Specijalna teorija saznanja

Piše: Vladimir Milutinović

Okolnost da se kod nas može ovoliko lagati, navela me je na pomisao da je ta otvorenost za laž možda posledica specifičnog pogleda na saznanje i istinu koji imamo, a o kom retko razmišljamo. Ako povežemo „neka lica sa nekim situacijama“ možda možemo da otkrijemo da u stvari imamo vrlo neobičan pogled na saznanje.

Rezime ovog istraživanja i prisećanja mogao bi da glasi ovako:

Kod nas je osnovna metoda saznanja neka vrsta „uranjanja u sebe“. Čovek se pita šta je istina, onda se zapita šta bi po njegovom osećanju ona mogla biti, a zatim usvaja rezultat ovog uranjanja u osećanje kao merodavan.

Poseban dodatak je da on traži „svoju“ istinu sa potpunom svešću da je za nekog drugog istina nešto drugo, ali ga ta okolnost ne sprečava da i dalje veruje da je za njega, njegova istina jedina istina. Proveravanje te istine nekom drugom metodom ili njeno upoređivanje sa tuđim istinama ne posmatra se kao potrebno.

Svako i treba da ima svoju istinu do koje je došao uranjanjem u sebe.

Da vidimo kako na primerima izgleda ova teorija saznanja. Na primer, političar koji u ovom trenutku najviše određuje javni govor u Srbiji, zna da izjavi:

„Beograd je najlepši grad na Balkanu“

i to obraćajući se novinaru iz Makedonije, uz dodatak „ajde reci, je l’ nije tačno“.

Kako je Vučić (to je taj političar) došao do ove rečenice? Pa, verovatno, uranjanjem u sebe, pošto je to preovlađujući način da se dođe do estetskih sudova. Problem nastaje kada on ovaj subjektivni sud stavlja u kontekst u kome bi druga osoba trebalo da prizna da je ova njegova subjektivna istina, u stvari objektivna, ona koju bi svi morali da priznaju, pa među njima i neko ko je iz Makedonije. Na pitanje o lepoti Beograda, Vučić naravno nije dobio odgovor, jer je ovo pitanje nije ni ciljalo na odgovor, već je samo ukazivalo na preporučenu metodu pretvaranja subjektivnog u objektivno.

Primetite da je metoda uranjanja u sebe potpuno beskorisna u nauci. Uranjanje u sebe nam ne daje odgovor praktično ni na jedno naučno pitanje. Naša specijalna teorija saznanja specijalna je po tome što ona metodu koju smo gore objasnili proširuje na sva pitanja, pa i na ona kojima bi se obično mogla baviti nauka.

Metoda subjektivne procene, uranjanja u sebe, primenjena je, dakle, na sva pitanja, posebno na sporna istorijska ili politička pitanja. Verovatno ste čuli da su neki domaći teoretičari/istoričari svojevremeno izdvojili jedan pojam: „srpsko stanovište“. Srpsko stanovište je poseban preporučeni ugao gledanja na istoriju i „identitetska pitanja“. Razume se da „srpsko stanovište“ mogu da imaju samo Srbi, i to ne svi, već samo oni koji nisu usvojili neki od „autošovinističkih stavova“. Ako ste Srbin, po ovim teoretičarima, možete zaroniti u sebe i pronaći kriterijum saznanja. Kada se vratite na površinu, znaćete da ste stvarno pronašli „srpsko stanovnište“ po tome što ste počeli da mislite da su Srbi najstariji i najmoralniji, „nebeski“ narod. Da ste uranjajući o sebe pronašli baš ono što biste želeli da mislite o sebi, ono što odgovara vašim željama, nije čudno, jer je „uranjanje u sebe“ kao metoda u stvari saznajno beskorisna, ali postaje veoma korisna kada otkrijete da vam ona omogućava da tvrdite da je istina sve što biste želeli da je istina.

A možete želeti bilo šta što vam je volja, a praksa pokazuje da se najčešće vraćate u srednji vek i tamo nalazite srpske vitezove, „srpske zemlje“ i „svetorodnu dinastiju Nemanjića“. Kada se čitaju knjige glavnine savremenih istoričara o ovoj temi ili, recimo, gleda serija „Nemanjići“ (što je u stvari korisnije za detekciju ideologije) ta proizvoljnost je očigledna. U „Nemanjićima“ su svi naši vladari – župani i kraljevi – oličenje moralnosti i svetosti, a svi strani carevi i kraljevi oličenje pohlepe, izlapelosti i svake izopačenosti. Ova „istina“ direktno je izvučena iz unutrašnjosti i praktično se nikad ne proverava na neki drugi način. Smatra se da svaki narod ima i treba da ima istoriju u kojoj veliča sebe, a unižava druge. Niko ne treba da pokušava da se ponaša drugačije jer je ovo vrednovanje svrha istorijske „nauke“, a objektivna istina u njoj nije moguća.

Ova metoda saznanja mogla bi se opisati ako obrnuta filozofska metoda. I antički filozofi (Platon) i moderni (Bejkon) smatrali su da bi se trebalo otarasiti metaforičke pećine u kojoj je naš duh prirodno zarobljen. Potreban je napor da se izađe iz pećine do objektivnog saznanja (Platonov Mit o pećini) ili da se oslobodimo Idola pećine, subjektivnih zabluda karakterističnih za pojedince i grupe (Bejkon). Naša specijalna metoda bi se mogla opisati kao dobrovoljan i nameran ostanak u pećini kako bi se što subjektivniji sudovi mogli proglasiti za objektivne.

Oni koji su najuporniji u ovom povratku u pećinu insistiraju na „identitetu“, posebno, „srpskom identitetu“. Pošto je identitet predstavljen kao veoma važan, a „identitetska pitanja“ kao najvažnija, stavovi koji opisuju „identitet“ moraju biti najzaštićeniji od kritike i bilo kakve objektivne metode. Zato su oni najjasnija refleksija trenutno dominantnog ideološkog narativa. Ovaj identitet obavezno uključuje „pravoslavlje“, „ćirilicu“, neku vrstu povratka u srednji vek („Dušanovo carstvo“).

Evo jedne tw-ilustracije kako primena specijalne teorije saznanja (STS) izgleda u praksi:

Anonimni „витез улице“ написао је ћирилицом свој nick, kako bi otklonio svaku nedoumicu da je njegov identitet „srpski“ i da uranjanje u njegovu subjektivnost daje prave istine, tačnije one istine koje bi trebalo da budu istine svih Srba. Ime književnice Jelene LengolD, a ne Lengol, učinilo mu se kao dovoljan dokaz da njena subjektivnost daje neke druge, ne-srpske, stavove, a najverovatnije i „anti-srpske“ („пљујете“), jer je u njegovoj vizuri pripadnost „srpstvu“ nužan, a ako su stavovi na liniji „identiteta“ i dovoljan razlog da se smatra da su ti stavovi istiniti i ispravni. Suprotno, pripadnost nekoj drugoj grupi („Чије је то презиме?“) objašnjava zašto neko ima suprotne stavove koji moraju po ovom subjektivnom kriterijumu biti neistiniti. Dovoljno je ukazati na „ne-srpsko“ prezime i nije potrebno dalje dokazivati da su stavovi te osobe neistiniti i usmereni „protiv Srbije“.

Sličan argument je svojevremeno Tomislav Nikolić, tada radikal, potezao protiv Đinđića, da je, ako se dobro sećam, neki njegov dalji rodjak Hrvat i da to „sve“ objašnjava, zapravo dokazuje da je i zašto je Đinđić „izdajnik“.

Dakle, samo neko ko ima pogodnu subjektivnost, može da upotrebljava „uranjanje u sebe“ kao specijalnu metodu saznanja. Samo njegovi stavovi mogu biti prihvaćeni. Tuđi stavovi reflektuju drugu subjektivnost, često suprotstavljenu našoj. Zbog toga, u okviru STS nemate ni volje ni interesa da svoje stavove usaglašavate sa drugima, da izlazite iz svoje subjektivnosti ka njima – sve što tako možete da očekujete je da se „istinitost“ stavova do kojih ste već došli i sa kojima ste zadovoljni, umanji. Dobrica Ćosić je svojevremeno tu „metodu“ iskazao u rečenici, parafraziram, da „Srbi kad hoće da budu objektivni, prelaze na stranu neprijatelja“, koja jezgrovito – izjednačavajući objektivnost i „prelazak na stranu neprijatelja“ – preporučuje da se objektivnost odbaci kao metoda.

U normalnoj teoriji saznanja izlazak ka drugima, intersubjektivnost, je osnovni, ključni element u saznanju koji omogućava njegovu objektivnost. U specijalnoj teoriji, baš taj korak je nepoželjan, nosi negativno značenje i praktično umanjuje željeni „kvalitet“ stavova.

Kao što smo rekli, specijalna teorija saznanja dobija svoje puno značenje ako se primeni na sve stavove, ne samo na stavove koji sadrže pohvale (estetska ili etička vrednovanja) ili subjektivna prisvajanja, već bukvalno na sve. Jer, kad malo bolje razmislite, u okviru STS nema razloga zašto recimo rast BDP ne bi takođe bio „meren“ uranjanjem u vlastitu subjektivnost.

Ovom teorijom možda se može objasniti i kako je moguće i pored dugogodišnjeg negativnog skora na Istinomeru, trenutna vlast u Srbiji pretrajava i prevazilazi ove brojne dokazane laži bez posledica po vlastiti rejting. Mogli bismo da kažemo nešto ovako:

Dolaskom ovih stranaka na vlast, subjekti na vlasti izabrani su iz grupe tzv. „ne-izdajnika“, proruskih stranaka, koje danas, doduše, sarađuju sa Zapadom, ali još uvek ostaju više pro-ruske od stare opozicije. Zbog toga, možemo reći da je njihova subjektivnost pogodna za uranjanje i dolaženje do za nas pogodnih, odnosno, za nas istinitih „srpskih“ stavova.

Pošto su stavovi koje smo dobili uranjanjem za nas istovremeno objektivno istiniti i „srpski“, nije potrebna dodatna provera istinitosti onoga što govori ova vlast. Ako je to nešto i inače subjetivno i sporno, ona će sigurno izabrati najsrpskiji stav koji je u našem interesu. Ako se zbog prirode stava pojavi pitanje laži/istine, uvek je moguće reći da se ne sećate šta ste rekli, kontrolisati medije da ne objave šta je tačno ili naprosto podrazumevati da je u našem interesu da govorimo i ono što nije tačno, ali nam iz nekog razloga koristi. U svakom slučaju, nije potrebno proveravati ono što govori vlast jer, bilo da je to istinito bilo da je lažno, rečeno je u našem interesu jer je to rekao pogodan subjekt.

Zbog toga, vlast može i treba da govori bilo šta za šta smatra da je u „srpskom interesu“. Ako je u našem interesu tvrdnja da imamo najveći rast u regionu ili u Evropi, onda će ta tvrdnja biti „istina“ (inače za vreme ove vlasti imamo ubedljivo najmanji ukupan rast BDP u širem regionu, od Slovenije do Rumunije).

Takođe, u ovako shvaćenoj teoriji saznanja, čak ne važi ni zakon protivrečnosti koji je od antičkih vremena osnova klasične teorije saznanja: dva protivrečna stava ne mogu biti istovremeno istinita. U specijalnoj teoriji saznanja mogu biti jer „uranjanje u sebe“, odnosno, procena šta je u ličnom ili „srpskom“ interesu može varirati, pa u jednom trenutku uranjanje daje jedan stav, a u drugom suprotan. Variranje se može pravdati pragmatičnim razlozima ili okolnošću da „svi lažu“, odnosno govore ono što je, navodno, u njihovom interesu.

Kada zaista usvojite specijalnu teoriju saznanja, praktično imate opravdanje da tvrdite bilo šta. Ne samo zato što svesno lažete, mada se i to, kao što smo videli, može pravdati, već i zato što ste u osnovi usvojili način saznanja koji je u osnovi subjektivan, u kome objektivnost ne postoji (pa samim tim ni laž), odnosno, u kome je vaša subjektivnost zaista jedino objektivno merilo.

Vi rado dajete „pravo svakome da misli“, međutim, odbijate da sa drugima tražite objektivnost usaglašavanjem kao u normalnoj teoriji saznanja. Na primer, teorije o ravnoj zemlji, teorije zavere, izmišljeni naslovi u tabloidima, u potpunosti nastaju u okviru specijalne teorije saznanja – sve te teorije zavere i naslovi se ne opravdavaju dokazima i argumetacijom – koja u unutrašnjoj logici zahteva slaganje sa drugima oko nekih stavova (činjenica) – već eksplicite vašim pravom da imate „svoje mišljenje“, ma kako da je ono lažno (naravno, za vas ono nije lažno, jer smatrate da objektivna laž ne postoji).

Na kraju, ovo „pravo da svako ima svoje mišljenje“ lako se dezavuiše vašim „pravom“ da svakoga proglasite za izdajnika, slugu, špijuna, lopova, kretena, lažova itd. U kulturi u kojoj će ovakvi vaši stavovi biti blanko prihvaćeni samo zato što ste „Srbin“, bićete uspešni.

Jedino što će zemlja, ovako lišena objektivne istine, biti najsiromašnija zemlja u Evropi.

Mislimo o tome.

Vaš komentar: