Zašto je „razgraničenje“ propalo?

Da odgovorimo na ovo pitanje trebalo bi najpre da vidimo šta je „razgraničenje“. Ono je opisano kao postavljanje „pravedne“ i „kompromisne“ granice između „Srba i Albanaca“. Međutim, kao i u skoro svemu što govori ova vlast, opis se drastično razlikuje od stvarnosti.

Ako se vratimo unazad do raspada Jugoslavije i setimo se našeg dominantnog istoriografskog narativa o tom raspadu, taj narativ se svodi na žalopojku što posle 1. svetskog rata, kada smo to mogli, nije izvedeno „razgraničenje“ sa Hrvatima i Slovencima, odnosno sa Hrvatima pošto sa Slovenijom nemamo direktnog kontakta. Kao i sada kod Vučića, nije jasno rečeno gde bi išla ta „kompromisna“ i „pravedna“ granica u skladu sa željama vojvode Živojina Mišića, ali se može pretpostaviti da bi bila negde blizu čuvenog razgraničenja „Karlovac, Karlobag…“. Nije teško videti da ovde nema baš nekog kompromisa, a ni pravednosti – pre je reč o maksimalizmu koji je praćen rutinskim primedbama da bi sila oružja i politike dovela do toga da Makedonci i Muslimani danas budu Srbi, a da Hrvati i Albanci budu zanemariv činilac koji obitava na „srpskoj zemlji“. Dakle, dominantno, mi i danas žalimo za maksimalističkim „razgraničenjem“, a Jugoslaviju tretiramo kao propuštenu priliku – koja je dovela do tragičnih posledica – da do tog razgraničenja dođe.

Teško je dovoljno opisati koliko je ovaj dominantan istoriografiski narativ proizvoljan i nenaučan. Ne samo da su ovde kompromis i pravda određeni proizvoljno, da se između istorijskih mogućnosti postavljaju proizvoljne veze, nego se zamišlja da se istorija može bez problema predviđati, a identiteti ljudi proizvoljno postavljati. Podrazumeva se da je neprijateljstvo koje mora pratiti ovakva razgraničenja nešto zanemarivo i nevažno.

Rat za „Srpsku krajinu“ u Hrvatskoj bio je rat za razgraničenje, kao i rat za Republiku Srpsku. Prvi je završio tragično, a drugi se smatra „uspehom“, iako je je njegova cena bila oko 100.000 ljudskih života i trajno pokvareni odnosi među nekada bratskim narodima na Balkanu.

Cilj proširenja teritorije do osvajanja svih „srpskih zemalja“, u najvećoj meri je podržan iz crkvenih krugova. Kao i u ostalim stvarima, crkva se drži srednjovekovnih merila za određivanje prava ljudi i granica „srpskih zemalja“. Kao što dosta jasno pokazuje primer „Dušanovog carstva“, „srpske zemlje“ su jednostavno zemlje do kojih je došla dominacija srpskog vladara, srpskog oružja. U srednjem veku nije bilo demokratije ni prava gradjana na nekoj teritoriji, pa se tako i danas zamišlja da bi kombiinacija sile i prisile dovela do jednakog negiranja prava svih drugih na „srpskim zemljama“.

I danas je crkva protiv „podele“ Kosova kao i protiv „razgraničenja“ iz prostog razloga jer je cela teritorija Kosova smatra svetom srpskom zemljom, nezavisno od toga ko na njoj živi i da li odatle slede neka prava.

Vučićevo „razgraničenje“ zapravo je pokušaj da se logika maksimalizma održi, ali da se ipak primeri realnosti. Kao i u svim drugim stvarima, moguće je tako organizovati kontekst da nešto izgleda kao svoja suprotnost, a najbolje da istovremeno predstavlja dve suprotne stvari. Dakle, razgraničenje po principu Sever Kosova Srbiji, ostalo priznatom Kosovu, za njega predstavlja „kompromis“ jer u odnosu na stav SPC Srbija ima manje teritorije. Ipak, to je i maksimalizam jer trenutno „nemamo ni metar na Kosovu“. Nezgodno je što ovu podelu ne podržava verovatno niko od Albanaca na Kosovu, pa to nije kompromis sa albanskom stranom. Tu dolazi sledeća ideja o razmeni Sever Kosova – Preševska dolina. Ta ideja izgleda postaje prihvatljiva za ponekog na albanskoj strani i ponekog na Severu Kosova, ali je problem što je ne prihvata većina u Srbiji i na Kosovu, ne prihvataju je ni Angela Merkel i Emanuel Makron, a takođe ni praktično niko u regionu.

Međutim, unutrašnji problem ovog „razgraničenja“ je u tome što se on jako teško može prodati kao izraz maksimalistićkog razgraničenja koje očekuje dominantna javnost u Srbiji. Ovo razgraničenje praktično je razmena teritorija između nezavisnih država. Priznanje (ostatka) Kosova je ono što se ne sme jasno izreći jer se protivi stavu dominantnog ideološkog faktora – crkve. Bilo bi dobro ako bi se ovaj „kompromis“ nekako doterao da odgovara maksimalističkim ciljevima (doduše, usklađenim sa realnošću) ali u taj proces niko ne može da uđe, jer bi svako maksimalističko skretanje ka zadovoljavanju srpske strane izazvalo oštro protivljenje i nezadovoljstvo na albanskoj, a svaki obrnut maksimalizam na srpskoj.

Vučić je očigledno voljan da sve ispinuje tako da se sve zanemari ako bi se granica promenila tako da Sever Kosova bude u Srbiji, ali obe javnosti i na Kosovu i u Srbiji ne mogu da progutaju te žabe – Nezavisnost (ostatka) Kosova i Sever Kosova i Severna Mitrovica u Srbiji. Sve otežava okolnost da se o „rešenju“ ne može jasno i javno razgovarati jer sadrži veoma neprihvatljive stavove za dominantne javnosti u Srbiji i na Kosovu. A završni ton daje činjenica da sve i da je rešenje stvarno kompromisno, ono bi bilo propraćeno trijumfalizmom (barem se to može sigruno reći za stranu na kojoj je Vučić) prema kome bi trijumfalizam zbog neulaska Kosova u Interpol bio manji incident.

Ima i još otežavajućih okolnosti. „Kompromis“ se traži u atmosferi u kojoj se obe strane ponašaju kao da se pripremaju za neprijateljstvo i rat (parade, etiketiranja, takse itd.), a ne za mir.

Sastanak u Berlinu je verovatno bio preloman u tom smislu što su evropski posrednici do pre godinu dana, a definitivno do toga sastanka, bili u uverenju da će se obe strane ponašati u skladu sa evropskim preporukama (koje vode ka medjusobnom priznanju uz rešavanje spornih pitanja), dok sada vide da strane ne idu u tom pravcu, te im sugerišu da mogu doduše sebi da dozvole taj luksuz skretanja ka „hladnom“ ratu, ali da to neće biti podržano sa evropske strane koja očekuje iste rezultate kao i ranije.

Drugim rečima, nikakvog „razgraničenja“ neće biti. Srbija i Kosovo će ostati u ovim granicama, sa respektivnim manjinama na svojoj terirotiriji, što nije nikakav poraz, već relativno normalno stanje u Evropi. Jedino stvarno „kompromisno“ razgraničenje bi ionako bila samo razmena teritorija po principu 1 za 1, što svakako nije razlog za nacionalistički trijumfalizam.

Reakcija vlasti u Srbiji na ovu novu konstelaciju je karakteristična za ovu vlast: istovremeno pominjanje rata i održavanje vojnih parada sa ruskim oružjem i kukanje kako moramo održati mir i ostati na evropskom putu. Istovremeno priznanje da je ideja „razgraničenja“ propala i tvrdnja da je ona bila jedina racionalna i da će srpski narod gorko zažaliti što ju je odbio. Istovremeno optuživanje svih koji protiv razgraničenja da su izdajnici koji će kad dođu na vlast priznati Kosovo u ovim granicama i konstatacija da je opcija „razgraničenja“ propala i odbačena od svih. Istovremeno povlačenje u nacionalističku, praktično fašističku, ksenofobiju i zaklinjanje u evropske vrednosti. Brisanje cele realnosti i njena zamena lažnom realnošću.

Poenta je da smo mi u dubljem problemu nego što je u stanju da ga stvori ova vlast.

Njena glavna mana je što ona taj problem dodatno produbljuje, tako da nam dno nije više daleko.

foto: Dušan Đorđević

Comments are closed.

Adsense

Po datumima

мај 2019.
П У С Ч П С Н
« апр   јун »
 12345
6789101112
13141516171819
20212223242526
2728293031