Sapete devedesete

Iz jednog zanimljivog propagandnog izbora vladajućih stranaka (na slici) gde je precrtan simbol Otpora pod kojim je smenjen režim devedesetih, mogu se iščitati ključne osobine sadašnjeg političkog trenutka. Ovo zaista jesu devedesete, samo sapete devedesete. Tačno je da više nije moguć rat za teritorije, nece biti sankcija EU i SAD, neće očigledno biti ni političke akcije Zapada protiv sadašnjih vlasti, ali svejedno su to devedesete – po unutrašnjoj logici, po akterima i njihovim vezama, najzad po glavnim likovima koji su na ključnim funkcijama u državi.


Unutrašnja logika devedesetih je osećanje ugroženosti i pretnje koje izaziva okolina, posledična distanca u odnosu na nju, propaganda opsade „Zapada“ koji sprema „haos“, vapaj za jedinstvom i zbijanjem redova pred opasnostima. Nadu, koju je bila prisutna u 2000-tim, da će Srbija postati deo EU, a u stvari povezana sa svojom okolinom na uzajamnu korist, većina više ne oseća. Tako je iz više razloga. S jedne strane se sama EU pretvorila u „tvrđavu“ uplašenu od okoline, od imigranata, pridošlica u EU i problematičnih država koje donose finansijsku nestabilnost, takođe i od autoritarnih društava koje se ne uklapaju u EU mejn-strim, poput Mađarske ili Poljske. S druge strane, tu je lokalno stanje stvari, činjenica da su, recimo, u Hrvatskoj već 4 godine na vlasti ekstremni nacionalisti, a na Kosovu, još uvek, ratni komandanti. I na kraju, a ključno, u Srbiji su došli na vlast akteri iz devedesetih, koji su sapeli svoje emocije i nagone u zvaničnoj komunikaciji sa EU, ali su ih potpuno otkočili u svojim tabloidima i televizijama.

Imamo maksimalno šizofrenu situaciju u kojoj jednog dana na naslovnim stranama tabloida vrišti „Šiptari hoće da pobiju Srbe na Severu“, a drugog dana je glavna vest da će Vučić i Tači postići dogovor o „razgraničenju“ što će dovesti do trajnog mira među Srbima i Albancima „prvi put u istoriji“. Da su sada devedesete, budućnost bi bio rat na Kosovu, da su ponovljene devedesete ponovljeni rat s tim da nam je sada „Putin poslao S-300“ i da imamo „više aviona nego ikada u istoriji“. Od petka do nedelje uveče rat samo što nije počeo i besne „devedesete“, a u nedelju uveče se sapliću o želju autoritarnog vođe da „sačuva mir“ jer „nemamo više dece da ginu u ratovima“. Ova vlast zna da ne može da vodi rat, da je to vreme prošlo, ali zna i da je ratna propaganda osnova svake autoritarnosti i da najbolje mobiliše glasače, posebno glasače koji su u simbolu Otpora videli poraz politike koju su podržavali.

Neke stvari su još i gore nego devedesetih. Iako je i tada formirana „vlada nacionalnog jedinstva“ u kojoj nije bilo opozicije, što je osobina svake autoritarne vlasti, ipak opozicija nije svakog dana iz usta najviših zvaničnika nazivana „fašističkom“, a njeni lideri „lopovima“ i „tajkunima“ sa kojima nema razgovora. Ne sećam se da je tadašnja propaganda, demonstrante 9. marta 1991. ili studente 96/97 nazivala fašistima, možda je i to pisalo u nekom komentaru, ali nije ponavljano svakog dana iz svih usta, iako je to etiketiranje apsurdno kontrafaktičko. Nikada u toku devedesetih se nije mogla detektovati želja da Srbija bude baš Severna Koreja, a danas se može reći da jeste tako. Broj opozicionih opština u Srbiji i Beogradu bio je veći u toku devedesetih, a pritisak da sve one moraju po svaku cenu biti „prekomponovane“ ili „osvojene“ praktično nije postojao.

Drugim rečima, ova vlast je više diktatorska nego ona iz devedesetih, iako su zločini za koje je bila sposobna vlast iz devedesetih neuopredivo brojniji. Tada je bilo moguće voditi organičeni rat u Sloveniji, tragične ratove u BiH i Hrvatskoj i na Kosovu sa desetinama ili stotinom hiljada mrtvih, moguća su bila i politička ubistva zaključno sa ubistvom prvog demokratskog premijera Zorana Đinđića, koje je na neki način bilo poslednji eho devedesetih, sve do ubistva Olivera Ivanovića koje je navestilo povratak tih olovnih vremena.

Ova vlast predstavlja povratak devedesetih, ali ne u modu rata za teritorije i sukoba sa Zapadom, već u modu kombinacije besomučnog laganja i otvorenih pretnji u vremenu u kome su ratni vihori protutnjali, a ostao je samo resantiman i sa nijm distanca, pasivna agresija, mržnja. Makar glavne tokove politike na Zapadnom Balkanu definišu ljudi sa takvim emocijama. EU ili Rusija nisu sposobne da podrže drugačije snage koje i dalje postoje, iako je smisao EU povezivanje u cilju mira i saradnje, a i Rusija se deklarativno zalaže za iste vrednosti. Ono što EU navodno želi da postigne, pridruživanje preostalih država Zapadnog Balkana, neće se postići saradnjom sa ovakvim vlastima u Srbiji ili Hrvatskoj.

Ako na Balkanu ne želite da pomognete progresivnim snagama, makar im ne odmažite. Podržite demokratske principe i dijalog u tim društvima, osudite nasilje i pretnje, tražite slobodu medija. Ako se diktatura trajno ustoliči, preko poraza demokratski opredeljenih građana, verovatno je da će se oni u najvećem mogućem broju preseliti kod vas. To već želi 4/5 mladih.

A onda ćete u EU primiti ličnu diktaturu.

Comments are closed.

Adsense

Po datumima

април 2019.
П У С Ч П С Н
« мар   мај »
1234567
891011121314
15161718192021
22232425262728
2930