piše: Vladimir Milutinović

Odgovor je: nigde. Po svoj prilici, Vučić je izigrao obećanje zbog koga je dobijao podršku od EU tokom prethodnih 6 godina, da će proces pregovaranja rezultirati „obavezujućim sporazumom“ koji će se zasnivati na postojećim granicama, međusobnom priznanju i autonomiji za srpsku zajednicu na Kosovu. Ovakav proces je podržavala EU i posebno Nemačka, a zauzvrat je nudila perspektivu ulaska u EU za čitav region. Međutim, vreme je sve to dovelo u pitanje.

U SAD je na vlast došao predsednik koji je, kako pre neki dan reče, protiv „multikulturalizma“, međunarodnih sporazuma, a i protiv EU. To se jasno videlo neposredno pošto je izabran kada je podržao Brexit. EU je bila izložena migranstkoj krizi u čijem nastanku kao celina nije učestvovala kao glavni igrač, ali je rado ili nerado, dopustila da se situacija na Bliskom istoku i severu Afrike toliko pogorša da milioni izbeglica potraže spas na susednom kontinentu. Ova nova situacija dovela je do procesa raspadanja EU, izlaska Britanije i odvajanja srednjoistočnih zemalja, od nedavno i Italije, iz zajedničke politike. I ranija kriza duga, zaoštrila je razlike Sever-Jug u okviru EU i dodatno oslabila jedinstvenu politiku. Tako se steklo nekoliko razloga da EU mora da više brine o svom opstanku nego o prijemu novih članica. Nove članice počele su da znače samo nove probleme. Samim tim se i ponuda skorog ulaska u EU pretvorila u prazne reči. Ostao je doduše uticaj tih zemalja, ali bez stvarne sadržine.

Administracija SAD počela je da podržava ideju „dogovora dve strane“ i „razgraničenja“ kao rešenje za kosovski problem. Na Kosovu, ovu ideju je prigrlio Tači, a u Srbiji Vučić. Tačijevi motivi su nejasni, a Vučić je verovatno jedva dočekao ideju, ma koliko ona bila prazna i nepopularna u javnostima i Kosova i Srbije.

Ideja „razgraničenja“ ima nekoliko prednosti iz perspektive trenutnih nacionalističkih vlasti u Srbiji. Najpre, ona ad acta stavlja proces koji je vodio ka sporazumu u okviru EU. Otuda one, blago rečeno, kisele face na poslednjem sastanku sa Mogerini. Drugo, razgraničenje je ideja u okviru nacionalističkog pogleda na svet – tu se nacije odvajaju, ne mešaju, zna se šta je čije itd. – sve iz decenijskog neoliberalno-nacionalističkog repertoara od granica „Karlobag-Ogulin…“ do danas. Najzad, ovakvo razgraničenje je u skladu sa interesima Zapada, jer Kosovo, praktično u celini, čak prošireno za Preševsku dolinu, postaje nezavisno i članica UN. Ta okolnost produžava podršku dela Zapada Vučiću, a objašnjava kiseli prijem prilikom poslednje njegove posete Putinu.

Vlast u Srbiji uverena je da bi mogla da hendluje ovakav ishod. U Kosovskoj Mitrovici bi bio trijumfalan miting, trijumfalni rijaliti na svim lokacijama Severa Kosova. Ostali Srbi bi bili umireni kontrolom medija i obećanjima, mir bi se slavio na sve strane. Međutim, ipak se iza ove virtuelne mogućnosti pomalja nacionalistička logika koja više voli rat nego mir, protivljenje crkve, realno zanemarivanje ljudi koji ostaju sa druge strane „razgraničenja“, proizvoljnost granica, nepopularnost rešenja u obe javnosti.

Drugim rečima, „razgraničenje“ nije daleko od želja ovdašnje vlasti, ali je nezgodno što to rešenje dovodi do tačke pucanja mogućnosti virtuelizacije realnosti. Čini se da je zbog toga Vučić olako objasnio kako je njegov predlog odbijen od strane javnosti u Srbiji. Ne mora se odmah raditi na tome.

Dovoljno je da je ova ideja poslužila da se proces koji je trajao 6 godina zaboravi, a da se podrške na Zapadu i Istoku regenerišu na novim osnovama. SAD su zadovoljne jer su pokvarile planove EU, EU mora da glumi da je zadovoljna jer nema drugih igrača u Srbiji, a i sama EU je podeljena između trampovskog nacionalizma i merkelovsko-makronovskog anti-nacionalizma.

Trenutno je bilo koje rešenje za Kosovo miljama daleko. To niko čak ni ne krije. Političari će, naizgled začudo, a zapravo sasvim očekivano, moći da žive sa tim.

A mi ionako živimo sa svačim, od SAD, preko Evrope do ostatka sveta. EU, kao aktivna „zajednica vrednosti“, je prošlost, delom i zbog toga što su sve jače prisutne vrednosti prošlost.

Svet je i bombardovanje dece u Jemenu i pelene u domaćim fabrikama i bicikli u Amsterdamu. Jednako smo nemoćni da zaustavimo prvo, utičemo na drugo ili se približimo trećem.