je nasamo nekom nešto, rekao u maloj grupi, a da niko iz te grupe javno ne svedoči o tome itd). Svako ima pravo da mu se ne pripisuju nepoželjna stanja ili prošle radnje bez dokaza, ako ga one prikazuju kao lošu osobu i izazivaju negativna osećanja prema njemu kod čitaoca, ukoliko poveruju da je ono što čitaju istina. U našem slučaju, članovima Inicijative je po mišljenju suda povređeno dobro jer je došlo „do prepoznatljivosti tužilje u negativnom kontekstu u okviru šireg kruga ljudi“.

Tabloidna kampanja, čak iako je predstavljena samo jednim tekstom, obično sadrži sve ove elemente. Na primer, kampanja u istom tabloidu koja je bila usmerena protiv više lica, većinom, novinara i glumaca, a koji su stavljeni ispod naslova „Kreće ubijanje Vučića“ i optuženi da učestvuju u ovom „projektu“ ambasadora EU i SAD Majkla Devenporta i Kajla Skota, sadrži sve ove elemente. Inače, dva domaća prvostepena suda, kao i Ustavni sud odbili su najpre krivične prijave, a potom i ustavnu žalbu u vezi sa ovim tekstom i uputili oštećene na tužbe za narušavanje ugleda i klevetu. Ne znam da li je bila iskorišćena mogućnost, koju je iskoristila Inicijativa mladih, da se delo okarakteriše kao govor mržnje.

Kada je presudio u korist Inicijative naš sud je rekao da ne osporava pravo na izlaže „svoje shvatanje i daje ocenu i kritiku nečijeg rada“, ali da to treba činiti pomoću „informacija koje su tačne i lišene uvredljivih komentara kojima se propagira govor mržnje.“ Govor mržnje je ovde uzet kao entitet koji se može podržavati, „propagirati“, a ne koji je izraz prisutnih osećanja kod novinara. U svemu ostalom, obrazloženje presude odgovora ovim trima tačkama govora mržnje.

Da pređemo sada na pitanje: Šta bi mogle biti otežavajuće okolnosti u procenjivanju težine učinjenog dela govora mržnje?

1) Ponavljanje ovog dela od strane optuženog. Ukoliko je medij ili pojedinac već vodio slične kampanje ili je već kažnjavan zbog narušavanja ugleda ili govora mržnje, sledeća kazna morala bi biti veća od prethodne, odnosno, prve kazne.

2) Težina uvredljivih reči. Ako su korišćene posebno dehumanizujuće ili uvredljive reči.

3) Negativne posledice po optuženog koje su se dogodile nakon kampanje mržnje u medijima. U slučaju Inicijative mladih to su bile pretnje okačene na vratima njihovih prostorija.

4) Namera da se uvredi, odnosno, odsustvo svesti o uvredi i odsustvo izvinjenja i kajanja.

Po mom mišljenju, utvrđivanje dela govora mržnje, ne bi trebalo da se tiče pitanja da li je tužitelj pretrpeo posebnu duševnu bol ili doživeo negativne posledice (napad, pogoršanje zdravlja itd.), već isključivo izrečenih reči. Ovo iz razloga što bi duševna bol nakon kampanje kleveta i uvreda, trebalo da se podrazumeva, a znak prisustva takve boli je i sama tužba oštećenog. Negativne posledice bi mogle da budu uzete kao otežavajuća okolnost, ali ne i potrebna okolnost za postojanje dela. Ako su nastupile posledice po zdravlje, one takođe mogu biti otežavajuća okolnost, iako se ne može dokazati da ne bi nastupile da nije bilo dela, ali sud može uzeti kao tačnu opštu tvrdnju da kampanje mržnje protiv nekoga mogu imati negativne posledice po njegovo zdravlje.

Takođe, ni pretpostavljena namera da se uvredi ne bi trebalo da bude predmet primarnog dokazivanja. Ukoliko neko koristi uvredljive reči, izmišlja optužujuće „činjenice“ i nekoga difamira preko tvrdnji o njegovim unutrašnjim stanjima, on svakako ima nameru da uvredi. Takođe, nije potrebno dokazivati da tuženi mrzi tužitelja. „Govor mržnje“ je govor koji obično prati mržnju kao osećanje i koji kod primaoca poruke može izazvati mržnju prema onome ko je opisan govorom mržnje. Sve to nije obavezno: možda neko upotrebljava govor mržnje samo zbog PR zadatka,a takođe, možda niko takav govor ne shvati ozbiljno. Pa ipak, delo bi moralo da bude kažnjivo jer je ovakva situacija izuzetak, a ne pravilo i protivi se uobičajenim načinima ponašanja.

U presudi povodom tužbe za narušavanje ugleda i govor mržnje naš sud sasvim ispravno shvata odnos između slobode medija i prava da se ne bude difamiran u medijima, kao i odnos govora mržnje i političkog pluralizma i demokratije.

Dakle, sud bi mogao da deluje i spreči da se tabloidne kampanje ponavljaju. Za to bi trebalo dati mogućnost sudijama da stepenuju kazne i za izdavače (koje bi morale biti veće od dosadašnjih) i za glavne urednike. Delo koje je već presuđeno kao prekšaj i ugrožavanje prava drugih ne sme da bude rutinski ponavljano zato jer je kazna premala i može se uračunati kao poslovni trošak, a da se nastavi sa prekršajima.

Nedavna presuda suda u slučaju Vesne Pešić i urednica Peščanika protiv ministra N. Stefanovića u po kojoj optužene treba da ministru plate nadoknadu od približno 156.000 dinara (i troškove suđenja od 97.000 dinara) baca posebno svetlo na sve ovo. Ovim iznosima kažnjeno je narušavanje ugleda u jednoj rečenici u kontekstu za koji bi sud morao znati da predstavlja opravdan povod za kritiku vlasti i koji se veoma tiče legitimnih interesa javnosti i vladavine prava. Ako se jedna rečenica može kazniti na ovaj način, onda se dela koja se sistematski ponavljaju godinama, praktično svakog dana, u kojima se koriste mnogo gore reči, u kojima se izmišljaju mnogo gore stvari i u kojima se difamiraju pojedinci i grupe na način koji ugrožava demokratiju i politički pluralizam, moraju kazniti srazmerno. Zapravo kaznama sprečiti.

Cilj tih kazni je društvo bez (nekažnjenog) govora mržnje, a posle toga i društvo bez govora mržnje i tabloidnih kampanja mržnje. Bez razbijenih glava koje takav govor inspiriše, prati i legitimizuje.

Na taj način se nimalo neće umanjiti demokratičnost, sloboda medija, sloboda mišljenja i govora.

Sasvim obrnuto, demokratija i sloboda će tako biti zaštićene.

Comments are closed.