Vladimir Milutinović, filozof i urednik portala „Dvogled“ iz Beograda:   – Razgovor vodio Bedrudin Gušić   –

Da li je odzvonilo nacionalizmu u Srbiji? Na čemu zasnivate svoju tezu?

MILUTINOVIĆ: Reč “odzvonilo“ u stvari se pojavila tek u naslovu Radija Slobodna Evropa, koja je tako naslovila transkript naše polemike. Ne bih rekao da je odzvonilo, već je u pitanju jedan više aktivistički stav koji pokušava da na činjenici da trenutna vlast vodi politiku koja nije nacionalistička i činjenici da su u opoziciji mahom stranke koje u suštini nisu nacionalističke (poput DS i LDP) gradi mogućnost da nacionalizam više ne bude main-stream politike u Srbiji.

– Da li je potpredsjenik Vlade Aleksandar Vučić trenutno najutjecajniji političar u Srbiji i može li on sam iznijeti teret ubjeđivanja Srba sa sjevera Kosova da prihvate Briselski sporazum?

MILUTINOVIĆ: Moram reći da se protivim konceptu o moćnim političarima od kojih zavisi sve. Verujem da će sporazum biti primenjen, ali ne toliko zbog Vučićevog autoriteta, već zbog toga što svim drugim rešenjima manjka realizam i što to već uviđa kritična masa građana.

– Kako biste povukli paralelu između nacionalizma u srbijanskom društvu ranih 90-tih i danas, skoro 1/4 stoljeća poslije?

MILUTINOVIĆ: Najbolje je to uporediti sa samim istorijskim događajima. U 90-im su se događale krupne promene kolektivnih prava. Takve promene su teško shvatljive i u najrazvijenijim društvima, dok smo mi svi bili duboko autoritarne kulture, koje su se nalazile u nedoumicama i neizvesnostima novog doba i svi su naseli na nacionalističku priču. Srbija tu nije zaostajala, a s obzirom da je imala iste interese sa JNA, oni su odlučujuće uticali na rat. U kasnijim događajima svi su platili visoku cenu za nacionalizam. Danas možemo da naučimo nešto iz tog iskustva, odustanemo od daljih promena nacionalno-kolektivnih prava i posvetimo se međusobnoj saradnji. Ukratko, recidivi su jaki i velika je šteta što ne možemo da se okrenemo budućnosti, ali su svi ti recidivi u vazduhu, niko ozbiljan se time više ne može baviti. Sad devedesete možemo da posmatramo kao neku psihičku bolest, od koje se moramo izlečiti.

– U nekim zemljama raspadnute SFRJ moderna su politička izvinjenja. Vjerujete li u njih i da li i koliko ona, kao takva (samo retorička), imaju neko ozbiljnije dejstvo, posebno naspram žrtava?

MILUTINOVIĆ: Mislim da bi svakome, pa i žrtvama, bilo najbolje da su suočeni sa ljudima koji zaista odbacuju logiku devedesetih, sve te nacionalističke snove i sukobe. Trebalo bi da detaljno i što bolje znamo šta se u prošlosti dogodilo, ali da to ne upotrebljavamo za nove sporove i sukobe. Takođe, sve žrtve imaju pravo na priznanje i zadovoljenje, u kom pravcu bi trebalo da ide i postupanje svih političara. Zvanična izvinjenja su se već dogodila i to je dobro, ali nam sada treba što više normalnog života.

– Ako su Vučić i Dačić, pa čak i Nikolić, promijenili politički kurs u odnosu na neka ranija vremena, da li im je SPC bila i ostala jedan od težih utega na vratu?

MILUTINOVIĆ: Po svoj prilici, da. SPC je zaista institucija koja se ne snalazi u savremenim tokovima, između ostalog i zbog toga što je u religiju ubacila puno svetovnog, pa čak i to da je Kosovo sveta zemlja. To je bio običaj i u ranijim vekovima, na primer u krstaškim ratovima, ali danas bi trebalo razmišljati na savremeniji način.

– Kako komentirate obznanjivanje Dobrice Ćosića i Nemanje (ex Emira) Kusturice da se povlače iz javnog zivota? Ili samo uzimaju neku vrstu time outa?

MILUTINOVIĆ: Pa ne znam. U poslednje vreme, u Srbiji se primećuje neka nadurenost. Prva Srbija je nadurena što većina Srba neće da pogine za Kosovo (tu spada i Kusturica), a Druga Srbija što se eto pokazalo da nova vlast nije “veće zlo”, što je bio njihov jedini program na izborima. Svi bi voleli da veruju u vlastite stare ideološke mantre, pa su sada ljuti što im malo ljudi pravi društvo.

– Najkonkretnije: da li Sporazum o normalizaciji odnosa između Beograda i Pristine, samim činom prihvatanja od strane obadvije Vlade i obadva Parlamenta, a pogotovo kada započne proces njegove eventualne implementacije, znači priznavanje Kosova kao nezavisne države, da tako kažem – na mala vrata?

MILUTINOVIĆ: To svakako znači odustajanje od vraćanja Kosova pod jurisdikciju Srbije. Ako se sećate čak je i Koštunica Kosovu nudio potpunu autonomiju, samo da ne bude članica UN, tako da je odvojenost Kosova činjenica. Ja formalno priznanje shvatam kao čin koji nije potrebno da se dogodi dotle dok pretežna Srbija u principu ne bude zadovoljna položajem Srba na Kosovu i završetkom celog istorijskog procesa.

– Da li se i kako filozofija moze praktično primjeniti u oblastima kao sto su politika i kultura, naprimjer?

MILUTINOVIĆ: O, i te kako se može primeniti, samo je ljudi sposobnih za to već jako malo. Dok smo se mi bavili nacionalizmima na mala vrata nam je iza ratova i zločina uveden sistem koji ne priznaje društvenu koheziju i solidarnost, univerzalne vrednosti uopšte. Danas možemo samo da se pitamo gde je sve nestalo i o tome bi filozofija mogla dosta da kaže – i o tome kako da se sve obnovi – ali su svi resursi već u malo ruku. Što je najgore, ta suptilna znanja polako iščezavaju, kao znanje nekog jezika koji se više ne govori.

– Zasto je filozofija „važna, nezaobilazna, korisna i intigrantna“ i u suvremenim društvima, uključujući, naravno i srbijansko?

MILUTINOVIĆ: Najkraća i po meni najbolja definicija filozofije je da je ona razmatranje odnosa između partikularnih i univerzalnih vrednosti. A univerzalne vrednosti nam trebaju – one su baš važne, nezaobilazne i korisne – pa bi trebalo i da nas intrigira sve u vezi njih. Čujem da se u Americi filozofija pretvorila u neku eksperimentalnu nauku o svesti i evoluciji, ali to je po meni promašivanje poente. Filozofija se više tiče sveta vrednosti nego materijalnog sveta.

– Na samom kraju, hoćete li u najkraćem eleborirati temeljnu poruku Vaše kolumne „Pragmatična Srbija“, objavljene na portalu „Dvogled“, sredinom marta ove godine?

MILUTINOVIĆ: Ukratko, ideja je da se okrenemo najnormalnijem odnosu prema životu u duhu filozofije koja je u stvari popularna u Americi – da se okrenemo nekom radu, umesto da razmišljamo ko treba da bude diskvalifikovan i lustriran. Ne treba da diskvalifikujemo jedni druge da bi nam bilo bolje, od toga nam je već loše. Tako možda dočekamo neki sabah ne sa nacionalističkim šejtanom,  nego – dovoljno je da bude bez njega, ostalo će se samo srediti.

– Hvala Vam velika za ovaj razgovor.

MILUTINOVIĆ: Hvala i vama  što ste me pozvali.

Blog Bedrudina Gušića

Sabah (Boston)