Šta posle „ove vlasti“? (1 – kodeksi novinarstva)

„Ova vlast“ ima karakteristike i lokalnog i globalnog fenomena. Verovatno retko gde u Evropi postoje ovakvi pro-vladini tabloidi, ali glavne karakteristike „naprednjačke“ filozofije naslanjanju se na šire stanje duha u svetu. U tom smislu, države Balkana mogu se čak smatrati pretečom post-istinitog sveta. Istinitost je ovde ukinuta kao obaveza u medijima ranije nego što se o tome počelo govoriti u SAD.

U ovom serijalu ću pokušati da skiciram glavne crte „naprednjačkog“ uma, seta „argumenata“ kojima se branila i brani ovakva politika. Cilj je makar da se ta politika lakše prepozna, ako možda ne može sasvim da nestane.

1) Nisu potrebni novinarski kodeksi – sve treba da bude dozvoljeno

Kod nas formalno važe ograničenja slobode govora. U praksi, letimičan pogled na tabloide ili na neki Vučićev govor, pokazuje da je dozvoljeno sve reći. Vladajući „um“ (neću baš uvek stavljati navodnike, shvatate da ne mislim da ovde ima ikakvog uma) u stvari tvrdi da bi sloboda govora trebalo da bude apsolutna, što je verovatno nasleđeno još iz vremena osude komunističke prakse „verbalnog delikta“. Tako je moguće nekome reći da je „narko-diler“, „narkoman“, „lopov“, „ološ“, „kreten“, „izdajnik“, „plaćenik“, bilo šta. Sud će, kao relikt starog sistema, ponekad moći da kazni neku uvredu ili klevetu, ali te kazne nisu takve da stvarno utiču na praksu – tabloidne kampanje i uvrede u politici se nastavljaju kao da nikakvih presuda nema. Tabloidi u ovome slede praksu najvišeg državnog rukovodstva, u našem slučaju samog Vučića, koji se koristi položajem da se ne pojavljuje na sudu kada je tužen za uvredu ili klevetu.

Zvanični um smatra da se ovde ne dešava ništa toliko negativno da bi moglo biti moralno osuđivano ili zabranjeno. Navodno, sloboda govora je viša vrednost od bilo kakvog prava da ne budete vređani ili klevetani. a u stvari je pravo da vređate ili klevećete zaštićeno kao deo tako shvaćene slobode govora.

Recimo, Nebojša Krstić u nedavnom gostovanju na N1 kaže da opozicioni političari greše što ne sarađuju sa pro-vladinim tabloidima jer tako gube mogućnost da se obraćaju njihovim čitaocima. Logika ove preporuke je ova:

U tabloidima se ne dešava ništa strašno i zabranjeno. To je njihova sloboda govora – oni smatraju da je to što govore istina, a uvreda ima svuda i opozicija vređa i njih vređaju. Nemojte biti čistunci, nego sarađujte sa njima kao da su neizbežan deo društva.

Pitanja su:

1) Da li je ova logika ispravna?

2) Da li bi sudovi „posle ove vlasti“ trebalo da nastave da tolerišu kampanje govora mržnje (ili difamacija) u medijima, kao da je to nešto što je bolje od bilo kakvog OGRANIČENJA slobode govora?

3) Da li bi država trebalo da nastavi da finansira takve medije, jer, eto, ne rade ništa strašno?

Ova pitanja nisu laka i ne misle svi isto o njima. Današnja opozicija takođe je imala svoje tabloide i uticala je na medije. Hoće li se posle ove vlasti ta praksa samo nastaviti?

foto: Dušan Đorđević

1 odgovor ka “Šta posle „ove vlasti“? (1 – kodeksi novinarstva)”

  1. admin каже:

Pristigli komentari


Adsense

Po datumima

децембар 2018.
П У С Ч П С Н
« нов   јан »
 12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930
31