Difamirajući mediji

piše: Vladimir Milutinović

Na početku ćemo ispričati priču.

Neko tvrdi da ste pojeli parče hleba u poslednjih pola sata. Vi znate da niste, pa vam je čudna ta tvrdnja vama inače nepoznate osobe. Znate da je svejedno ko je u pravu, pošto zbog pojedenog hleba nema nekih neželjenih posledica. Ipak, ceo slučaj vas baca u razmišljanje o tome kako se neke tvrdnje, poput ove, mogu tvrditi a da, iako istina postoji, ne postoji praktično dostupna metoda da se ona utvrdi. Nećemo baš ići na analizu želuca, stvar je prošla i sada je praktično vaša reč protiv reči te nepoznate osobe. Srećom da su ovakve blanko optužbe u svakodnevnom životu retke i apsurdne.

A onda vam pada na pamet da vrlo slične tvrdnje ipak mogu da imaju posledice. Zamislite da ste u nekoj grupi gde je zabranjeno jesti nešto, recimo, crveno meso. Praktično cela vaša zajednica veruje da je onaj ko jede takvo meso prljav, pokvaren, a da usput navlači na zajednicu gnev bogova i veliku nesreću. Sada optužba da ste pojeli parče crvenog mesa više nije naivna, a onaj ko vas lažno optužuje može da vam nanese ozbiljno zlo. Može se čak dogoditi da je sada više ljudi nego malopre spremno da tvrdi da je optužba istinita (iako jednako kao malopre ne znaju šta je istina), mnogi koji vas ne vole ili rade za tužioca. S obzirom da ima uticaj na mnoge ljude, vaš tužilac vam je stvarno zagorčao život, mnogi vas gledaju ispod oka, kao krivca, ne pozdravljaju vas više, ne sarađuju sa vama. Vi ste, naravno, glasno rekli da niste jeli meso, ali s obzirom da nemate dokaza, a vaš tužilac tvrdi da ima i svedoke, u očima mnogih ne možete se (sasvim) oprati. Neko vreme cela zajednica je u moralnoj panici zbog vašeg nemorala, neki vas pljuju i udaraju na ulici, neki, za sad verbalno, proteruju iz zemlje.

Ako ovaj zamišljeni slučaj sa crvenim mesom nije dovoljno snažno delovao, zamislite da se za nekoga na isti način tvrdi da je Jevrejin u nacističkoj Nemačkoj, da je odavao tajne neprijatelju u ratu ili da je pio alkohol ili jeo svinjetinu u Saudijskoj Arabiji, da je, ako je žena u pitanju, u Iranu išao otkriven ulicom ili da je govorio protiv Staljina u SSSR-u tridesetih. Sve to sada nije šala, a jednako je nedostupno naučnom dokazivanju kao i neka bezazlena tvrdnja. Sve se svodi na reč optuženog protiv tužiočeve i, ukoliko su sudovi korumpirani, a bes javnosti dovoljan, možete biti i osuđeni za svoje „grehove“. Obične (izmišljene) tvrdnje, dakle samo reči, postaju pitanje života i smrti.

Sada pretpostavimo da u toku onoga što vam se dešava kao optuženom u ovakvim situacijama imate vremena za raspravu o vašem slučaju sa poznanicima ili prijateljima. Jedan od njih je „principijelan“ u smislu da brani pravo svakoga, pa i vašeg tužioca, da“misli“. Sugeriše vam da bi trebalo da budete tolerantniji prema tužitelju, jer je sve objavio u nekom mediju, a naravno da treba „štititi sve medije“. Po njemu, pravo da se „misli“ starije je od vašeg prava da ne budete lažno optuženi. Čak vam vaš prijatelj kaže, ako vas mediji koji su vas blatili pozovu da prodiskutujete ceo slučaj sa tužiocem, da se odazovete, jer je to u skladu sa kulturom dijaloga. Vi biste mogli da prijatelju odgovorite:

„O ne, ne, sloboda medija nije to što ti misliš. Niti bi trebalo štititi pravo na takve „misli“. U napadima na mene nije bilo nikakvog „mišljenja“, nego je bila u pitanju difamacija građena na neistinama, uz to sistematska i povezana sa vlašću. Takvo „mišljenje“ treba nekako onemogućiti, obeshrabriti i kazniti, a ne povlađivati mu kao nekakvoj „slobodi“.

I ne samo to. Čovek koji bez razloga difamira drugog čoveka, dovodeći u pitanje njegov ugled, egzistenciju i život, u krajnjoj liniji krši sva moralna pravila društva. Sa takvim čovekom kasnije niko ne seda kao sa prijateljem ili poznanikom kome duguje poštovanje, ni u privatnom životu, ni u javnom.“

Naša situacija sa tabloidima upravo odgovara ovoj priči. Ono što bi trebalo da bude onemogućeno i kažnjeno, biva pohvaljeno i novčano podržano. Difamacija u ime vlasti i za vlast je među najnečasnijim stvarima na ovom svetu, ali ovde i sada ona je pohvaljena kao nešto „časno“, što je sasvim u skladu sa radikalskim izvrtanjem vrednosti u svoju suprotnost.

Naši tabloidi su već godinama na poslu denunciranja političkih protivnika vlasti i njihovog proizvoljnog blaćenja. No nije samo blaćenje protivnika zadatak tabloida. 50% energije ide na tvrdnje koje praktično kreiraju psihološki poželjan izmišljeni svet:

– Stalno najavljuju bliski rat, udar neprijatelja, pakao, pakleni plan neprijatelja i tako kreiraju zabrinutost, opsadno stanje, osećaj straha i ugroženosti

– pletu svetske zavere, promovišu tajne i zle navodne vladare sveta, objašnjavaju njihove namere i preteću geopolitičku situaciju čime prostor ispunjavaju gomilom tvrdnji slabe ili ništavne izvesnosti

– kreiraju nadu u našu pobedu u mogućem budućem ratu na osnovu navodne ruske ili američke podrške, najavljuju dobijanje novog oružja koje će nas učiniti nepobedivim

– slikaju bolju budućnost koja samo što nije, tzv. „zlatno doba“, koje je po potrebi ili već stiglo ili je tek postavljen „temelj“ za njega, i nabrajaju uspehe vlasti koji su neponovljivi i veliki

– sve što je loše „objašnjavaju“ time što su politički protivnici sve upropastili, kamen na kamenu nije ostao, a sada je svaki napredak bolji od te propasti, ne povratila se

– slikaju vođu kao satkanog od svih vrlina, nasuprot njegovim protivnicima koji su oličenje „zla“.

Praktično čitav jedan POTPUNO IZMIŠLJEN SVET, sa jedne strane, a potpuno MALIGAN, sa druge, se kreira, svet potpuno SUPROTAN smislu novinarstva, suprotan kodeksima novinara i zakonima.

Na nekom meta nivou, sve je opravdano tvrdnjama da „svi imaju pravo na svoje mišljenje„, izjavama „ne možete mi zabraniti da mislim„, opaskama da protivnici ovakve „slobode“ žele da nas vrate u vreme notornog „verbalnog delikta“. Međutim, odbrana tipa „ne možete mi zabraniti da mislim“ umesto detaljnog odgovora kakvi dokazi stoje iza iznetih optužbi, zapravo je priznanje da se optužbe izmišljene. Jer, ovde nije sporno pravo da se misli, nego pravo da se iznose izmišljotine i proizvoljne optužbe. Od jednake vrste su i izjave „vlast mora da štiti „sve medije„“, što je zapravo tvrdnja da zakoni ne postoje i da su jednako štićeni i oni koji krše zakon i oni koji ga poštuju, čak mnogo više oni koji ga krše.

Kao i u drugim sferama, zakon je potkopan neformalnim pravilima. U stvari, jedini zakon je da zakona nema i da je sve dozvoljeno, da postoji apsolutna sloboda govora. Povremeno, razni ljudi mogu da dobiju tabloide na sudu i da ovi budu kažnjeni sa oko 1000 evra, ali takve kazne ni na koji način ne utiču na opštu sliku. Tabloidi za uzvrat drže veći deo tržišta štampe, profitiraju stotine hiljada evra, a uz to dobijaju finansijsku podršku od države u desetinama hiljada evra.

Dakle, iako se vlast iščuđava na primedbe o „cenzuri“ ili kontroli medija, zapravo sve ukazuje da su tabloidi u sadejstvu sa vlašću: oni vode kampanje u skladu sa stavovima vlasti, vlast daje materijal i naslove za kampanje, vlast se obožava, opozicija difamira, imaju finansijsku podršku vlasti, pohvaljeni su od vlasti, podržani su ličnim prisustvom u tim medijima itd.

Difamirajući mediji su deo ove vlasti, njeno glavno sredstvo, njena suština zapravo.

Problem tabloida rešio bi se jednostavno kada ih niko ne bi kupovao. Ali to je rešenje i za sve druge probleme. Teškoća se nalazi u tome što mnogi ne prepoznaju tabloidnu laž, a mnogi koji bi morali biti bolji primer, tabloide tolerišu ili ih aktivno podržavaju. Ovakvo „novinarstvo“ ne nastaje bez sprege sa vlašću, ali je zapravo pogrešno verovati da su ove novine jednostavno cenzurisane. Cenzurisane su u onoj meri u kojoj u njima uopšte postoji volja da se bave novinarstvom, ali se spolja ta volja najčešće uopšte ne vidi, dok se volja da se služi na svaki način, vidi iz aviona.

Denuncijacije tabloida i lažni svet koji oni stvaraju na ključan način određuju ovo vreme. Vreme dikature laži, lažo-kratije (Ratko Božović), koja stavlja ogroman upitnik na savremeni svet.

I kojoj se kraj trenutno ne vidi.

1 odgovor ka “Difamirajući mediji”

  1. Amira каже:

    Odličan tekst! Sažima suštinu koju svi uviđamo. E, sada, problem je što se ovakav stav širenja izmišljenih, a zlonamernih izjava nekako uvukao i u međusobne odnose ‘običnog’ sveta (na poslu, npr). Ali, to je valjda i sastavni deo ovog vremena diktature laži…

Pristigli komentari