Postoji jedan pogled na istoriju devedesetih koji se provlači između nacionalizama i, po mom mišljenju, samo naizgled predstavlja pravu alternativu nacionalističkim viđenjima istorije raspada Jugoslavije. Po ovom načinu mišljenja za ratove i raspad Jugoslavije kriv je etnocentrizam koji je pokrenula Srbija. Dok su svi ostali bili zadovoljni granicama republika Jugoslavije, jedino je Srbija insistirala na tome da se one menjaju i da granice odgovaraju etničkom sastavu. Taj cilj krio se u paroli “Svi Srbi u jednoj državi”. Ova težnja srpske strane pokvarila je miran raspad Jugoslavije na 6, 7 ili 8 građanskih državica, koje bi po unutrašnjem ustrojstvu bile iste kao Jugoslavija, i same multietničke države u kojima nije bitno koja je nacija većinska. To bi bile građanske države u kojima bi svi građani bili jednaki i ne bi postojala politička razlika među različitim nacijama-etnosima. Ambicioznija teorija kaže da raspada Jugoslavije ne bi ni bilo da nije bilo ove etnocentričke intervencije iz Srbije i da bi Jugoslavija možda nastavila da postoji. U tom smislu “srpski nacionalizam” rasturio je i Jugoslaviju.
Ova verzija istorije i danas je uticajna, što se može videti po tome što se istorija nakon rata odvija u pravcu kažnjavanja krivaca za raspad i vraćanja stvari u navodno idealno stanje – šest, sada već sedam ili čak osam građanskih republika koje, budući da su suprotnost srskom nacionalizmu, predstavljaju i efikasan način da se neutrališe glavni izvor nestabilnost i kazni (lustrira) glavni remetilački faktor.
Sigurno da postoji puno činjenica koje se mogu navesti u prilog ovom viđenju istorije, međutim, ipak mislim da to viđenje nije dobar prikaz stvarnosti. Njegov koren je u ideologiji, dakle u nekom bazičnom izboru, o kome se retko razmišlja o čemu svedoči i činjenica da ove predstave manje ili više uspešno odolevaju protoku vremena. Pokušaćemo da otkrijemo šta je sporno u ovoj slici.
Po mom mišljenju treba poći od osnovne promene koja se desila paralelno sa ratovima devedesetih, a to je prelazak od socijalizma ka demokratiji. Dobra ilustracija te razlike može biti jedna opaska iz Titovog govora na Kosovu (mislim istog koji ometa pas koji laje) gde on savetuje Srbe i Albance kako da rešavaju svoje probleme i kaže: “U socijalizmu ne postoje većina i manjina, nije bitno koja je nacija većinska a koja manjinska” (parafraza). Tito tu upućuje funkcionere na Kosovu da razmišljaju u duhu konsenzusa i socijalizma. Međutim, ovaj sistem će u narednim decenijama biti zamenjen demokratijom, a to je sistem u kome se odlučuje većinom. To nije sasvim jednostavno: osnovni principi sistema moraju biti usaglašeni, ali u krajnjoj liniji to više nije sistem u kome odlučuje avangarda trudeći se da poštuje socijalističke principe.
To znači da će od sada većina imati ključnu ulogu i to je taj momenat koji menja sve. Princip većine u istoriju nije ubacio srpski nacionalizam već demokratija. A demokratija funkcioniše samo u određenom okviru u kojem je zaista bitno ko ima većinu. Neposredna posledica ovog novog principa bilo je dovođenje Jugoslavije u pitanje.
Pre nego što pređemo na to, jedno objašnjenje. Iako je jasno da u demokratiji vlada narod, što ima svoje vrline i mane, ali je danas nezaobilazno, to da se u demokratiji odlučuje većinom nije jednako nesporan princip. Jer, zašto bi u okviru jedne zajednice nekakva većina imala pravo da odlučuje o manjini? Ne postoje racionalni razlozi zašto bi to bilo tako. Zbog toga okvir u kome funkcioniše demokratija mora biti takav da su svi pristali na taj okvir (da o samom okviru nije odlučeno većinom), a takođe, u zajednici ne sme postojati trajna manjina, dakle, grupa za koju se sa izvesnošću može reći da nikad neće biti na vlasti. Ako u demokratiji postoji trajna manjina – ona će težiti da izađe iz te zajednice rukovođena težnjom za autonomijom.
To znači da će svaka trajna ili potencijalno trajna manjina težiti da okvir demokratije postavi tako da ona bude u njemu većina i da tako osvoji autonomiju. U našem slučaju, raspad Jugoslavije prvenstveno je bio posledica ove logike. Građani Hrvatske ili Slovenije mogli su pretpostaviti da bi u velikoj demokratskoj Jugoslaviji bili manjina i da od njih ne bi zavisilo da li su u poziciji da odlučuju o sebi. To je najpre rešeno federalnim uređenjem Jugoslavije, ali je novi kapitalistčko-neoliberalni nacionalistički sistem koji se pomaljao tražio i veći stepen autonomije – samostalnu državu. Toj težnji se nema šta prigovoriti – ona je direktna posledica demokratije kao sistema i nije nimalo sporna. Ovo govorim zbog toga što se i danas ponekad oseća potreba da se navodna krivica za odvajanje iz Jugoslavije prebaci na drugoga, na srpski nacionalizam, dok bi jednostavnije bilo uočiti da tu nikakve krivice nema. To je prirodna, mada ne i obavezna, posledica demokratije.
Dakle, odvajanje svih republika bivše Jugoslavije, pa i, najpre bojkot institucija Albanaca na Kosovu, a kasnije i njihov zahtev za nezavisnošću, prvenstveno su rezultat želje da se ne bude trajna manjina u demokratiji.
Međutim, još nismo odgovorili na pitanje zašto je onda nastao rat? Problem sa manjinom i većinom je u tome što u okviru svake teritorije, pa i novih država na prostoru bivše Jugoslavije, postoji i manjina i većina. U našoj autoritarnoj kulturi pristanak manjine na nove okvire demokratije nije se tražio putem razgovora i konsenzusa, nego nametanjem, poznatim “preglasavanjem”.
Tako je najpre Srbija nametnula smanjenje stepena autonomije Kosovu, na šta je značajan broj Albanaca reagovao bojkotom i radikalizacijom. Na referendumima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, srpska manjina je takođe stavljena pred svršen čin koji je izglasala većina. Ovo su naravno bili potrebni uslovi za sukob.
I tu dolazimo do odgovornosti za rat. Pošto je rat pogrešan u svakom smislu, svi koji su ga pripremali i izvodili su odgovorni zbog toga. Ali to ne znači da su bazične želje za autonomjom, pa i etničkom autonomijom, i za dogovorom kao principom formiranja okvira za demokratiju (novih država i entiteta) po sebi pogrešne. Pogrešno je nametanje tog okvira silom, odnosno, ratom ili većinom, za šta su odgovorne sve strane u jugoslovenskim sukobima. Greh tih politika bio je u tome da su okvire demokratije težili da obezbede ratom, planiranjem “humanih” preseljenja, etničkim čišćenjima i zločinima u njihovoj funkciji. Rat je bio posledica neiskustva sa demokratijom i njenog neprihvatanja – demokratija je sa sobom povlačila ne samo odlučivanje većinom, nego i pravo i obavezu da se dogovorom odluči o okvirima demokratije.
Nijedna nacija na ovom prostoru ne može se pohvaliti da je shvatila ove promene. Srbija se tek danas sporo odvikava od shvatanja da “tapija” na Kosovo može da drži Albance u trajnoj manjini. U Hrvatskoj, nije srpska manjina kažnjena za remećenje građanske države etnocentrizmom, već je jedan nacionalizam pobedio drugi uz pomoć velikih sila, što je Hrvatsku ostavilo u nekoj vrsti “godina mrmota”, gde je javnost zarobljena protivrečnošću u kojoj je nešto loše – nacionalizam – nagrađeno kao dobro i pobedničko. U BIH još uvek tinja rasprava da je alternativa entitetima-autonomijama građanska BIH, kao da se promena sa demokratijom u kojoj su se pojavili novi nacionalni identiteti, manjine i većine, nikad nije ni dogodila.
Problem sa osudom etnocentrizma je u tome što ovaj pogled na istoriju ne uzima u obzir da se u demokratiji ne može birati koji će identiteti zahtevati manjinska prava. Istorija demokratije na prostoru bivše Jugoslavije pokazala je da su to tzv. nacionalni ili etnički identiteti. Greška te istorije nije u tome, nego u činjenici da su ti uži nacionalni identiteti pomislili da ih većina na nekom prostoru ovlašćuje da sa manjinama rade šta ih je volja – da su te nacionalne države, nacionalne u smislu parola “Srbija Srbima” ili “Hrvatska Hrvatima”. U stvari, takozvane “nacije” samo su većine koje su dobile jedan prostor i zaduženje da na tom prostoru čuvaju pravni poredak i prava svih, ništa ni više ni manje od toga.
U slučaju Srbije, a respektivno i u ostalim slučajevima, prava nacija nisu “Srbi”, nego “građani Srbije”.
Pre nego što je došla ta, kako pisac ovog teksta kaže, „demokratija“ već je sve bilo pripremljeno za rat u Jugoslaviji. Najpre je umro Josip Broz a da iza sebe nije ostavio političara njemu, makar, približnog kalibra. Potom počinje spinovanje javnosti, ovde u Srbiji pa i šire, na prostorima gde su živeli Srbi. Počelo je sa pisanjem knjiga, poput Draškovićevog „Nož“-a i Popovićevog „Milutina“. Paralelno sa tim počela je, prvo poistiha, a potom i otvorena satanizacija Josipa Broza.
Srpka pravoslavna crkva je buđenju srpske nacionalne svesti dala svoj puni doprinos. Zatim, Memorandum SANU iz 1986. godine (ko je tada u Jugoslaviji razmišljao o „demokratiji“?), krug je zatvoren Osmom sednicom CK SKS, kada je instaliran Milošević, prethodno još kao sekretar GK SK Beograda medijski promovisan – dizanjemm u nebesa.
Zatim počinje „Događanje naroda“, Službe rade na „osvešćivanju“ (i naoružavanju) Srba u Hravtskoj (nisu uspeli da ih osveste u Gorskom Kotaru) i Bosni i Hercegovini, mediji čine svoje, Politika i njeni „Odjeci i reagovanja“, širi se mržnja prema Hrvatima, Ljiljana Bulatović je, kao novinarka Duge, pisala o, tada, Muslimanima kao vekovnim neprijateljima Srba, potom neodržani „Miting istine“ u Sloveniji, kojima je Milošević zbog toga uveo sankcije, osnivaju se srpske autonomne oblasti (SAO) u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, general Petar Gračanin, prvoborac i narodni heroj od uzornog komuniste postade srpski nacionalista, Ljubičić takođe, i, skoro, svi generali i admirali, braća Bajić svojom „pesmaricom“ dadoše svoj doprinos i RAT JE MOGAO DA POČNE.
Što se to ne desi, nakon pada berlinskog zida i komunizma uopšte ni SSSR-u ni Čehoslovačkoj, rastadoše se kao ljudi.
Bio je to veliko-srpski projekat i reakcija na njega hrvatskim i, donekle, muslimaskim nacionalizmom. Kosovo i Albanci su druga i, jedan vek, duga priča.
Da je bilo malo više mudrosti Jugoslavija je mogla opstati, makar ona skraćena (bez Slovenije i Hrvatske) ali, postojao je jedan problem, Milošević je hteo da bude tata. To nije ogromnoj većini bilo jasno osim onima, među koje spada i moja malenkost, koji nisu naseli na histeričnu beogradsku propagandu, koje nije manjkalo ni u Zagrebu, Ljubljani pa i Sarajevu.
Da podsetim pisca ovog teksta da je referendum o osamostalljivanju Bosne i Hercegovine održan 29 februara i 1. marta 1992. godine a pre toga, 9. januara, je već bila konstituisana Srpska republika Bosne i Hercegovine.
I posle se zapitasmo:
-Ko nas bre zavadi?
Da zaključim:
Na Kosovu je sve počelo i na Kosovu završilo, odnosno ovih meseci završava.
Uvijek, uvijek ista priča… Ustvari ovo je ipak nešto novo. Više nije NATO, Vatikan,Cia…,kriva je demokratija. Ako je neko i imao neke sumnje u otrovnost Miloševićevih namera, 9-og marta 1991. želje za otcepljenjem pokazale su se kao opravdane. Čemu su drugi narodi mogli da se nadaju od režima koji proteste, u sopstvenom narodu, rešava tenkovima. Naravno da nisu želeli da ostanu u državi u kojoj če uvek biti preglasani. Naravno da Srbija nije želela da bude uvek preglasana. Rešenje jeste demokratski dogovor. Tu dolazi do problema- nepresušna želja Srbije da bude ta koja će preglasati sve ostale/legitimitet im daje stara dobra floskula ‘svi Srbi u jednoj državi’/. Zahtev za autnomijom za srpsku manjinu, od strane režima koji je ukinuo sva prava manjinama u sopstvenom dvorištu, prepoznat je kao previše licemeran i od njih samih. Dakle, vojna sila je ta koje će verifikovati srpsku većinu u okviru Jugoslavije. Srbija,Vojvodina, Kosovo+ BiH( za vreme srpskog predstavnika) nije bilo dovoljno. Uostalom šta bi sa demokratijom onaj ko uvek ima neospornu većinu. Uzrok i posledice su ti totalno izokrenuti. Srpsku agresiju si zamenio demokratijom. Dolaziš gotovo do apsurda- odakle drugima pravo da se brane? Ono pripada isključivo Srbima. Protiv koga bi ratovali hrvatski nacionalisti i islamski fundamentalisti da nije bilo srpske hegemonije? Protiv demokratije? Možda. Potpuno podržavam tvoje ranije stavove da se Srbija okrene budućnosti. Da se podrži sve što je progresivno, i što pomera Srbiju unapred, makar i za milimetar. Da se vrednuju trenutna dela a ne prošlost. Poslednje što sam očekivao je da ćeš sada ti da uzjašeš devedesete, i to u patetičnom maniru- svi su jednako krivi. Razočaran sam. Vidjenje stvari može da bude, verovatno uvek i jeste, subjektivno. Neosporne činjenice postoje zato da nam pomognu da prihvatimo stvari kakve jesu, čak i kad nam se ne svidjaju. Ovo je isuviše bliska prošlost za bilo koju vrstu spinovanja. Poslušaj sopstveni savet, izgradimo nešto novo. Batalimo čeprkanje. Suočenju i pomirenju je, trenutno, nažalost, najbolje na ledu.
Prvo sto mi je sumnjivo u ovom Vladinom tekstu je to sto on izgleda ozbiljno misli da su tu nastale neke demokratije, u bilo kojoj novonastaloj drzavi, sada se cak i Slovenci, koji su bili najdalje dogurali, bune i kazu da im je glavni problem nedostatak demokratije, pa su im i stranke gotovo odumrle. Pojava izbora tj. visepartijskog sistema, je u svim republikama bila farsa, jer su samo nacionalisticke partije, one koje i fakticki okupljaju samo pripadnike svoje nacije a i ideoloski zastupaju „njihova veca prava“ (sto se naziva konstitucionalnim nacionalizmom) su jedino imale sansu. Po mom sudu, sama ta „demokratija“je vec bila servirana kao etnonacionalisticka, pa se moze reci da je nacionalizam sprecio da se pojave politicke nacije i ustavne demokratije, bilo u novim drzavama, bilo da se formira u okviru Jugoslavije kao drzave. U tome je vodecu ulogu imala Srbija. Onaje imala taj osvetnicki poriv, ili pad u ocajanje, zutu minutu, sve jedno, jer je ona smatrala da je srpsko pitanje reseno u Jugoslaviji, ali nije ni pokusala da udje u neke ozbiljnije dogovore, niti o polozaju srpske manjine u ostalim republikama, pre svega Hrvatskoj i BiH, nego je naprvila ratni plan i rekla – nosite se svi, napravicemo nasu srpsku drzavu, granice republika ne priznajemo. U to vreme, govorili su da svi drugi narodni imaju svoju drzavu, samo je Srbi nemaju, pa je oni tek stvaraju, naravno, ratom. Nije se smelo pomenuti da je nasa drzava Srbija, odmah si dobio izdajnicku etiketu, ma kakva Srbija, da nije tako bilo sto i Srbija nije konkurisala kod Batinterove komisije da bude proglasena nezavisnom drzavom. Kako to da se krila iza male Jugoslavije kojoj ce se „pridruziti“ drugi narodi, tj. naravno Srbi iz drugih republika, sve do toga da je postala samostalna drzava bez sopstvene volje da to postane, nego je to postala nezavisnoscu Crne Gore. Ona prva nije otvorila dogovore o polozaju srpske manjine sa drugim republikama, nego je resila da ih ratom pripoji Srbiji, stupajuci tako u konflikt sa velikim silama a ne samo sa komsilukom. U eskalaciji tog konflikta smo stigli i do bombardovanja i totalne izolacije, iz koje se vadimo evo vec 13 godina, ali smo jos uvek „gubavci“. Milosevic je bio svestan da bez Jugoslavije ne moze da zadrzi Kosovo, nego je trazio kompenzaciju, a time je jos vecu argumentaciju dao Albancima na Kosovu, jer je upravo Miloseviceva Srbija insistirala najvise na entickom principu tj. samoopredeljenju srpskog naroda, ma gde ziveo. Naravno, nije bila jedina. Ja sam tada, sa svojim saborcima u GSS smatrala da treba ustanoviti gradjansku (politicku) naciju u Srbiji, ali to ni do dana danasnjeg nije postalo opcija. Zato je Vladimire kraj teksta dobar, jer se kaze ko je u stvari moderna nacija, dakle svi gradjani, i samo u takvim nacijma moze biti demokratije. U ovim plemenskim drustvima, i sami vidimo da demokratije nema, to sto imamo je samo karikatura, imamo diktaturu politicke klase, koja je unistala ekonomiju i ojacala svoju moc jer je postala jedini izvor zivota. To se jedino ne menja.
Vesna, da tu ima taj aspekt da pred planom da se ratom osvoji velika Srbija drugi nisu imali izbora. Ja takodje mislim da je taj plan postojao, ali se uzdam u jedan drugi aspekt da takvi planovi, ako se ne oslone na neku bazičnu ideju koja je u principu prihvatljiva ne mogu da uspeju. Tu se zapravo nadam da većina građana, ako nije zavedena tom bazičnom pozitivnom idejom može da osujeti ratne planove. U tom smislu mislim da bi sve bilo drugačije da nije bilo nacionalističkog odgovora iz drugih republika i da je ponudjen realan plan autonomija u BiH i Hrvatskoj od njihove strane i od strane EU i SAD da bi se ratni plan istopio i ostao u vazduhu. Bilo kako bilo, kad je rat već počeo onda su sve strane odgovorne za ono što rade u njemu, nema nikakvih izgovora.
A oko demokratije, nisam hteo da kažem da su to bile demokratije u nekom potpunom smislu, sasvim obrnuto, one ni danas nisu takve demokratije a kamoli tada. Mislio sam više u formalnom smislu, da tu jednostavno odlučuje većina. Kao u onoj Staljinovoj izjavi „A koliko on divizija ima“. Ono što političare jedino interesuje su te divizije „glasači“,a formalna demokratija koja se tada pomaljala oslobodila je političarima pristup tim divizijama. Oni su pak zbog svog mentalnog – u stvari nedemokratskog sklopa – odlučili da sa dvizijama druge nacije nemaju ništa, a da će ih divizije vlastite nacije najviše voleti ako prošire teritoriju što više. I u tome su zaista Milošević i Tuđman imali istu filozofiju.
Mislim da se radi o složenim a važnim stvarima. Demokratija kao sistem je samo jedan nesavršen izbor, formalna demokratija malo vredi, ako nije praćena duhom demokratije, odnosno tim građanskim elementom u celoj priči. Ali, i to je nešto što sam hteo da naglasim, ona nije racionalna skroz na skroz, okviri demokratije se postavljaju saelementom iracionalnog. Poenta je da ta iracionalnost treba da bude pod vodjstvom racionalnosti. To je ono što je nedostajalo početkom devedesetih, a Građanski savez je sigurno bio na braniku te racionalnosti, na žalost, nedovoljno snažan, kao i svi ostali koji su imali dobre namere, da sve spreči.
Vlada Milutinović